Piše: Azem Kurtić
Život mladih ljudi u Bosni i Hercegovini, ukoliko u obzir uzmemo nezaposlenost, prilike u kojima živimo te generalnu atmosferu, nekad bi se lakše mogao nazvati preživljavanjem nego življenjem. Ukoliko u obzir uzmemo i diskriminatorno i patrijarhalno društvo, život mlade LGBTI osobe u manjim gradovima se čini još težim.
Zbog toga smo odlučili razgovarati s mladim LGBTI osobama koje žive u manjim mjestima u našoj zemlji. Prva s kojom smo razgovarali je Tatjana Letić, koja trenutno živi i radi u Bijeljini. Rođena je u malom mjestu blizu Bijeljine, i kaže da nikada nije imala problema zbog svoje seksualne orjentacije.
“Ja stvarno nikad nikakvih problema nisam imala, jer me ti ljudi znaju čitav zivot. Prvenstveno su me upoznali kao čovjeka, pa tek onda tu moju drugu stranu. Poštuju me što sam iskrena i nemam problem da kažem ko sam i šta sam”, kaže Tatjana.
Sa svojom bivšom djevojkom Tatjana se u Bijeljini kretala kao i svaki hetero par, javno izražavajući svoju ljubav. No, mali grad je ipak mali grad, pa se Tatjana često suočava s poteškoćama kada je u pitanju pronalazak partnerice. Iako je, prema njenim riječima, LGBTI zajednica u Bijeljini poprilično velika, to što je autovana lezbijka joj ponekad stvara probleme.
“Pa, teško je prvenstveno što sam autovana. Slabo ko može da se nosi sa tim. Dovoljno je da se družiš sa mnom i da dobiješ etiketu da si gej. Opet, nije toliko strašno”, dodaje Tatjana.
Mala bara puna krokodila
Zahvaljujući aplikacijama za upoznavanje i društvenim mrežama, LGBTI osobama je uveliko olakšan pronalazak partnera i partnerica. Iako je upoznavanje olakšano, LGBTI osobe su često prinuđene da održavaju veze na daljinu.
Takva veza zahtijeva mnogo više napora i ulaganja – emotivnih, fizičkih i novčanih.
“Imao sam vezu koja je trajala tri pune godine. Što se tiče daljine, meni ona ne predstavlja problem, ali većini zapravo smeta. Kada se uđe dublje u konverzaciju sa osobom, onda shvatiš da ih ta ‘daljina’ odbija od tog gay muškarca”, kaže Filip*.
Filip je zaposlen u nevladinoj organizaciji, bavi se modelingom i romske je nacionalnosti. U mjestu iz kojeg dolazi je javno autovan, te mu to, kao i Tatjani, stvara probleme pri pronalasku partnera.
“Jako je teško! Svaki gay muškarac se plaši da ga neko ne vidi sa mnom, onda tokom dopisivanja ne želi da pošalje svoju fotografiju jer smatra da je neko može zloupotrijebiti, s čime se ja u neku ruku slažem”, dodaje Filip*.
Javna mjesta, u njegovom slučaju, kao i kod našeg narednog sagovornika, često predstavljaju malu baru punu krokodila.
Idi dok si mlad
Dok nije “oguglao” na mišljenja okoline, život u malom gradu je bio pravi pakao, priča nam Musa*.
“Prije par godina sam osjećao pritisak male sredine… Onda sam oguglao, i ojačao, pa više i ne obraćam pažnju na takve stvari. Na kraju sam počeo ugovarati sastanke u gradskim lokalima, mada ljudi i nisu znali da je to zapravo dejt”, dodaje.
U Brčkom ne postoji nevladina organizacija niti neformalna grupa koja bi okupljala zajednicu. Queer friendly lokali, koji imaju jasnu politiku po tom pitanju, također ne postoje.
“Interno, postoji jedan manji kafić u kome sam viđao par queer osoba i znam da je vlasnik tog lokala prijateljski nastrojen. Manje-više jer ima nekog u bližem okruženju ko je queer, pa sam skontao da se tu par puta određeno društvanjce skupljalo. Ali i to je prestalo, jer su se ljudi razišli”, kaže Musa*.
I Musa*, kao i veliki broj drugih mladih ljudi, planira svoj odlazak iz Bosne i Hercegovine. Diplomirao je, ali nema posao.
Mjesta u kojima naši sagovornici žive su različita, ali problemi s kojima se nose su, manje ili više, slični. Veze na daljinu, stigmatizacija i diskriminacija od strane okoline te mali broj mogućnosti za bilo šta su im, čini se, svakodnevnica.
*Imena izmijenjena zbog zaštite privatnosti
