PIŠE: Sanja Gojević
Šta se dešava kada se borba za ljudska prava ne završava izlaskom iz kancelarije ili sa završetkom radnog vremena? Kada aktivizam nije samo posao ili volontiranje, već i borba za sopstveno pravo na postojanje? Upravo u tome leži specifičnost LGBTIQ+ aktivizma – i jedan od razloga zbog kojih je burnout toliko prisutan.
Psihoterapeutkinja Hana Sokolović objašnjava da se u LGBTIQ+ aktivizmu lično, društveno i političko gotovo uvek prepliću. Mnogi aktivisti i aktivistkinje, kaže ona, ne bore se samo za prava drugih ljudi, već istovremeno i za sopstvenu sigurnost, dostojanstvo i mogućnost da žive autentično.
Pored toga, svakodnevni rad podrazumeva stalnu izloženost pričama o diskriminaciji, nasilju, govoru mržnje i društvenim nepravdama, uz ograničene resurse i velika očekivanja zajednice.
„Problem nije u tome što ljudi nešto ne mogu izdržati, nego u nedostatku prostora za oporavak“, ističe Hana.
Geštalt psihoterapeut i izvršni direktor Tuzlanskog otvorenog centra Admir Adilović dodaje da burnout gotovo nikada ne nastupa iznenada, već se razvija postepeno i često ostaje neprepoznat.
„Burnout se ne događa odjednom, već se jako podmuklo krije ispod simptoma i promjena ponašanja koja se mogu pripisati adaptacijama koje se događaju u svakodnevnom funkcionisanju u stanju stresa ili traume.“
Prvi znaci, objašnjava, često deluju bezazleno – umor koji ne prolazi ni nakon odmora, gubitak motivacije, razdražljivost, povlačenje iz odnosa, poteškoće sa koncentracijom ili osećaj da više ništa nema smisla. Međutim, upravo tada aktivisti i aktivistkinje najčešće nastavljaju da rade kao da se ništa ne dešava.
Posebno je izražen osećaj odgovornosti prema zajednici.
„Mi sebi kažemo da je zajednici potrebno da mi izdržimo i istrajemo, da nemamo pravo stati, te stojimo u uvjerenju da će se sve raspasti ako se mi povučemo.“
Takav način razmišljanja dodatno pojačava činjenica da u mnogim LGBTIQ+ organizacijama mali broj ljudi godinama nosi najveći deo posla. Hana ističe da se odgovornost često koncentriše na nekoliko istih osoba koje istovremeno organizuju događaje, odgovaraju na krizne situacije, pružaju podršku zajednici, komuniciraju sa institucijama i vode administrativne procese.
„Kada organizacije i zajednice nemaju dovoljno mehanizama za dijeljenje odgovornosti, lako se stvara kontekst u kojem nekoliko ljudi postaje nezamjenjivo, a upravo je osjećaj da ‘nema ko drugi’ jedan od faktora koji održava burnout.“
Uz sve to, u aktivističkim zajednicama često postoji i nepisano pravilo da je „dobar aktivista“ onaj koji je uvek dostupan.
Hana smatra da je upravo ta romantizacija žrtvovanja jedan od najvećih problema.
„U mnogim aktivističkim sredinama još uvijek je prisutna ideja da je dobar aktivista ili aktivistkinja osoba koja je uvijek dostupna, koja nikada ne odbija obaveze i koja vlastite potrebe žrtvuje u ime aktivizma.“
Iako takav pristup kratkoročno može izgledati kao izraz posvećenosti, dugoročno dovodi do iscrpljenosti i povlačenja ljudi iz pokreta.
Zato oboje naglašavaju da održiv aktivizam mora podrazumevati i održive organizacije.
Za Hanu to znači razvijanje kulture kolektivne brige – ravnomerniju raspodelu odgovornosti, prostor za odmor, refleksiju, superviziju i okruženje u kojem je dozvoljeno tražiti pomoć ili priznati da je nečega previše.
Admir ovu ideju povezuje sa trauma-informed pristupom radu.
„Trauma informisani pristup prema zaposlenima znači da organizacija jasno razumije da ljudi ne dolaze na posao kao prazne funkcije, nego sa svojim iskustvima, ranjivostima, granicama i mogućim traumama.“
To, kako objašnjava, ne znači da organizacija postaje terapijski prostor, već da se radno okruženje gradi na sigurnosti, jasnoj komunikaciji, poverenju i poštovanju granica. Posebno naglašava važnost supervizije, psihološke podrške i mogućnosti da zaposleni bez osećaja krivice uzmu vreme za psihoterapiju ili odmor kada im je to potrebno.
„Supervizija, psihološka podrška i granice nisu luksuz, nego osnovni uslovi za održivo funkcionisanje i rad, posebno u aktivizmu i svim pomagačkim profesijama.“
Upravo zato, zaključuju naši sagovornici, borba za prava drugih ne može biti odvojena od brige o onima koji tu borbu svakodnevno vode. Aktivizam može biti izvor smisla, pripadnosti i osnaživanja, ali samo ako postoji prostor za predah, podršku i zajedničko nošenje tereta.
Burnout ne dolazi zato što ti nije stalo – već zato što jeste
Za Sanelu Tarić, zaposlenicu Sigurne kuće za LGBTIQ+ osobe u Sarajevu, studentkinju socijalnog rada i volonterku i članicu Organizacionog odbora Bh. povorke ponosa, rad u zajednici nije bio samo profesionalni izbor. Bio je način da pronađe ono što joj je godinama nedostajalo.
Odrastala je gotovo potpuno izvan LGBTIQ+ zajednice. Kako kaže, do svoje dvadeset pete godine nije odlazila na događaje, radionice ili okupljanja niti je imala bliske prijatelje iz zajednice. Sve se promenilo 2022. kada je prvi put volontirala na Bh. povorci ponosa.
„Osjećaji koji su se pojavili su jednostavno neopisivi. Okruženje koje te prihvata baš onakvu kakva jesi, prostor u kojem možeš biti slobodan bez pravdanja i što je najvažnije – razumijevanje od strane drugih ljudi kroz šta prolaziš.“
Upravo zbog tog iskustva danas ne doživljava pomaganje zajednici kao teret.
„Podrška koju danas pružam zapravo je podrška koja je nekada bila potrebna meni“, kaže.
Ipak, iscrpljenost se pojavljuje na drugom mestu. Ne dolazi iz zajednice, već iz povratka u okruženja u kojima se LGBTIQ+ osobe i dalje posmatraju kao nešto „drugačije“.
„Mogu reći da se iscrpljenje u mom slučaju javlja najviše kada se vratim u krugove ljudi koji nisu ni dio zajednice niti dio aktivizma, u mom slučaju familija. Shvatite tada da jednostavno postoje ljudi koji su totalno ‘odcijepljeni’ od ovog dijela društva, ljudi koji žive svoje živote privilegovano, a nisu ni svjesni toga.“
Kako objašnjava, mnogi ljudi nikada nisu morali da razmišljaju o tome da li će ih porodica odbaciti zbog njihove seksualne orijentacije ili rodnog identiteta, niti da li će ih okruženje prihvatiti onakvima kakvi jesu. Upravo ta nesvesna privilegija i nemogućnost da se razume iskustvo drugih za nju predstavljaju jedan od najvećih izvora emocionalnog umora.
Kao neko ko svakodnevno radi sa korisnicima i korisnicama Sigurne kuće, ali i aktivno učestvuje u organizaciji Povorke ponosa, iznova sluša iste priče o odbacivanju od porodice, nasilju i nedostatku institucionalne zaštite. Vremenom se javlja osećaj da se problemi ponavljaju, dok sistem ostaje gotovo nepromenjen.
„Osjećaj je kao da smo zapeli na jednom mjestu i od tog mjesta se ne mičemo.“
Prvi ozbiljan burnout doživela je 2024. godine, kada je postala članica Organizacionog odbora Povorke ponosa. Tada je prvi put iznutra videla koliko rada, vremena i emocionalnog ulaganja stoji iza nekoliko dana vidljivosti.
Što više ulaziš u aktivizam, kaže, postaješ sve svesniji količine diskriminacije koju ljudi iz zajednice svakodnevno proživljavaju, ali i činjenice da veliki deo društva to jednostavno ne želi da vidi.
„Kao osoba koja je dio LGBTIQ+ zajednice i koja se bori za svoja prava, dobijete jednu sedmicu spotlighta u godini. Kada prođe protestna šetnja koju ste pripremali pola godine, kao da ponovo postanete nevidljivi u društvu koje vas stalno osuđuje i odbacuje.“
Posebno bolno bilo joj je saznanje da ogroman trud ljudi koji organizuju Povorku često ostaje potpuno nevidljiv.
„Vaš znoj, patnja i borba za osnovno ljudsko pravo postojanja onakvog kakav jeste nekome ne znači apsolutno ništa. Ljudi vide samo da ‘blokirate pola grada’. Ne vide mjesece rada, žrtvovanja privatnog života, straha i odgovornosti.“
Burnout kod nje nije izgledao kao potpuni prestanak rada. Naprotiv. Manifestovao se kroz anksioznost i konstantno preispitivanje sopstvene vrednosti.
Pored rada u Sigurnoj kući, Sanela je i studentiknja socijalnog rada, zbog čega kaže da je lično osećala dodatni pritisak u vezi svog performansa na poslu.
- Da li radim dovoljno dobro? Da li svakom korisniku/ci pružam dovoljno? Da li sam nešto rekla pogrešno? Da li sam nekoga povredila?
Vremenom su ta pitanja postala svakodnevica.
„Zapala sam u začarani krug osjećaja manjka doprinošenja, limita svojih kapaciteta i forsiranja da radim dobro, što opet na kraju dovodi do pregorevanja.“
Kaže da joj je podrška koleginica pomogla da izađe iz tog kruga.
Kada govori o radu sa korisnicima i korisnicama Sigurne kuće, kaže da joj emocionalno najteže ne pada slušanje trauma, već osećaj da sistem iznova izneverava ljude kojima bi trebalo da pruži zaštitu.
„Kada ljudi prijave nasilje, vrlo često se ništa ne desi. Nasilnici prolaze bez kazne, a osobe koje traže pomoć nerijetko budu ušutkane.“
Zbog toga smatra da aktivizam ne može biti samo borba za veću vidljivost zajednice, već i za promenu institucija.
„Svake godine vidim da prag tolerancije polako raste. Ali kada bismo imali adekvatne zakone i sistemsku podršku, vjerujem da bi bilo i manje nasilja nad LGBTIQ+ osobama.“
Za Sanelu burnout nije posledica toga što joj je aktivizma previše. On nastaje upravo zato što joj je toliko stalo da svet u kojem živi bude sigurniji za ljude koji dolaze posle nje.
Zajednica opstaje zahvaljujući ljudima koji se iznova vraćaju
Kada se govori o LGBTIQ+ aktivizmu, često se zaboravlja da veliki deo rada nastaje daleko od velikih organizacija, budžeta i institucionalne podrške. Brojne inicijative pokreću ljudi koji se okupljaju zato što dele iste vrednosti i veruju da promene mogu nastati upravo iz zajedništva.
Za Maheru Salhab, članicu Organizacionog odbora Bh. povorke ponosa i jednu od osnivačica drag kolektiva House of Lillies, upravo je to suština aktivizma.
„Vjerujem da aktivizam bez formalnih organizacija ili resursa izgleda kao ljudi koji se okupljaju zato što iskreno žele promjenu i žele se boriti za svoje vrijednosti. Kada ljudi sa zajedničkim ciljevima stvaraju vlastite kolektive, sisteme podrške i resurse, promjena postaje moguća.“
Kao jedna od osnivačica kolektiva koji kroz drag nastupe prikuplja sredstva za medicinsku tranziciju trans osoba i druge oblike podrške zajednici, Mahera dobro poznaje izazove rada sa ograničenim resursima. Ipak, smatra da upravo solidarnost omogućava da male inicijative opstanu i postanu mesta sigurnosti za druge.
Međutim, upozorava da takav model rada ima i svoju cenu. U većini zajednica isti ljudi godinama nose najveći deo odgovornosti.
„Mali broj aktivista i ljudi koji zaista vjeruju u cilj često na kraju nosi najveći dio rada u zajednici. Upravo zato burnout postaje stvarna opasnost kada se od istih osoba stalno očekuje da obavljaju i emocionalni i praktični rad.“
Zbog toga, kaže, nije dovoljno da postoji nekoliko posvećenih ljudi, potrebno je graditi kulturu međusobne podrške i uključivanja većeg broja članova i članica zajednice.
Jedan od načina na koji sama pokušava da ostane u aktivizmu jeste razvijanje jasnih granica i briga o mentalnom zdravlju. Redovna psihoterapija i snažna mreža podrške unutar zajednice za nju predstavljaju osnovu dugoročnog angažmana.
„Cilj aktivizma je stvoriti bolji život i snažniju zajednicu, a to nije moguće ako potpuno zanemarimo sebe.“
Sa druge strane, Vanja Jelišić, osnivačica Književne zadruge, programska koordinatorka SABNOR-a Kantona Sarajevo i dugogodišnja članica Organizacionog odbora Bh. povorke ponosa, govori iz perspektive nekoga ko iza sebe ima godine aktivističkog iskustva.
Kaže da se odnos prema burnoutu menja sa godinama, ali da to ne znači da on nestaje.
„Protokom godina iskustva počela sam da osluškujem sebe, svoje misli, tijelo. Sve više imam hrabrosti za neke stvari da kažem da ne mogu, danas svjesna da one neće umanjiti moj dosadašnji aktivistički angažman.“
Ipak, priznaje da granice nije uvek lako prepoznati.
„Moje tijelo se pobrinulo da to radi za mene i gasi me na dva-tri dana, najčešće temperaturom, u trenutku kada ono više ne može, a ja smatram da treba još malo.“
Vanja smatra da se o burnoutu u aktivističkim krugovima i dalje govori premalo, a često i na pogrešan način. Aktivisti i aktivistkinje se, kaže, i sami doživljavaju kao ljudi koji nemaju pravo da stanu, dok se istovremeno zanemaruje činjenica da mogućnost odmora često zavisi i od ekonomskih privilegija.
„Aktivistički burnout se pomalo elitizira i postaje pitanje klase – ko ima privilegiju da ga sebi dopusti, a ko i dalje mora nastaviti da gura sebe, život i egzistenciju.“
Uprkos tome, upravo joj je aktivizam doneo ono što smatra njegovom najvećom vrednošću – ljude.
„Ono što je lijepo jeste činjenica da i kada nisam bila dobro, svi ovi ljudi su bili tu. To je ono najljepše što ti aktivizam daje. Uči te solidarnosti i daje ti mogućnost da si okružen istim takvim ljudima.“
Motivacija, kaže, nekada prirodno opada, naročito kada izostane solidarnost među onima koji bi trebalo da budu saveznici i saveznice. Ali dovoljno je da pogleda oko sebe i vidi koliko nepravde i dalje postoji da bi pronašla razlog da nastavi.
Organizovanje velikih događaja, poput Bh. povorke ponosa ili Igmanskog marša, opisuje kao proces koji spolja često izgleda mnogo jednostavnije nego što zaista jeste. Meseci pripreme često se na sam dan događaja pretvore u rešavanje nepredviđenih problema, ali kada protest ili manifestacija počnu, sav stres nestaje pred prizorom hiljada ljudi okupljenih oko iste ideje.
„Po završetku događaja ostaju samo lijepe impresije, sreća i ponos što si dio tako velikog i važnog skupa i ljubav prema ljudima sa kojima to radiš.“
U pričama Mahere i Vanje provlači se ista poruka: aktivizam opstaje zahvaljujući ljudima koji jedni drugima postaju oslonac. Borba za promene jeste dugotrajna i iscrpljujuća, ali upravo zajednica, solidarnost i osećaj da niko nije sam predstavljaju ono zbog čega se mnogi, uprkos umoru, iznova vraćaju toj borbi.
Briga o sebi kao čin otpora
Priče naših sagovornica i sagovornika pokazuju da burnout u LGBTIQ+ aktivizmu nije posledica manjka posvećenosti ili ljubavi prema zajednici. Naprotiv, on često nastaje upravo zato što je ljudima previše stalo. Kada se svakodnevno nose tuđe i sopstvene traume, kada mali broj ljudi godinama preuzima najveći deo odgovornosti i kada institucionalna podrška izostaje, iscrpljenost postaje gotovo neizbežna.
Istovremeno, ove priče pokazuju i nešto drugo – da zajednica može biti mesto oporavka jednako koliko i mesto borbe. Solidarnost, međusobna podrška, psihoterapija, supervizija, jasne granice i pravo na odmor nisu luksuz niti znak odustajanja od aktivizma. Oni su preduslov da ljudi ostanu u njemu.
Iskustva mojih sagovornica i sagovornika razlikuju se, ali ih povezuje ista poruka. Zato tekst zaokružujem rečima psihoterapeuta Admira Adilovića:
„Briga o sebi nije odustajanje od borbe. Naprotiv, ona je preduslov da borba traje, ali i centar jasnog otpora, jer odmor jeste otpor.“
Ako želimo dugoročno snažniji i održiviji pokret, moramo graditi kulturu u kojoj se podjednako vrednuju i borba za prava i briga o ljudima koji tu borbu svakodnevno vode. Jer zajednica može opstati samo onda kada oni koji je nose imaju prostor da zastanu, odmore i nastave dalje.
