Pročitala sam izuzetno težak roman Slavenke Drakulić ”Frida ili o Boli” i u jednom dijelu te knjige sam naišla na izuzetnu rečenicu koja je vjerovatno i citat same umjetnice Fride – Ljubav vremenom postane poput korpe koju nosi dvoje ljudi i u nju ubacuju svašta, znači i ljubav je svaštara. Razmislila sam o svaštarama, dnevnicima, leksikonima. Sve te silne teke, sveske, papiri, salvete, potpisi, mišljena, fotografije. Užas. Sve te svaštare koje imamo na društvenim mrežama u svojim albumima. Ljudi ubacuju sve, od rendgena, udesa, porođaja, smrti, kvarcanja, zuba… Svaštare. Svega ima danas, a najviše ničega. Ništa. Poenta svake svaštare je da u svemu tome čovjek na kraju dođe do ničega. Sve se skaši u neku cjelinu smeđe boje i više ne znaš gdje bi pogledao. Bijeli papir barem ima potencijal da nešto bude od njega.
Ljubav je ponekad takva, vjerovatno znate. U ljubav se sve može strpati. Korpa koja vremenom toliko postane teška da se ručka raspadne ili cijela korpa prolomi. Ljudi sve potpisuju kao ljubav, trpaju, guraju i nabijaju budalaštine koje nikako ne bi mogle ući u korpu da nema ljubavi. Svaštara. Svega tu ima a najmanje ljubavi.
Za mene je ljubav kao hodnik sa beskrajnim nizom vrata. Nema potrebe da otvaram ta vrata jer dovoljno je što možemo nas dvoje prošetati kroz taj hodnik do njegovog kraja. Ljubav bi trebala biti takva. A otvarala sam sva ta vrata i nikad stigla do onih posljednih. Jesam. Iza svakih vrata se krije nova budalaština. Kad ljubav počne samo je dvoje ljudi i privid da je to sasvim dovoljno, ali čekaju te vrata sa natpisima Kompromis, Obećanja, Nadanje, Zavjet, Čekanje, Trpljenje… I svašta se počne trpati u tu korpetinu koja s vremenom sve teža postane. Svaštara. I baš sam rekla svašta, i mnogo vrata otvorila i zatvorila i mnogo korpi napunila i bacila. Uvijek mi je ostajalo pitanje Zašto nije kao na početku? I tad mi je došao odgovor, jer postoji dimenzija vremena koja uništava početak. Početak je veoma kratak. Najkraće vrijeme ljubavi je njen početak. Već nakon par sedmica, mjeseci ili godina taj početak se urušava sam u sebe, a ljubav postaje svaštara. Sve se počne ubacivati u te korpetine, a čovjek počne tegliti kao magare misleći da tako treba. Ne treba. Ne mora se. Nije o glavu, a sami ste se rodili i sami ćete umrijeti, to se obavlja nasamo, koliko god svijeta bilo oko vas. I gledam u taj hodnik ne želeći otvoriti vrata, ne želim ići sa početka, ne želim natrpati korpu jer je dovoljna sama po sebi da je dijelimo i nosimo zajedno. A to je nemoguće. Nešto se ubaci onako usput, malene sitnice, komentari rečeni usput koji zasmetaju, detalji na koje ne mislimo, smrad gaća u korpi, čarape po koje je sve teže sageti se, dosadan seks sa određenim minutama i predvidljivim svršavanjima… Korpetina se počne prelijevati puna malenih stvari i prokleto teška. Svaštara. Ostavite ljubav za početak a ne za kraj. Na kraju ionako nema ništa osim prepune korpe i čaše u koju ni kap više ne može stati… Živjeli.
Piše Hainsia Olindi
