Piše: Marija Savić
Na Kosovu je LGBT zajednica još uvek nevidljiva, i tek se poslednjih par godina vrlo polako budi. Sve do 2012. godine LGBT aktivizam na Kosovu bio je gotovo potpuno nevidljiv, što ovu zemlju stavlja na poslednje mesto u regionu kada je reč o njihovoj borbi za poboljšanje položaja LGBT osoba. Nakon osnivanja nove organizacije (Libertas, kasnije promenjena u Centre for Equality and Liberty) i reaktiviranja Qesha, može se reći da je LGBT zajednica na Kosovu počela da se pomera sa mrtve tačke. Taj proces se dešava dosta sporo i bez strategijskih usmerenja, što ne čudi obzirom na vrlo tešku društvenu situaciju na Kosovu. Izrazito tradicionalno društvo (pa i LGBT zajednica), ogromna nezaposlenost (preko 40%), jezička barijera u odnosu na susedne zemlje, kao i izuzetno visok stepen nasilja koje je do sada uvek gušilo svaki pokušaj vidljivosti LGBT osoba, doveli su do ovakve situacije.
Krajem 2012. provela sam više od dva meseca na Kosovu i radila istraživanje o položaju LGBT osoba. Bilo je to burno vreme, kako za Kosovo uopšte, tako i za LGBT zajednicu. Zadesilo me je vreme proslave 100 godina nezavisnosti Albanije, oslobađanje Haradinaja u Hagu, te na kraju, napad na događaj vezan za promociju časopisa Kosovo 2.0 čija je tema tada bila seks i seksualnost. Nikada do tada nisam se susrela sa LGBT zajednicom koja se više držala nacionalizma, tradicionalizma i, samim tim, autohomofobije.
Portal Kosovo 2.0 koji se bavi kulturom i politikom i periodično objavljuje časopise sa kontroverznim temama koje potresaju kosovsko društvo (religija, korupcija itd.), te godine objavio je časopis koji se bavio seksom i seksualnošću. Promocija ovog časopisa nasilno je prekinuta od strane dvadesetak vehabija koji su upali i demolirali prostorije Omladinsko-sportskog centra Red Hall u Prištini, nakon čega se okupila grupa od preko 300 navijača, vehabija i drugih ekstremista, nasilno sprečavajući ljude da napuste prostor, te su bili evakuisani uz pomoć policije. Nakon toga, grupa navijača upala je u prostorije Libertasa, te pretukla jednu osobu. Moj najveći strah nakon ovih događaja bio je da će se LGBT zajednica još više povući u mišju rupu, ali se to, srećom, nije dogodilo. LGBT zajednica od tada je aktivnija, ali i dalje nedovoljno vidljiva i hrabra da pomera stvari sa mrtve tačke na usmereniji i strukturisaniji način, naročito kada je reč o slobodi okupljanja.
Ipak, prošle godine, povodom obeležavanja IDAHO-a, u Prištini je organizovana šetnja u centru grada. Ovaj događaj štitila je policija, ali kako nije bio najavljen, nije ni bilo organizovanih napada na aktiviste_ice, te je događaj više imao svrhu njihovog osnaživanja za izlaženje u javni prostor, nego podizanja vidljivosti. To je bio prvi put da su LGBT osobe organizovano prošetale centrom grada sa vidljivim oznakama.
Povorka ponosa je nešto što još uvek deluje jako daleko od LGBT zajednice na Kosovu. Tamo se tek formira pokret, te stvaraju kontakti sa regionom u cilju razmene informacija i iskustava. Na osnovu reakcije države na nasilje koje se dogodilo 2012, može se naslutiti da su kosovske vlasti mnogo spremnije da reaguju nego u npr. Makedoniji (osuđena su trojica napadača na Kosovo 2.0, a slučajeve je pratio i EULEX), ali je potrebno vreme za spremnost same LGBT zajednice.
Razlog za veću otvorenost kosovske vlade u zaštiti LGBT prava leži u naporima za potpuno priznavanje Kosova na međunarodnoj sceni i u međunarodnim institucijama. Ostaje da se vidi kuda će ih dovesti sve jača i vidljivija LGBT zajednica, koja se budi i sve više odbija da ostane skrivena i nema na izrazito homofobično, transfobično i generalno netrpeljivo društvo prema svim različitostima i odstupanjima od tradicionalnih (i nacionalnih) vrednosti.
Tekst je dio kampanje povodom 10. decembra, Međunarodnog dana ljudskih prava. Kampanju sprovode Sarajevski otvoreni centar i Fondacija Mediacentar Sarajevo, uz podršku EIDHR i Fondacije ASTRAEA.
