RAZGOVARALA: Jovana Ivetić
Kroz autorsku monodramu „Merlinka“, glumac Stefan Fišer istražuje život i nasljeđe Vjerana Miladinovića Merlinke, inspirisanu Merlinkinom autobiografijom „Terezin sin“. Kroz humor i ranjivost, Stefan gradi scenski portret koji spaja lični glumački izraz i stvarne životne priče. Predstava je već prikazana na više festivala, uključujući Festival monodrame i pantomime u Zemunu, INTEF u Šapcu, PLESTELIN u Beogradu i FAKI u Zagrebu, a uskoro će biti izvedena 16. juna u Sarajevu, u Listening baru Hram s početkom u 20:00, u okviru sedmice ponosa Bh. povorke ponosa.
Da li se nekada u glumi osjećaš slobodnije nego u “stvarnom životu”?
Apsolutno da. Kada sam na sceni i kada u potpunosti vladam tekstom, likom i ulogom koju tumačim, osećam se ispunjeno, sigurno i snažno. To je osećaj koji je teško opisati rečima. Često se dešava da i nekoliko dana nakon igranja predstave ostanem pod utiskom emocija koje je uloga probudila u meni.
Gluma je za mene neprestano istraživanje – kako ljudske prirode, tako i samog sebe. Svako od nas nosi u sebi mnogo različitih slojeva, a gluma nam omogućava da ih istražimo i izrazimo na poseban način.
Uživaš li više da igraš likove koji su ti slični ili različiti od tebe?
Pravi glumački izazov nastaje kada treba izgraditi karakter koji je daleko od naših navika i načina razmišljanja. Tada je potrebno mnogo promišljanja i rada kako bi lik postao uverljiv i živ. Kao primer mogu da navedem Merlinku. Ona je po mnogo čemu bila drugačija od mene. Bila je veoma ekstrovertna i otvorena osoba, dok sam ja po prirodi negde između introvertnosti i ekstrovertnosti. Upravo zbog toga mi je rad na tom liku bio posebno izazovan, jer sam morao da pronađem način da razumem i prikažem energiju i temperament koji mi nisu potpuno bliski.
Da li si ikad kroz lik dotakao neku verziju sebe koju inače skrivaš?
Bilo je uloga kroz koje sam otkrio neke svoje ranjivosti, ali i snagu za koju možda nisam ni znao da posedujem. Ne bih rekao da sam kroz neki lik postao neko drugi, ali jesam kroz određene uloge bolje upoznao sebe. Upravo zato verujem da gluma nije samo posao, već i stalni proces ličnog razvoja i samospoznaje.
Smatraš li da se kvir emocije u filmu i seriji dovoljno ozbiljno tretiraju danas?
Kvir umetnost postaje vidljivija i prihvaćenija, a publika sve otvorenije prihvata različite perspektive. Ipak, smatram da još uvek nema dovoljno takvih sadržaja i da postoji prostor za napredak. Često se i dalje susrećemo sa određenim stereotipima, dok su autentične i slojevite priče ređe nego što bi trebalo da budu. Verujem da umetnost ima moć da menja svest ljudi i razvija empatiju. Zato je važno da postoji što više kvalitetnih priča koje će na iskren i odgovoran način govoriti o različitim životnim iskustvima.
Koliko je “Merlinka” samo još jedan umjetnički projekat, a koliko odgovornost prema stvarnoj osobi?
Za mene je „Merlinka“ mnogo više od umetničkog projekta – to je velika odgovornost. Kada sam započeo rad na predstavi, kroz istraživanje i građenje lika, imao sam veliki strah da Merlinka ne sklizne u karikaturu ili predmet podsmeha. Smatrao sam da bi to bilo potpuno nepravedno prema osobi čiji život i priču predstavljam publici.
Merlinka je bila izuzetno kompleksna, slojevita i intrigantna ličnost. Bila je prva javno deklarisana trans osoba u Srbiji. Živela je život koji nije bio popločan privilegijama i lakoćom, već život u kojem je često morala da se bori za svoje mesto i dostojanstvo. A iza svega toga je stajao čovek sa svojim emocijama, borbama, snovima i stavovima. Upravo zato mi je bilo važno da je ne svedem na etikete ili stereotipe, već da pokušam da prikažem njenu ljudsku stranu.
Koliko ti je bilo teško da uđeš u emocionalni svijet tog lika?
Tokom rada trudio sam se da svaku rečenicu koju izgovaram zaista razumem i proživim. Bilo mi je važno da ne izgovaram tekst mehanički, već da pokušam da osetim emociju koja stoji iza svake misli i svakog iskustva o kojem govorim na sceni. Upravo zbog toga je ovaj proces bio veoma emotivan i zahtevan. Nije bilo lako, ali verujem da sam uspeo da što iskrenije, prirodnije i tačnije prikažem složenost Merlinkinog karaktera i da publici približim osobu koja je bila mnogo više od simbola – čoveka sa veoma snažnom i potresnom životnom pričom.
Rediteljka “Merlinke” je tvoja profesorka sa fakulteta, Kalina Kovačević. Šta ti je ona rekla u procesu rada što ti je ostalo kao značajan ključ za cijelu ulogu?
Kalina Kovačević je velikim delom zaslužna za to gde se danas nalazim sa ovom monodramom. Moram da kažem da je upravo ona prva predložila da radim „Merlinku“. Do pre tri godine nisam znao gotovo ništa o Vjeranu Miladinoviću Merlinki, niti o njegovom životu i značaju, ali je Kalina u meni prepoznala nešto što ja tada nisam video.
Rad na predstavi nije bio nimalo lak. Bilo je mnogo emocija, mnogo strahova, nesigurnosti i teških trenutaka. Međutim, ona je uvek bila tu da me ohrabri i usmeri. Jedna rečenica koju mi je često ponavljala bila je: „Veruj, Stefane, u sebe. Ti to možeš.“ To nisu bile važne reči samo za rad na ovoj predstavi, već i za život uopšte. Naučile su me da ne odustajem pred prvim preprekama, da budem istrajan i da verujem u ono što radim. Kada čovek iskreno veruje u svoj rad i daje sebe maksimalno, svaki trud pre ili kasnije dođe na naplatu. Zato sam Kalini neizmerno zahvalan, ne samo kao profesorki i rediteljki, već i kao čoveku. Njena podrška, poverenje i posvećenost značili su mi više nego što mogu da opišem rečima.
Kako bi nekome ko nije gledao objasnio ton Merlinke? Šta je za tebe srce te melodrame?
Za mene je srce monodrame „Merlinka“ čovek i njegova borba da ostane svoj, uprkos svim preprekama. To je priča o istrajnosti, veri u sebe i snazi da nastaviš dalje čak i onda kada nemaš podršku kakvu zaslužuješ. Merlinka je kroz život prolazila uglavnom sama, ali je uprkos tome imala neverovatnu snagu da se bori i da ne odustane od sebe.
Ova monodrama me je naučila da ljude ne treba deliti po njihovoj veroispovesti, seksualnoj orijentaciji, rodnom identitetu, poreklu ili profesiji kojom se bave. Naučila me je da iza svih tih odrednica postoji čovek sa svojim emocijama, strahovima, željama i životnom pričom.
Ako bih predstavu opisivao kroz osećaj, rekao bih da je to priča koja poziva na empatiju i razumevanje. To je njena najvažnija poruka – da poštujemo različitosti, da budemo otvoreni jedni prema drugima i da svakoga posmatramo pre svega kao ljudsko biće.
Šta ti je profesionalni plan za dalje?
Što se tiče mojih profesionalnih projekata, trenutno igram u Narodnom pozorištu u predstavi „Godine vrana“ u režiji Siniše Kovačevića, gde tumačim ulogu kalfe.
Kada je reč o monodrami „Merlinka“, želja mi je da nastavim da je igram i da ona nastavi svoj život pred publikom. Imam je još nekoliko gostovanja – naredno je zakazano u Sarajevo 16. juna, zatim u Rijeci 24. juna, kao i jedno gostovanje u Beogradu tokom septembra. Najveći cilj mi je da što više publike pogleda predstavu i upozna se sa pričom koju ona nosi. Verujem da su teme kojima se „Merlinka“ bavi univerzalne i važne, i zato mi je dragoceno svako novo izvođenje i svaki susret sa publikom.
Kako se osjećaš pred dolazak u Sarajevo?
Veoma sam uzbuđen jer prvi put dolazim u Sarajevo. To je grad bogate kulture i umetničke tradicije, koji je iznedrio mnoge značajne umetnike, glumce i muzičare. Posebno me raduje što ću imati priliku da upoznam grad i sarajevsku publiku, o kojoj sam čuo toliko lepih stvari. Takođe, veoma mi je drago što će sarajevska publika imati priliku da pogleda monodramu Merlinka.
