Queer motivi u “Hiljadu i jednoj noći” – II dio

ShahrzadOdnos prema muškoj i ženskoj homoseksualnosti u samim pričama iz zbirke, osim na neravnopravan kvantitavni odnos, upućuje i na to da je homoseksualnost u staroj arapskoj kulturi bila direktno povezana sa rodnim shvatanjem pola. Muškarcima i ženama, u gotovo svim kulturama pripisivana su dva kvalitativno potpuno različita, čak suprotstavljena sveta. Muškarci se vezuju za javni prostor, moralnu uzvišenost, i umetnost, dok su žene asocirane uz privatni prostor, moralni pad i materijalno. Kad se sve ovo ima u vidu, a u kontekstu zbirke, homoerotika, kojom su prožeti mnogi motivi u pričama, jeste vrsta specifične prakse koju je muškarac, ipak, mogao upražnjavati bez ikakvih kazni, kako se i vidi na primerima konkretnih priča, dok je lezbejka simbolično kažnjena smrću. (Priča o troje nesretnih ljubavnika, knjiga II)

Da interseksualnost nije bila nepoznata pojava u arapskom svetu, dokazuje Kameruzzemanova rečenica: „Mislio je: “Možda je ovaj car hermafrodita, ni muško ni žensko!“ Na kraju ovog performansa, Kameruzzeman kaže caru da u njegovim gaćama nije našao „halatku“ kakvu imaju muškarci, i tada mu car otkrije svoj identitet – car je njegova žena Budura.

Takođe, nailazimo i na najavu lezbejskog motiva – „Djevojka se zove Džemila i na cijelome svijetu nema ljepše od nje. Ne voli muškarce, ne podnosi čak ni da se spomene muškarac u njenom društvu.“ (Priča o Ibrahimu, sinu al-Hasiba, i Džemili, kćeri Abu-l-Lejsa, knjiga IV, str. 403) I nešto dalje, opet: „…jer niko na zemlji nije okrutniji od nje. Niko pred njom ne smije spomenuti muškarce, jer ona baš ne podnosi muškarce.“ Ipak, nešto dalje će se otkriti da je sva ova najava ženske homoseksualne želje zapravo u funkciji isticanja veličine muške moći, jer se i neumoljiva devojka zaljubi u glavnog lika priče.

Priči o Kameruzzemanu i njegovoj ljubavnici nalazi se pesma o čarima biseksualnosti, kako bi se predstavila dervišova zaljubljenost u veoma mladog momka, koju je uzrokovalo to što mladić liči na devojku koju derviš već dugo voli. U istoj priči nalazi se i lik oca, koji uporno podvodi sina dervišu,  kako bi ga namamio na homoseksualni čin i tako imao opravdanje da ubije derviša.

Sve priče u zbirci pokazuju da muškarci, mada moćniji, ne mogu da kontrolišu žensku seksualnost, koja je neukrotiva i ostaje izvan stvarnih odnosa moći među polovima. Malobrojni kritičari/ke koji se dotiču ove teme slažu se u tome da će žena naći način da zadovolji svoju želju da napakosti muškarcu, koji ju je doslovno ili simbolički zarobio. To što je objekat koji je posedovan, žena nadomešćuje idejom da uvek može da nađe spas u seksualnom begu. Čini mi se da ovako postavljanje pitanja seksualnosti ne može da pruži odgovor, jer se ženska seksualnost svodi na to da je isključivo vezana za osvetu muškarcu. Previđa se da ženina želja uopšte ne mora da ima veze sa muškarcem, kao i to da  žensko uživanje za sebe može da postoji.

Za kraj poglavlja o „neobičnoj“ seksualnosti navodim primer lečenja ženske nimfomanije (muška nimfomanija – satirijaza – i ne postoji u zbirci) koja je, na oba mesta gde se pominje, (Priča o mesaru Verdanu i Priča o nimfomaniji i njenom liječenju – obe iz II knjige) usko povezana sa ženinom potrebom da se spaja sa životinjama:

„Onda je starica onako onesvešćenu podigne stavivši joj picu na otvor lonca. Podiže se para i uđe joj u picu iz koje nešto izađe […] dva crva – jedan crn, a drugi žut. Onda mi starica reče: – Prvi je nastao od snošaja sa crncem, a drugi od snošaja s majmunom.“ ( Priča o nimfomaniji i njenom liječenju, II knjiga, str. 339)

Piše Jasmina Čaušević

Komentari

komentara