Dnevnik Jelene Vasiljević: Kad si lezbejka

Izvor: GayEcho

Petak, 14. juli

Kraj radne nedelje, pakleno tople, prave julske. Svi smo usporeniji, prirodno težimo da izbegnemo obaveze a one – naviru, ne haju za doba godine.

Deo koleginica u “Labrisu” je na odmoru a mi koje nismo o njemu samo maštamo. U međuvremenu – radimo, planiramo, smišljamo šta dalje. Mi smo najstarija organizacija za zaštitu lezbejskih ljudskih prava u Srbiji, odavde kreće većina akcija i inicijativa, nas većina regionalnih LGBT organizacija i inicijativa, a posebno lezbejskih, prepoznaje kao partnera i mentora.

I ja i koleginice dobro poznajemo probleme lezbejske zajednice u Srbiji. Nije isto biti lezbejka u Beogradu i u Novom Pazaru, u Novom Sadu i u Vranju.

Dan završavam lenjo, u kući, prateći razna reagovanja na Samit zemalja Zapadnog Balkana u Trstu, na kom je učestvovala i Ana Brnabić, premijerka Srbije. Čini mi se da je ključna sintagma u njenim govorima bila “regionalna stabilnost”, to sam čula nebrojeno puta. Nekako su svi optimistični, ti političari. Sad ćemo svi da se povežemo, pa ćemo da stabilizujemo situaciju i evo samo što nije krenuo taj bolji život.

U praksi, posebno u svakodnevnoj praksi nas koji se bavimo ljudskim pravima, stvari stoje drugačije i čini mi se da region, u tom smislu, ubrzanim ritmom ide unazad. Ne znam kako to da im kažem.

Subota, 15. juli

Subota je, tražim način da napunim baterije. I skrenem misli jer A. već neko vreme nije tu, u Turskoj je, u bolnici. Nedostaje mi. Daleko je.

Moji stalni izvori za “punjenje baterija” su moja dva psa. Francuski buldog Kosara i mešanac, labrador staford Lorich. Izlazimo iz kuće, pravac Dunav i 25. maj, čeka nas grupa prijatelja, provešćemo dan na reci, smejući se i družeći.

Okupljamo se na splavu na koji često idemo, mesto mi je poznato, osećam se dobro. I bezbedno. Kad si lezbejka, važno ti je da izađeš tamo gde se osećaš bezbedno. Kad odlazim na mesta na kojima ranije nisam bila, instinktivno prvo pogledam prostor, osmotrim ljude u kafiću, procenim da li je neko od njih potencijalno opasan, agresivan, ratoboran. Da li će da mi dobaci neprijatnost, nazove me “pederčinom”, mrko gleda. Pitala me je jednom nova poznanica, kad smo izašle na kafu, zašto se osvrćem. Tad sam shvatila da je to instinktivan potez na nepoznatom terenu. Da samu sebe upozoravam na potencijalnu opasnost. Jer se ne osećam bezbedno.

Nedjelja, 16. juli

Nedeljom je moja prva stanica – Bajloni pijaca. Volim to šarenilo, tu graju, volim te ljude, razvezem priču sa ženama na tezgama. Pričamo o zdravlju i o tome da je sve skupo, žalimo se jedni drugima i pozdravljamo do sledeće nedelje. Kliše koji volim.

Druga stanica nedeljom je – kuhinja. Kuvam za nas dve, za prijatelje, za porodicu. Italijanska hrana mi je specijalitet. Pravim taljatele i špagete, naučila sam tehnike razvijanja, sušenja i seckanja testa odavno.

Ove nedelje sam kod ćaleta i burazera. Raspituju se o tome kako je A., brinu se i oni. Imam sreću koju većina mojih prijatelja nema – da je moja porodica prihvatila moju seksualnu orijentaciju i moju partnerku kao deo naše porodice. Nebrojeno mnogo je naših aktivista širom Srbije prošlo kroz pakao odbacivanja od porodice i okoline, to su životne traume koje ti definišu život. Još mnogo, mnogo moramo da radimo na tome da prihvatimo različitost, da to bude deo naše kulture.

Ponedjeljak, 17. juli

Jutro provodim na protestu koji su organizovali Autonomni ženski centar i Mreža žena protiv nasilja pred zgradom u kojoj je nekoliko ministarstava, u Nemanjinoj 22, povodom ubistva dve žene u dva centra za socijalni rad u razmaku od sedam dana. Ima nas stotinjak, to su uglavnom aktivistkinje različitih ženskih organizacija. Kordon od desetak policajaca stoji pred ulazom u zgradu, mi ispred njih, sa transparentima na kojima piše “Nijedna žena manje, nijedna mrtva više”, “Stop ubijanju žena”.

Zašto nema više običnog sveta, zašto ne vičemo pod prozorima državnih institucija, šta još treba da se desi?

Vraćam se u kancelariju, razgovaram sa aktivistima iz sedam gradova u kojima smo formirali lokalne mreže za prevenciju diskriminacije i podršku LGBT osobama. U Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Pančevu, Kragujevcu, Nišu i Novom Pazaru smo formirali mreže u kojima su predstavnici državnih institucija i organizacija civilnog društva i koje treba zajedno da rade na unapređenju položaja LGBT osoba u tim sredinama. Projekat se zove “Umreženi za poboljšanje položaja LGBT osoba” i radimo ga uz podršku USAID Srbija. Prvi put smo uključili državne službenike, zajedno sa civilnim društvom, na lokalnom nivou prate položaj LGBT zajednice, reaguju kad treba, vode evidenciju o slučajevima diskriminacije i nasilja. To je ogroman korak za našu zajednicu, svi smo, s velikom pažnjom, uključeni u ovaj projekat.

Utorak, 18. juli

Kad god se sa državom “sretnem” u svakodnevnom životu a taj “susret” podrazumeva da ja želim da ostvarim neko svoje pravo – ja iz tog odnosa izlazim isfrustrirana. Situacija je banalna: idem u dom zdravlja da podignem recepte za mesečnu terapiju svoje partnerke. Ne mogu da podignem lekove umesto nje, nas nijedan zakon ne prepoznaje kao vezu, kao zajednicu. Da smo muž i žena, tj. muškarac i žena, sve bi bilo u redu, podigla bih lekove. Ovako, ne mogu, jer smo obe žene. Niz je ovakvih primera u svakodnevnom životu.

“Labris” je još 2010. godine predao Predlog Zakona o istopolnim zajednicama i svaka vlast je ovu temu preskakala kad god i kako god je mogla. Nama je pravno priznata zajednica potrebna da bismo ostvarile svoja građanska prava – da nasleđujemo jedni druge, da zastupamo jedni druge kad je to potrebno, da joj podignem lekove ili izvadim izvod iz matične knjige kad ona ne može – ne da bismo se zaklinjale na ljubav, zaboga!

Na dan kad je Ana Brnabić predložena za mandatarku nove Vlade Srbije, izdale smo saopštenje u kojoj smo od nje tražile da u svoju agendu stavi pitanje registrovanja istopolnih zajednica. Jedna od pet gej premijera u svetu, računam, treba da ima razumevanja za tu temu, valjda i sama zna sa kojim se problemima suočava. Šta ona radi kad joj je partnerka bolesna i treba da podigne lekove za nju a zakon joj to ne dozvoljava?

Srijeda, 19. juli

Prolazim kroz analize o položaju LGBT zajednice u Srbiji, rađene tokom poslednjih nekoliko meseci, od kojih ćemo sačiniti tzv. izveštaj u senci “Dugina senka nad Srbijom” i uskoro ga predstaviti javnosti. Zapanjuju me stavovi srednjoškolaca o LGBT kao i nivo vršnjačkog nasilja u školama. Skoro polovina srednjoškolaca koje smo anketirali misli da LGBT teme ne treba da budu deo školskog gradiva. Nastavnici jesu raspoloženi da se ovom temom bave, ali to što Ministarstvo prosvete izbegava da iz udžbenika izbaci diskriminišuće i uvredljive pojmove u vezi sa LGBT osobama im vezuje ruke u debatama sa srednjoškolcima, iako smo podnele mnogo pritužbi – ne mogu (više) da komentarišem. Ne znam šta da radim da im objasnim da su u obavezi da to urade.

Četvrtak, 20. juli

Ana Brnabić je dala intervjuu CNN-u i (ponovo) ustvrdila da je cilj Srbije Evropska unija i da “Srbija nije toliko homofobična”.

“Otvoreno sam gej celog života i nikada nisam imala problem u Srbiji. Verujem da Srbija nije toliko konzervativna i homofobična. Naravno, ima prostora za promene i ima ljudi koji još veruju da to nije ok i da nije deo srpske tradicije i srpskih vrednosti.”

Zanimljivo. Zašto, onda, nije na inauguraciju novog predsednika Srbije došla sa svojom partnerkom?

Autorka je aktivistkinja organizacije “Labris”.

Komentari

komentara