Izvor: transserbia.org
Autorka: M. Jeremić
Fotografije: Privatna arhiva i Vesna Lalić
Đura Đuričić za Transserbia.org govori o svom trans iskustvu, autovanju, problemima sa kojima se suočavao zbog svog trans identiteta u različitim sferama i trenucima tokom života, i o tome ko mu je podrška na tom putu.
U Srbiji trans osobe, odnosno osobe čiji se rodni identitet razlikuje od spola pripisanog po rođenju, kao i osobe koje se rodno ne konformiraju, moraju da se nose sa diskriminacijom, a nerijetko i nasiljem koje opšta populacija u visokom stepenu odobrava.
Pre svega, kako se određuješ i kako gledaš na pitanja roda i rodnog identiteta?
Ako bih morao da dam preciznu odrednicu to bi bila transpolnost, muškarac koji je nažalost rođen u telu koje nije njegovo. Sama ta reč mi zvuči nekako strano, kao da treba da kažem: “Zdravo, ja sam vanzemaljac.” Dakle, zdravo, ja sam Đura i ja sam dečak.
Za mene je rod nešto neopipljivo, duboki unutrašnji doživljaj i svest o sebi koji nikako nije nametnut ili nešto slično. Svi mi znamo kako se osećamo iznutra, neki to žele da priznaju sebi, neki ne, ali niko to ne može da zna bolje od nas samih, i to važi za bilo koju osobu, bila ona trans, cis, gej ili strejt.
Kada si postao svestan svoje posebnosti i kako je izgledalo tvoje detinjstvo?
Već sa 5-6 godina, to bi bilo neko moje prvo sećanje, negde otprilike u predškolskom uzrastu, zaljubio sam se u jednu devojčicu sa divnom dugom plavom kosom i mislim da je to bio momenat kada sam zapravo postao svestan toga da tu nešto ne štima. To nije bila ljubav devojčice prema devojčici, već ljubav dečaka prema devojčici, ali sam znao i osećao da mi nešto nedostaje da budem dečak i da ne smem nikome da pričam o tome zato što je to nešto pogrešno. Sećam se takođe da sam mnogo plakao kada je na nekoj priredbi trebalo da obučem ženski kostim i nije mi bilo jasno zašto ja ne mogu da obučem ono što nose svi ostali dečaci. Često sam maštao o tome kako ću se jednog dana prosto probuditi kao dečak ili kako bih voleo da imam čarobni štapić kojim bih ispravio grešku, a negde sam čuo da ću ako prođem ispod duge postati dečak i nadao sam se i verovao u to. Družio sam se sa dečacima malo više nego sa devojčicama, ali voleo sam i žensko društvo. Obožavao sam fudbal, klikere, vožnju biciklom, lego kockice, žmurke, pištolje na metkiće, mačeve i bio sam presrećan kada mi je deda jednom napravio luk i strelu. Jako puno sam gledao crtaće i uvek sam se identifikovao sa muškim likovima, tada sam mogao da budem u svetu mašte i budem šta god poželim. U igrama sam uvek birao muške uloge – Nindža kornjače, Moćni rendžeri, Čuvari plaže (smeh).
Mogu da kažem da sam imao relativno srećno detinjstvo jer mi nisu branili da se igram čim želim, da imam kratku kosu, nosim mušku odeću, ali bih se uvek iznova razočarao kada bih na poklon dobio nešto što je za devojčice i nije mi bilo jasno zašto niko ne primećuje da sam ja u stvari dečak. Kada je krenuo pubertet, postao sam svesniji svog tela i seksualnosti i bilo mi je jako teško. Najteži psihički trenuci bili su kada je krenuo rast grudi i pojava menstruacije. Počeo sam da krijem grudi, mrzeo sam svoje telo, nosio sam stalno široku odeću i uvek imao ispod neku bodi majicu, hodao sam pogrbljeno i dan danas ne mogu u potpunosti da se opustim i ispravim. Naravno svaki odlazak na more posle toga bio je preveliki stres za mene jer sam morao da nosim dvodelni kupaći kostim, i sam taj momenat da izgledam kao dečak, a ipak nosim ženski kupaći pao mi je teško i najčesće sam vreme na plaži provodio umotan u peškir. Na kraju sam prestao i da idem na more i bazene, iako obožavam vodu. Svaka kupovina garderobe predstavljala je takođe preveliki stres za mene, jer sam mogao da kupujem samo stvari koje su dovoljno široke i prikrivaju grudi.
Da li si mogao o tome da pričaš sa nekim i da li si imao neki vid podrške? Da li si u nekim aspektima kulture, kao što su film, strip, muzika, pronalazio podršku i da li je postojao neko ko ti je bio bitna figura tokom odrastanja?
Nažalost ne, nisam pričao ni sa kim o tome sve do puberteta, jer sam mislio da sam jedini takav na svetu i da je to nešto jako loše, ali sam opet verovao da rešenje možda ipak postoji, da je prilagođavanje tela rodnom identitetu ipak moguće. Prvi put sam to rekao psihologu kod kog su me poslali jer sam imao velikih problema sa ciklusima i nisu mogli da nađu nikakav organski uzrok, i tada sam pomislio da ću možda zapravo dobiti neke informacije. To se naravno nije desilo, a ja sam ostao sam, nadajući se i dalje da je to ipak moguće u Srbiji. Sa 16 godina jedina podrška bila mi je prva devojka kojoj sam prvoj i rekao kako se osećam, jer nisam želeo da me doživljava kao osobu ženskog pola. Ona je imala kompjuter pa je online našla tekst koji objašnjava transpolnost, i tada sam shvatio da nisam sam i da zapravo postoje ljudi koji se osećaju isto kao ja i da je operacija moguća i u Srbiji. Godinama sam razmišljao kako to uraditi i gde se to zapravo dešava, ali nisam dolazio ni do kakvog rešenja.
Kada je u pitanju pop kultura, obožavao sam superheroje, želeo sam da spasim ceo svet patnje i bola, jer sam i sam znao koliko je život težak, pa otuda i ta ljubav prema superherojima. I dan danas bih voleo da imam supermoći, iako imam 29 godina.
Najbitnija osoba u mom životu je moj mlađi brat kog volim najviše na svetu, a na drugom mestu je moja najbolja drugarica Marina, koja mi je pružila i pruža orgomnu podršku. Njoj sam se autovao dosta kasno, ali je u svakom mogućem momentu bila tu za mene, odmah me prihvatila i pomogla u tome da me i drugi prihvate. Treća vrlo bitna osoba je moj drugar Andrej koji me je uveo u celu priču. Mislim da ne bih bio na mestu na kom sam danas da njega nisam upoznao. Vrlo su mi važni i neki od prijatelja iz osnovne i srednje škole, koji su moja podrška i moja sigurna zona – sa njima sam opušten i srećan, i još neki ljudi, ali ove bih izdvojio.
Kako su reagovali tvoji roditelji kada si im rekao kako se osećaš i da li se to kasnije promenilo i kako?
Mama je najpre bila vrlo začuđena, ali je jako brzo uz razgovor sa psihijatrom to prihvatila. Naravno, ne razume sve to u potpunosti, i dalje mi se obraća u ženskom rodu, ali polako radimo na tome. Takođe se nadam da će operacija doprineti mnogo boljoj komunikaciji između nas kao i da će joj pomoći da bolje shvatiti situaciju. Tata je isto tako razgovarao sa psihijatrom, ali me ne podržava jednako, pitao me je da li sam u sekti i da li me neko nagovara na sve ovo. Bio je to jako težak i emotivan razgovor za mene, posebno kada shvatiš da te ljudi koji bi prvi trebalo da te prihvate, ne razumeju i ne podržavaju, ali eto nadam se da će se i to promeniti, a ako ne, život ide dalje, stvorio sam mrežu svojih prijatelja i podrške, i oni su na neki način moja porodica.
Kako je izgledao tvoj proces autovanja osim u porodici, na primer u školi? Kakve su bile reakcije u toj sredini?
Prvo autovanje je bilo kao što rekoh mojoj prvoj devojci u drugom razredu srednje škole. Ubrzo je usledilo autovanje u srednjoj da volim devojke, ali ne i to da sam trans osoba i to je prošlo okej kod školskih drugova. Svi su to prihvatili i nisam imao nikakvih problema što je bila jako srećna okolnost. Imao sam problema sa profesorima zbog toga, iako su oni navodili druge razloge, pa su hteli da me prebace u drugu školu. Ja sam znao da je razlog to što smo devojka i ja išli u isto odeljenje, ali eto na kraju smo nekako uz pomoć mame uspeli da izdejstvujemo da budem prebačen samo u drugo odeljenje. Uvek mi je bilo lakše autovati se osobama koje ne poznajem nego prijateljima, jer nema straha od odbacivanja.
Nekim ljudima je trebalo malo više vremena da počnu da mi se obraćaju u pravom rodu, dok je nekima to bilo potpuno normalno, mada postoje i oni koji to još uvek ne rade, kao na primer moja porodica, tako da je potrebno veliko strpljenje i sve je to proces koji traje. Naravno, svako posebno autovanje je bilo podjednako teško, ali sve u svemu nije bilo previše neprijatnih situacija.
Nakon autovanja, kada si shvatio šta želiš da uradiš po pitanju svog rodnog identiteta i na šta si naišao? Kako si se osećao povodom toga?
Oduvek sam znao šta želim da uradim i da je to operacija prilagođavanja tela rodnom identitetu. Za mene druga opcija nikada nije postojala, čak i ako nisam znao ni kako, ni gde. Moj drugar Andrej, koji je već bio u procesu tranzicije, uputio me je na Gayten-LGBT i rekao da tamo mogu dobiti podršku i informacije. Takođe mi je i sam mnogo pomogao, podelio sa mnom svoje iskustvo i pomogao da ne budem sam u svemu tome.
U organizaciji Gayten-LGBT osećao sam se maksimalno podržano i veoma sam zahvalan što sam deo Gayten-a i što uopšte postoji jedna takva organizacija. Tamo sam upoznao dosta kvalitetnih ljudi i saznao sve što me je zanimalo o samoj proceduri, procesu tranzicije, svim mogućnostima koje postoje, hormonskoj terapiji, uopšteno o rodu, identitetu, proširio neke svoje vidike i najbitnije od svega osećao se kao da konačno negde pripadam i da nisam sam. I želim da pohvalim uvođenje psihoterapije koja je besplatna, što je naročito neophodno trans populaciji.
Napomenuo bih da sam imao i sjajnu saradnju sa Queeriom, novosadskom LGBT organizacijom “Izađi”, Labrisom i Beograd Prajdom.
Nakon podrške koju sam dobio u Gaytenu, krenuo sam kod psihijatra u jednoj od zdravstvenih institucija kako bih započeo proces tranzicije. Tu je već usledilo razočaranje, jer sam očekivao neku vrstu psihoterapije što nisam dobio. Ceo taj proces pre započinjanja hormonske terapije trajao je čitavih 6 godina što je atipično i što je kod mene dovelo do pojave anksioznosti i još izraženije rodne disforije kao i depresije. To mi je još više odmoglo u trenutku kada mi je bilo neophodno da što pre nastavim sa procesom. Moj utisak je bio kao da sam tu zbog lekara, kako bi on što više saznao o transpolnosti, a ne da bih dobio pomoć koja je preko potrebna svakoj trans osobi. Od samog početka sam znao sta želim i ko sam, i nije mi bila potrebna potvrda lekara, nisam se nijednog trenutka dvoumio oko operacije.
Kako je išla priča sa tobom i prolaženjem? Da li si tu imao nekih problema i kakvih?
Kada je u pitanju prolaženje, oduvek sam prolazio kao dečak na prvi pogled, međutim glas me je odavao, pa bih uvek kada mi se neko obrati u muškom rodu dobio izvinjenje čim progovorim, što me je dodatno činilo anksioznim. Neprijatnih situacija je bilo kada treba otići u toalet, jer bi me iz ženskog izbacivali, a u muškom se nisam osećao dovoljno sigurno da bih ga koristio, a kada bih se ipak odvažio, bojao sam se da će ući neko koga znam ili će neko ući u moju kabinu i videti da ne piškim stojeći. Znam da je većini ljudi to jako čudno, ali nažalost tako je. Zato sam uglavnom izbegavao odlazak u toalet na javnim mestima kako bih izbegao sve vrste neprijatnosti koje bi mogle da se dese. Bilo je naravno i komičnih situacija tako da nije sve tako crno, da se ne obeshrabre trans osobe koje ovo čitaju. Glas mi se promenio nakon prve ampule testosterona i svi problemi sa prolaženjem su nestali.
Kako bi opisao svoje iskustvo sa zdravstvenim institucijama? Kako izgleda na primer običan odlazak lekaru?
Odlaske kod lekara opšte prakse sam maksimalno izbegavao jer nisam želeo da se skinem pred lekarom. Takođe nisam želeo da me prozivaju po imenu što se konstantno dešavalo, dok su neke druge pacijente prozivali samo po prezimenu. Kada su u pitanju lekari opšte prakse, trebalo bi ih sve malo više edukovati o trans osobama i transrodnosti i transpolnosti, posebno medicinske sestre koje su dosta neupućene.
Kod procesa tranzicije, viđanja sa psihijatrom su jednom mesečno i ređe, a smatram da je to premalo za ovakvu vrstu problema kada treba da dobijemo pomoć i savete oko toga kako da se snađemo. Takođe smatram da treba da postoji posebno odeljenje koje se bavi isključivo trans zdravljem kako bismo mogli da dobijemo dovoljno termina i razgovora sa psihijatrom, umesto što se otimamo za termine sa ostalim pacijentima. Smeta mi i to što se sve dešava u okviru psihijatrije, jer transrodnost nije mentalni poremećaj. Nisam zadovoljan tretmanom u nekim od naših zdravstvenih institucija i odnosom prema transpolnosti i transrodnosti, ali se nadam da će se u budućnosti nešto promeniti, kako bi buduće generacije imale što manje problema.
S druge strane, imam vrlo pozitivno iskustvo kada je u pitanju odeljenje za transrodnost u Kliničkom centru, sve je išlo prilično glatko, imao sam osećaj da pričam sa nekim ko me zaista sluša i zna šta treba raditi. I u Kliničkom centru se na termine čeka po mesec dana, ali je po mom mišljenu tretman bolji.
Ostali pregledi u vezi sa procesom tranzicije prošli su prilično dobro i bez komplikacija. Bila je jedna komična situacija sa lekarkom koja radi ultrazvuk. Ušao sam u ordinaciju i odmah rekao kako sam u procesu prilagođavanja tela rodnom identitetu, da trebam ultrazvučni pregled zbog operacije, baš zbog toga da isključim mogućnost zabune, međutim nakon sto je obavila ultrazvuk dojki, dok sam ja mislio da radi ultrazvuk jajnika, ona je zapravo nekoliko minuta pokušavala da mi pronađe prostatu i uredno diktirala sestri šta da piše. Kada smo završili pregled pitala je da li može da me pita nešto u vezi sa tranzicijom, na šta sam odgovorio potvrdno, pošto sam pretpostavio da su neinformisani. Pitala me je koliko dugo sam na hormonima i da li su mi grudi narasle od hormona, i tada sam shvatio da ona zapravo misli da sam MtF, da želim da promenim pol u ženski, na šta sam joj objasnio da je kod mene slučaj obrnut. Onda je ona pokušala da sestri diskretno kaže da baci papir koji je odštampala i obriše deo o prostati i odštampa novi, što me je nasmejalo i zbunilo. Tako sam ostao uskraćen za ultrazvuk jajnika i morao da idem na pregled privatno, jer bih na sledeći termin morao da čekam mesec dana. U privatnoj klinici nisam imao nikakvih problema i lekar koji me je pregledao postavio mi je nekoliko pitanja pošto nije imao prilike da radi sa trans osobama, ali nije bilo neprijatnosti. Čak mi je i drago kada ljudi žele da saznaju nešto više, uz dozu pristojnosti i umerenosti.
Šta misliš o inicijativama kao što je Zakon o rodnom identitetu Gayten-LGBT?
Mislim da je jako važna. Treba dosta toga promeniti u Srbiji koja je inače sama po sebi specifična kada su u pitanju zakoni i zdravstvo, ali idemo korak po korak i nadamo se boljem.
Želeo bih da poručim svim trans osobama da nikada ne odustaju i da se izbore za svoje ja, ma koliko bilo teško. Nismo se rodili da bismo živeli tuđe živote i ispunjavali tuđa očekivanja, što važi za sve nas, ma kog pola, roda ili orijentacije bili, jer smatram da se iza te duge ipak nalazi sreća za svakog od nas.
Gayten-LGBT se zalaže za usvajanje Zakona o rodnom identitetu koji bi trans osobama omogućio promenu podataka u dokumentima odmah po utvrđivanju trans identiteta, a ne tek nakon hormonskog tretmana i izvršenih operacija prilagođavanja pola. Pored toga, Zakon o rodnom identitetu zaštitio bi prava u drugim oblastima života i osigurao primenu člana 54a Krivičnog zakonika koji zločin iz mržnje tretira kao posebnu otežavajuću okolnost u odmeravanju kazne.
Tekst je nastao u okviru projekta “TRANSparentno” organizacije Gayten-LGBT i partnerske organizacije Centar za ljudska prava i studije razvoja (CHRDS) kao deo projekta “Stvaranje tolerancije i razumevanja prema LGBT populaciji u srpskom društvu” koji finansira Ministarstvo spoljnih poslova Kraljevine Norveške, a sprovodi Kancelarija za ljudska i manjinska prava. Stavovi izneti u tekstu, kao i sadržaj teksta ne predstavljaju nužno stavove Kancelarije za ljudska i manjinska prava.
