INTERVJU: Dragoslava Barzut: Kada društvo ugnjetava LGBTI osobe, ono demonstrira moć nad onima koji imaju manje prava

Razgovarala: Selma Kešetović
Foto: Medija centar

LGBTI.ba: Dobitnica si brojnih nagrada, a posljednju si osvojila na crnogorskom natječaju za kratku queer priču, gdje si se našla na trećem mjestu. Koja ti je od njih intimno bila najdraža?

DRAGOSLAVA BARZUT: Prva, naravno. Došla je kao potvrda da sam donela dobru odluku, dala otkaz i sela da napišem nešto. Rizikovala sam. Pisati znači rizikovati da možda nećeš imati da platiš kiriju, budeš uklopiva u sistem. Imala sam tada 26 godina i četiri godine radnog staža. Bilo mi je jasno da pisanje nije hobi niti samo talenat, nešto što vam ide od ruke. Pisanje iziskuje pre svega ograman rad i ulaganja i ne možemo “raditi pisanje” uz još neki posao. Sada je situacija takva, da kad uveče uđem u stan, o pisanju mogu samo da sanjam. Zato je danas luksuz pisati.

LGBTI.ba: Rilke je rekao da su stihovi iskustvo, ali koji je pravi omjer iskustva, načitanosti i stilskog vladanja jezikom?

DRAGOSLAVA BARZUT: Dobra je forma ona koja omogućava da se sadržaj prepozna i pronađe. Iskustvo utiče na izbor tema, ali ih ne oblikuje. Pitanje je šta uraditi sa iskustvom? Moj je odgovor: osloboditi ga se. Ja to činim kroz pisanje. Život mi je podnošljiviji kada pišem. Pisanje je i posledica iščitavanja i čitanja, i u tom smislu ono je i iskustvo čitanja. Literatura koju gutam poslednjih godina je pravnička, birokratska, dnevnopolitička, to je literatura koja se skroluje, što opet ne znači da je nezanimljiva, samo je nužna. Čitala sam pre koji dan na Muf-u članak Vodič kroz svet slikovnica, pa sebi u 2017. želim da se više bavim čitanjem takvih materijala.

LGBTI.ba: Biti aktivistica potražuje ekstrovertnost, a književni glas, kao što bi Deleuze rekao, sjenu, introvertnost. Kako spajaš ta dva identiteta? Kako književnost postaje aktivizam i obrnuto?

DRAGOSLAVA BARZUT: Književnost je i aktivizam, takođe. A aktivizam i je kao i pisanje: rad. Često mi se dešava da moram da biram ili-ili, jer dan je samo jedan. Verujem da to mogu biti paralelni procesi, ali nisam to još uspela da sprovedem u delo na način koji bi mi donosio satisfakciju.

LGBTI.ba: Možeš li izdvojiti jedan aktivistički momenat koji je ostavio najveći trag u tvom intimnom doživljavaju svijeta?

DRAGOSLAVA BARZUT: To je svakako organizovanje Povorke ponosa 2009. u Beogradu. Tada sam na TV-u videla žene koje su sele za sto u Medija centru i hrabro istupile. To je za mene bilo dovoljno da znam čime se neizostavno mora baviti ovde u Srbiji, i onda kada nisi deo LGBTI zajednice. Jer, kada društvo ugnjetava LGBTI osobe, ono demonstrira moć nad “slabijima”, nad onima koji imaju manje prava. To je obrazac koji savršeno funkcioniše i u ekonomskoj, rodnoj, seksualnoj i svim drugim sferama. Zato kada se zalažemo za iskorenjivanje opresije nad LGBTI osobama, mi se zalažemo za ukidanje tog obrasca.

LGBTI.ba: Koliko se situacija u Srbiji promijenila kada su pitanju LGBTI prava u posljednjih 10 godina? Osjeti li se progres i u kojim sferama?

DRAGOSLAVA BARZUT: Oseti se u prisutnosti “teme”. Međutim, poslednjih nekoliko godina deklarativno se dobijaju prava koja u realnosti ne postoje. LGBTI ljudska prava nisu nikakav izuzetak, danas živimo u paralelnim realnostima. Tako je Srbija, naprimer, izglasala Zakon o zabrani diskriminacije 2009. godine koji je, između ostalog, ustanovio i nezavisnu instituciju Poverenika za ravnopravnost, ali se taj mehanizam podrške još uvek ne koristi, a malo koja LGBTI osoba i zna za njega. Dalje, izglasali smo zločin iz mržnje, odnosno Član 54a Krivičnog zakona 2012. godine, a do danas nemamo nijedan sudski proces ili istražni koji se vodio kao zločin iz mržnje prema LGBTI zajednici. Pre koji dan jedan poslanik vladajuće stranke je demonstrirao najgori govor iz mržnje prema LGBTI osobama usred Parlamenta, kršeći pritom niz zakona i pravilnika i sam Ustav… Primera je pregršt. Umesto da se nasilnici kažnjavaju, oni se “unapređuju”, postavljaju na pozicije moći. Prošle nedelje je spinovana vest da je vođa i lider ekstremno desnog Pokreta 1389 imenovan za savetnika direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju u Vladi Srbije. Fašizam postaje do te mere transparentan da je legitiman.

LGBTI.ba: Žensko pismo je diskutabilno, ali da li pozicija žene i lezbejke kao dvostruke drugosti u sustavu stvorenog za muškarca, daje tekstu određene specifičnosti?

DRAGOSLAVA BARZUT: Svakako da je to drugačiji “tekst”. Kao što je ranije bilo reči, ako je tekst nagomilano iskustvo čitanja, onda pozicija drugosti kao žene, lezbejke, podstanarke, vlasnice psa, unosi u tekst jednu drugačiju ženstvenost. To je tekst koji funkcioniše nelinearno u moru drugog teksta i jezik koji donosi nova značenja za poznate reči i obrnuto. To je jezik koji sam sebe stvara. Mislim na pročišćavanje patrijarhatom zagušenih pora društva koje guši svaku drugost.

LGBTI.ba: Svenka Savić je pisala da je jezik već u startu naš neprijatelj. Kako vladaš njime? Je li to opiranje stvarnosti kao što je definirao Deleuze ili je to nanovo stvaranje?

DRAGOSLAVA BARZUT: I jedno i drugo.

LGBTI.ba: Koliko si upoznata sa aktivizmom i književnošću u BiH? Koje nove autoreice bi izdvojila?

DRAGOSLAVA BARZUT: Upoznata sam, imam mnogo koleginica i manje kolega, moram priznati, koje sam upoznala u radu na poboljšanju uslova života LGBTI osoba u regionu. Sarađujem i međusobno tekstualno komuniciram sa autoricama kao što su prozaistice Lamija Begagić i Lejla Kalamujić, pesnikinje Ferida Duraković, Šejla Šehabović i Enesa Mahmić. Dalje, tu je mostarska mlađa pesnička scena sa čijim se autorima i autorkama kad god imam vremena družim, pa su tu pesnikinja Anita Pajević koja je nedavno objavila prvenac, zbirku Perlinov šum, i veoma interesantan i dragocen tumač književnosti Ivan Šunjić. Ovde govorim o ljudima koji trenutno žive na teritoriji BiH, odnosno, imam poteškoće oko toga da pojedine autorke/e smestim isključivo pod bh. književnost. Ukoliko bismo govorili o “novim glasovima” oni bi se najpre čuli na jednom širem kulturološko-socijalnom planu nego što je to država i nacija.

LGBTI.ba: Šta bi poručila mladim lezbijkama, onima koje nemaju mogućnosti za autovanje ili trpe represiju od strane roditelja, kako da prežive?

DRAGOSLAVA BARZUT: Da se informišu i traže pomoć. Poručila bih im: usudite se razmišljati i delovati drugačije od “svojih roditelja”.

LGBTI.ba: Koje osobe te najviše nadahnuju da pišeš i da se boriš?

DRAGOSLAVA BARZUT: Osobe iz neposrednog okruženja. Žene sa kojima rekreativno igram fudbal, prijateljice, drugari koje upoznajem na običnim mestima, a u neobičnim pričama.

LGBTI.ba: Pridružuješ li se globalnom naricanju na 2016. godinu? Je li bila dobra ili loša godina?

DRAGOSLAVA BARZUT: Za mene je bila i najgora i najbolja. Najbolja jer sam preživela jedan dosta težak period, bilo je mnogo novih stvari, promena, donela sam neke od najvažnijih odluka do sada, itd. Najgora, jer smo kao društvo nazadovali, desnica pobeđuje, a fašizam raste kao čir na Evropi.

Komentari

komentara