Andrej Nosov: Pozorište je magija, ono mijenja svijet

10. 05. 2013

Andrej Nosov
FOTO: Heartefact.org

Dva dana, 9. i 10. maja u okviru Modula Memorije 2013 Internacionalnog teatarskog i filmskog programa MESS, u 20h u SARTR-u, bit će odigrana predstava Izopačeni. Predstava je nastala po nagrađivanoj drami Bent Martina Shermana, koja se bavi položajem homoseksualaca u Berlinu tridesetih godina 20. vijeka, kao i progonom i patnjama koje su ih zadesile u nacističkim koncentracionim logorima za vrijeme Drugog svjetskog rata. Predstava u režiji Andreja Nosova i koprodukciji Hartefakta i Bitef teatra, radnju smješta u savremeni kontekst pokušavajući da temi priđe na aktuelan način, kroz analizu prilika u kojima žive manjine u današnjoj Srbiji. Predstava okuplja glumce iz Beograda i Sarajeva – Radovan Vujović, Alban Ukaj, Boris Ler, Branko Cvejić, Strahinja Lacković, Nikola Tomašević, Miloš Isailović. Dramaturški dio potpisuju Filip Vujošević i Vuk Bošković.

Gostovanje predstave na zatvaranju ovogodišnjeg Modula Memorije, iskoristili smo da sa rediteljem Andrejom Nosovim porazgovaramo o modernim logorima, mjestima otpora, te mogućnostima političkog i emotivnog djelovanja kroz umjetnost.

Razgovarala: Jasmina Čaušević

Prije režije bavili ste se ljudskim pravima i regionalnom saradnjom na razne načine – kroz rad sa mladima na obrazovanju i suočavanju sa prošlošću, kroz kulturno djelovanje, kroz novinarski posao. Šta vas je motivisalo da 2009. godine pokrenete Hartefakt fond i šta su osnovni ciljevi postojanja ovakve organizacije?

Nosov: Hartefakt je s jedne strane prostor za podršku različitim umetničkim i aktivističkim projektima, a sa druge produkcioni okvir koji okuplja umetnike iz čitave regije. Motivacija dolazi iz želje da menjamo ovaj naš Balkan, da nam bude bolje. Nisam ni sam siguran šta mi je tačno bila motivacija, znam samo da sam želeo da idem dalje. Hartefakt povezuje, podržava, umrežava i sve te druge velike reči, aktere iz umetničkog i političkog sveta da menjaju društva i da otvaraju i pokreću pitanja koja bole. Radimo u svim zemljama Balkana, radimo sa baš različitim poetikama, pristupima i td. Dakle, sve u svemu jedna drugačija i zanimljiva platforma koja se iz dana u dan razvija i raste.

FOTO: Jelena Janković

Šta vas je politički, ali i emotivno privuklo tekstu Martina Shermana, Bent? Kako je, ukratko, izgledao rad na predstavi? Da li je postojala neka ideološka nit na osnovu kojeg ste birali ljude sa kojima ćete raditi?

Nosov: Zvuči suviše stereotipno, ali politika je deo mog bića na jedan vrlo emotivan način. Mislim da je pitanje položaja LGBT zajednice vrhunsko političko pitanje. Promena ovog regiona će se dogoditi kada i to parče slobode osvojimo. Glavna tema ovog komada je ljubav, ali ona prava ljubav, bliskost sa drugim bićem i duboko poverenje da nekom drugom date sve ključeve u ruke. To je ono za čim svi manje ili više tragamo, da budemo voljeni. Tako i junaci ove drame traže samo malo mesta za svoju slobodu. Ovaj tekst je na početku bio jedno, danas je kod mene, a verujem i cele ekipe, nešto drugo. Loše je kad ideološki birate ljude u pozorištu, a nemate talentovane i dobre glumce i glumice. Dakle, nisam. Od prvog čitanja sam recimo znao da želim Branka Cvejića da bude u ovoj podeli. Imao sam jednu ulogu za njega, a on ih sad igra tri. Kasnije je krenuo izbor, bilo je i kastinga i preliminarnih razgovora i odbijanja i prećutnog nećkanja. Ali je ekipa jednostavno sastavljena i odlično funkcioniše. Upravo činjenica da je sama ekipa prepuna različitosti daje predstavi jednu svežinu.

Izuzetno je bilo imati prilik da Boris Ler i Alban Ukaj budu deo ekipe. Oni su sjajni glumci i, što je još važnije, divni ljudi. Bilo nam je zanimljivo i teško pronaći te ljude, izbeći stereotipe. Radovan Vujović je jedan od najkvalitenijih glumaca svoje generacije. Tu su i vrlo talentovani igrači Bitef dance kompanije. Bila je privilegija raditi sa svima njima, i moja zahvalnost je ogromna za sve naporne transfere, putovanja, traganja.

FOTO: Jelena Janković

Rad na predstavi je bio veoma specifičan. Proces dobro isplaniran. Meni prva predstava, i onda sam se trudio da sve postavim što jasnije, da glumci pored patnje zbog rediteljskog neiskustva ne pate dodatno. Imali smo desetak dana izolacije u jednoj šumi u Vojvodini i tu započeli proces, i onda naporno radili. I radili. Predstava je počela da bude onakvom kakvu smo je svi želeli tek posle desetak igranja, što je valjda i normalno. Bio je to jedan zanimljiv, drugačiji, bolan i otvoren proces, koji još traje. Mada glumci, kad im se obratim pred predstavu i dalje strahuju da ću nešto da menjam. A neću, neću više da menjam, sad je sve u njihovim rukama.

Zbog čega ste naizgled izmijenili prvobitni kontekst u koji je smještena radnja drame? Uzimajući u obzir tekst drame, postoje li i gdje su mjesta otpora režimima progona, neslobode i nasilja? Kakva dodatna značenja metafora ili paradigma (zavisi kako ga tumačite) logora, ima danas?

Nosov: Ništa ja posebno nisam menjao, samo sam se odrekao epohe, i delimično pitanja stradanja drugih zajednica tokom stravičnih fašističkih pohoda i holokausta. Kritika mi je baš to i zamerila. Međutim, ja sam želeo da pričam o ljubavi. Ljubav je otpor i u toj ravni. Junaci nanose bol jedni drugima, odustaju, bore se, imaju vrlo tvrde političke stavove. A sve vreme zapravo žele da vole. Ljubav je incident, i zato je otpor. Ovakva ljubav na sceni je u pravom smislu incident. S druge strane, mislim da živimo u modernim logorima i logorčićima. Svi nosimo istu garderobu, pijemo iste sokove, tragamo za sličnim stvarima. Svi smo nekako slični jedni drugima. Različitost, pravo na izbor i ako hoćete sloboda, pa sa njom i odgovornost su danas retkost. Živimo u demokratiji, svi sve govore, a niko ništa ne čuje. Ostaje ti samo da budeš ekstreman, besan, ljut ili da ućutiš. To čine mnogi.

U samoj predstavi, svi u jednom trenutku odu sa scene i ostave dvojicu muškaraca same da se snađu sa vrlo bizarnom scenskom situacijom. Ta samoća u četri zida i ta mogućnost da upravo u tom prostoru volite, uprkos svemu, je za mene vruhunac otpora. Lično, voleo bih da volim pa i u svoja četri zida, iznova i iznova. Danas je to tako teško. Strah, otuđenost i kvazipolitička korektnost ubija svaki pokušaj promene. Izbegavamo suštinu, svi ćemo kriknuti kad neko kaže pederi ili upotrebi neku drugu vrstu političke nekorektnosti, a sama LGBT zajednica, kao i naša društva ima iste probleme i iste predrasude o toj drugačijosti. Da ne dužim, Šerman kaže na jednom mestu da homosksualci mogu biti geniji, sveci, prevaranti, budale, da mogu biti sve što mogu biti ljudi. Homoseksualci su dakle ljudi. To je dilema koju najčešće imamo u našim javnostima.

Za kraj, uzimajući i sopstveno iskustvo u obzir, u čemu je prednost, ako je ima, djelovanja kroz umjetnički diskurs u odnosu na pravni ili novinarski? U čemu je snaga spoja političkog i emotivnog djelovanja, na gledaoce_teljice, koje umjetnost može da proizvede?

Nosov: Uh, to je baš teško. Umetnost je velika i teška. Pravo, mediji, sve to je egzaktnije. Ovde ispitujete svoju dušu. Nisam siguran da želim da se bavim umetnošću. Trenutno sam opterećen sobom i sopstenim preispitivanjima. Stalno u nekom procesu, stalno davanju, traženju i traganju za nekim smislom. Moram da priznam da mi je današnji aktivizam u ovom endžiovskom smislu izgubio smisao. To su neka elitna geta, iz kojih čujete samo ponekad glas. Evo čak ni ja nisam više zainteresovan za to. Nema života, sve je projektna aplikacija, novac, moć i nekakav uticaj. S druge strane se odvija život, daleko od kancelarija, u četiri zida, u zajednicama koje su slomljene i koje ne postoje. A pozorište menja svet, pozorište je magija koja vas ako uspe uvuče u svoj krug, izdrma i baci. To nikada nije mogao ni jedan seminar. Mislim da je vreme da shvatimo da je umetnost ta koja menja svet, pa pogledajte sve istorijske promene i ulogu umetničkih pokreta u njoj. S druge strane, mislim da umetnici nemaju mandat da menjaju svet, mogu da menjaju sebe, stvore neki svoj rad, neku predstavu, film, pa onda aktivisti, ili ko god, mogu sa tim šta god. Često se menjaju teze, ali je važno razumeti da iz tog ličnog, najintimnijeg, a Krleža je znao reći da je to uglavnom ono političko, dolaze velika dela.

Tekst preuzet sa Radiosarajevo.ba

Komentari

komentara

Mapa organizacijaMapa organizacija, institucija, centara i drugih ustanova u Bosni i Hercegovini koje pružaju adekvatnu potporu, pružaju usluge i/ili su senzibilizirane za rad sa LGBTI osobama

Kontaktirajte nas!