Pjesnikinja Radmila Petrović je na ovogodišnjem Međunarodnom festivalu književnosti Bookstanu u Sarajevu 9. juna publici predstavila zbirku poezije Moja mama zna šta se dešava u gradovima. Tim povodom smo razgovarali s iznimno darovitom i popularnom pjesnikinjom – šmeker-devojkom s perorezom u džepu – čija je zbirka doživjela nekoliko veoma uspješnih izdanja.
PIŠE: Matej Vrebac
Moja mama zna šta se dešava u gradovima je objavljena 2020. i unatoč pandemiji je doživjela fascinantan uspjeh. Tvoja poezija je postala viralna, ljudi tetoviraju stihove iz zbirke, dosta se čita i piše o njoj. Kako ti osobno gledaš na “fenomen Petrović” i šta se sve u tvome životu promijenilo sa zbirkom?
Gledam na sve to kao na jednu neverovatno srećnu okolnost. Naravno, moj urednik, Zvonko Karanović, i ja smo uradili što je bilo do nas pre objavljivanja, nadalje je sve, ili velika većina stvari, bila na čitalačkoj publici. Stala sam iza svoje zbirke u smislu da mi nije bio problem da o određenim temama iz zbirke pričam i u neknjiževnoj javnosti, smatrala sam da je to bitno, da imam tu neku misiju.
Zbirka se dosta čita i poklanja, to mi je vrlo draga stvar jer pokazuje da moj rad nije bio uzaludan, i više od toga, to je nešto što me motiviše da nastavim da pišem. U mom životu se promenilo mnogo toga: putovala sam zahvaljujući svojoj poeziji prvi put avionom, videla mnoge gradove koje s obzirom na svoju klasnu pozadinu ne bih imala priliku da vidim ili, bar ne u ovom trenutku života. Upoznala sam dosta umetnika i shvatila da tamo negde postoji taj svet umetnosti kome sam ja oduvek u svojoj duši pripadala samo mi je trebalo vremena da ga pronađem. Često me pitaju kako sam krenula da pišem i takve stvari, a moje najistinitije objašnjenje jeste da je poezija sama došla da me usreći ili na neki način „spasi“.
Neke od tema koje obrađuješ jesu propitivanje zatvorenih rodnih normi i grubih patrijarhalnih tekovina na selu. Kako je iz pozicije “grada” pisati i gledati na sve to što se dešava tamo negdje daleko, na “selu”?
Nije selo tako daleko ako ti tamo žive roditelji i rodbina i ako relativno često odlaziš da se podsetiš koliko su te patrijarhalne norme zapravo surove. Iz pozicije grada je lakše. Prvo, imaš tu distancu pa možeš da sagledaš stvari bolje tj. da postaneš svestan mnogih stvari. Drugo, u gradu možeš sam da biraš svoje okruženje i da živiš daleko od svakoga ko bi da ti zadaje neke norme i uloge.
U zbirci se lirski subjekt otvoreno suprotstavlja patrijarhalnim narativima, poput nacionalizma i patriotizma, a na njihovo mjesto se ne ustručava da “stavi ljubav i nježnost iznad njih”, kako uočava kritičarka Adina Halilović. Možda je pjesma Srpkinja sam, al’ mi Kosovo nike u srcu, nego ti jedan od poznatijih primjera takvog pjesničkog postupka, no kakve su dosadašnje reakcije publike, javnosti i kritike?
Čini se da su mlađi istraživači i kritičari bili posebno zainteresovani da pišu o mojoj zbirci, dosta je naučnih radova do mene dospelo i dosta jako pozitivnih prikaza zbirke. Deo neknjiževne javnosti bio je potresen tom pesmom koja ima Kosovo u naslovu. Svako tumači prema svojim ubeđenjima, pa ako mislite da je ženskost i ženska erostska snaga nešto sramotno i za potcenjivanje, onda je stavljanje takvih metafora u pesmu zajedno sa nekim nacionalnim mitovima povreda nacionalnog ponosa. Književnost je tu da provocira, preispituje, ruši granice i moguća različita tumačenja su njeno najveće bogatstvo. Negativne književne kritike jako volim, one su najkorisnije, naravno, ako su argumentovane. Međutim nije ih bilo mnogo, nekoliko zamerki je bilo i svaka je bila na određen način opravdana.
Više sam vetra u leđa dobila od dijaspore i stranaca koji se bave književnošču, nego od domaćih iskusnih književnih kritičara. Čula sam da je jedan skup koji je trebalo da bude održan u okviru Sajma knjiga i bavi se savremenim tokovima u poeziji otkazan jer su organizatori za poster stavili moju sliku na traktoru, a nekog panelistu je to valjda uvredilo.
Čini mi se da se često dosta nepravedno u kritici i predstavljanjima zbirke zaobiđu queer teme i motivi koji su veoma važni, poput poznate pjesem Sanjam oca i noževe, noževe, noževe. Rekao bih da je tvoja poezija prvoklasni regionalni queer izraz, no često se o tome šuti i ne spominje se. Kako ti gledaš na to?
Moje je bilo da napišem. Neko drugi treba da prepozna značaj tema kojima sam se u toj zbirci bavila. Svako bira šta će da vidi, a šta će da izignoriše. Ipak, nisu se svi pravili da te queer teme ne postoje, neki smatraju da su to najbolja mesta te zbirke. Mnogi su se naučni radovi bavili rodnim aspektom zbirke. Ja uvek pišem o stvarima za koje mislim da su jako bitne da se o njima piše i čekam da neko to primeti, da nekome to pomogne.
Na promociji tokom Bookstana si rekla da je ono što te pokreće da pišeš jeste tvoja želja da kažeš. Šta smatraš da si važno rekla, a o čemu bi tek voljela da kazuješ/pišeš?
Sve što sam rekla, mnogo sam želela da kažem, a mislim da je publika to i primetila. Ne bih izdvajala konkretne teme ili motive jer mnogi se bave tim objašnjavanjem svoje umetnosti i na kraju ti njihovi stejtmenti poseduju veću ubedljivost i snagu od konkretnog dela. Kad budete čitali moju narednu zbirku, tačno ćete videti šta toliko želim da kažem a, ako ne vidite, biće to moja greška.
Šta trenutno čitaš te imaš li neke književne i/ili preporuke filmova i serija za čitatelje/ice portala lgbti.ba?
Čitam od Dubravke Ugrešić roman Lisica, novi talas poezije koji je u Srbiji naišao, novoizdate zbirke Selme Asotić, Maje Solar, Marije Dragnić, Ognjena Obradovića i ostalih pesnikinja i pesnika. Mislim da je bitno ne živeti u vakuumu i pratiti šta i kako tvoje kolege savremenici pišu. Nisam čovek za preporuke filmova i serija.
Članak je objavljen uz podršku američkog naroda putem Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID). Sadržaj članka isključiva je odgovornost Sarajevskog otvorenog centra i nužno ne odražava stavove USAID-a niti Vlade Sjedinjenih Američkih Država.
