Intervju: Goran Miletić, direktor Civil Right Defenders za Zapadni Balkan
Programski direktor organizacije Civil Right Defeneders za Zapadni Balkan i član Organizacionog odbora beogradske Parade ponosa Goran Miletić učestvovao je u programu obilježavanja Međunarodnog dana borbe protiv homofobije u Sarajevu, te za Dane govori o stanju ljudskih prava manjina u BiH i Srbiji
Goran Miletić: “Pogledajte Bosnu i Hercegovinu. Imate presudu u predmetu Sejdić-Finci, ta je odluka odjeknula evropskim kontinentom i svi ljudi shvaćaju zašto je to tako mučno za društvo ovde. To je jedna od najbitnijih presuda, a se opet ne provodi”
DANI: Kako biste ocijenili poštivanje ljudskih prava LGBT osoba u zemljama Zapadnog Balkana?
MILETIĆ: Generalno, situacija jeste bolja ako je poredimo sa onom od pre 10 ili 12 godina. To su vidljive i konkretne stvari. U svim zemljama Zapadnog Balkana imamo donesene zakone protiv diskriminacije, a tako nešto pre 10 godina nismo imali. Naprosto, to je neki vidljivi pomak za građane, ali i LGBT osobe, zato što se u tim zakonima spominje seksualna orijentacija. Doduše, Makedonija je imala taj peh da je seksualnu orijentaciju iz zakona izbačena u poslednjem trenutku. Ali, generalno, svaka zemlja Balkana to ima. Također, LGBT prava su postala jedna od nezaobilaznih tema u javnosti, tako da je to postalo nešto je, možemo reći, unapređeno. Osim toga, istraživanja pokazuju da mediji mnogo pozitivnije izveštavaju, nego što je to bilo ranije. Znači, imamo mnogo više neutralnih ili pozitivnih izveštavanja. Međutim, ono što je ostalo nepromenjeno jeste percepcija građana, koja čak i kad se menja, ta je promena vrlo spora. Uglavnom, u svakoj zemlji Zapadnog Balkana oko 70 posto građana misli da je homosekualnost bolest. U Srbiji, na primer, oko 50 posto građana misli da država treba aktivno da se bori protiv homoseksualnosti. To je prilično zabrinjavajuće. Čini se čak da su mlađe generacije još netolerantnije od starijih. Opet, postoji razlika ako poredite Bosnu i Hercegovinu i Srbiju. jedno istraživanje u BiH je pokazalo da čak i oni koji poznaju LGBT osobe nisu tolerantniji. Dok u Srbiji istraživanja pokazuju da su oni koji poznaju makar jednu LGBT osobu drastično tolerantniji i smatraju da te osobe trebaju biti jednake i pružaju im podršku. U svim zemljama Zapadnog Balkana, generalno, nivo netolerancije prema LGBT osobama je isti i mislim da se promene tu vrlo sporo dešavaju.
DANI: Kažete da mlađe generacije pokazuju veću netolerantnost. Zašto je to tako?
MILETIĆ: Čini mi se da, makar u Srbiji, to definitivno ima veze sa ratovima iz 90-ih godina. Sav taj porast nacionalizma, to se podudara sa netolerancijom prema LGBT osobama i čak ide u otvoreno nasilje. Ljudi su, osim što mrze, spremni i da odu na ulicu i tuku nekoga. To je povezano sa nacionalizmom, s pripadnošću ekstremističkim organizacijama, porastom sveukupnog nasilja… Ali, sve to ima korene u 90-im godinama, to je jedna neprekinuta linija iz 90-ih. Hrvatska je, recimo, potpuno drugačija. U Zagrebu već deset godina imate Paradu ponosa, koja protiče odlično i na kojoj se pojavljuju predstavnici vlasti. Za Srbiju se to ne bi moglo reći, iako već deset godina imamo pokušaje organizovanja pridea. U Beogradu je pride bio organizovan sa velikom vidljivošću države. Kao što je 2009. i 2011. država odlučila da se zabrani održavanje Pridea. To je potpuni paradoks, da u državi koja pretenduje da bude demokratska, povodom pridea zaseda Savet za nacionalnu bezbednost. U njemu sede Tadić, Dačić, ministar odbrane… i oni su zaključili da je pride pretnja po nacionalnu bezbednost. Ali do danas niko nije uhapšen zbog toga. Ljudi koju su u tom trenutku bili pretnja po nacionalnu bezbednost su bili upravo ti mladi koje sam spomenuo. Barem je meni tako rečeno u policiji. Oni su kupovali gume, stara vozila, hteli da ih pale i to je u Srbiji pretnja po nacionalnu bezbednost. Ali ono što je važno jeste da su ti mladi ljudi veoma dobro organizovani, zadojeni ekstremnim nacionalizmom, spremni činiti vrlo nasilne stvare.
DANI: Koliko su jake ultradesničarske organizacije u Srbiji?
MILETIĆ: Neke su vrlo otvorene kao fašističke, ali nisu najekstremnije i nisu toliko popularne. Međutim, ovi drugi, to su ovi klerofašisti povezani s Crkvom, Dveri su primer jednog takvog pokreta, to mladi, fini ljudi, lepo obučeni, počešljani, svi završili magistarske i doktorske studije, neka nova deca, nekorumpirana (makar je takva percepcija), oni postaju jako popularni. To je prilično opasno. Dobili su 4,6 posto glasova na poslednjim izborima, to je jako veliki procent. Umalo su ušli u Skupštinu Srbije. U Novom Sadu su ušli u pokrajinsku skupštinu Vojvodine što je skandalozno, jer je to multietnička sredina. Dobili su fantastičnih 16 posto, to je više nego vladajuća Demokratska stranka. U Kraljevu su dobili osam posto. To je fenomen. Drugi pokreti, kao što je Obraz, oni idu na otvoreno, neprikriveno nasilje. Isto tako su povezani sa Crkvom, dakle, ali se bave akcijom. Također, i 1389, to su slični pokreti koji se bave nasilnim akcijama, ispisivanjem grafita mržnje… Tako da imate celu lepezu tih organizacija. Sve su one okrenute istom cilju. Dveri ne propuštaju priliku reći kako su protiv nasilja, ali istovremeno negiraju genocid u Srebrenici, negiraju da su se dogodili ratni zločini. Kako su to mladi i obrazovani ljudi neki u njima vide promjenu u Srbiji, koja je danas toliko potrebna. I to je još jedan novi fenomen. Sve to je opasno, naročito ovi ekstremistički pokreti. I oni su veoma jaki, pokazali su to i prema Paradi ponosa, kad su uspeli na ulice, prema procenama policije, izvesti šest hiljada ljudi, koji su tukli. A kada se to dogodilo, fokus medija nije bio na tome da oni žele probiti kordone i napasti učesnike Parade, već da su se tukli s policijom.
Zločinci i heroji
DANI: Zanima me kako u društvu u kojem se ratni zločinci prihvataju kao heroji, uopće govoriti o pravima Roma, LGBT osoba i drugih manjina?
MILETIĆ: Pa, to je sve povezano. Od onog maloprije pitanja otkud svi ti mladi netolerantni ljudi, sve je to nakačeno jedno na drugo. Osoba koja je rođena 1990. ili 1991, danas ima 22 godine. Ta osoba ne pamti ništa i njoj je Mladić neki stari čiko, koji sedi tamo u Tribunalu i njoj ti zločinci deluju kao heroji. Dakle, to je prva stvar. Drugo je to što, osim Haaga, domaća suđenja za ratne zločine onako idu na guranje. Time se najviše bavi Fond za humanitarno pravo i potpuno je skandalozno za jednu državu, u kojoj imate Specijalno tužilaštvo i Veća za ratne zločine, da jedna nevladina organizacija obezbeđuje i svedoke i porodice da dođu suđenja za ratne zločine. Znači, strašno je to da jedna nevladina organizacija gura sve ratne zločine koje su počinile srpske snage. Istovremeno, to tužilaštvo je veoma zainteresovano za zločine koji su počinjeni nad Srbima. To je i medijski jako lepo pokriveno, ali ovi drugi zločini, kao oni u Zvorniku ili Podujevu, na primer, to se prilično skriva. I ono što je zanimljivo i što sudski sitem stalno čini jeste da u svakoj presudi obavezno uspeva da izbriše link između različitih formacija i države Srbije. Iako je dokazano da su ti ljudi imali iskaznice DB-a, oni nastoje izbrisati taj link, jer je to državna stvar. U svemu tome ne može se govoriti o vladavini prava. Uz sve to, dešava se i poslednja reforma pravosuđa tokom koje je treći reizbor sudija urađen van evropskih standarda. Izabrani su ljudi koji nisu trebali biti izabrani i koji su u vreme Miloševića radili veoma loše stvari. A oni koji su trebali biti nisu izabrani. I Evropska komisija je nedavno rekla da su reforma i izbor sudija bili veoma loši i da to mora da se promeni. Kada je vladavina prava u pitanju Srbija ima još mnogo na tom putu da pređe, kao i Bosna i Hercegovina. Ali razlika je što ovde (u BiH op.a.) međunarodna zajednica je prisutnija. U Srbiji se međunarodna zajednica ponaša još tiše nego u BiH i ne meša se u bilo šta.
DANI: Očekujete li promjene u Srbiji u naredne četiri godine? Je li Vas iznenadila pobjeda Tomislava Nikolića?
MILETIĆ: Pobeda Tomislava Nikolića je veliko iznenađenje za sve u Srbiji. Čak i oni koji kažu da je očekivano, to više govore iz perspektive činjenice da su građani razočarani politikom Demokratske stranke, a ne zato što je neko zaista očekivao laku i jednostavnu pobedu Nikolića. Pobedio je zahvaljujući maloj izlaznosti, koja je rezultat činjenice da su svi mediji i “nezavisni analitičari” ubeđivali građane da je Tadićeva pobeda sigurna. Neke od ključnih nepoznanica su kako će se Nikolić postaviti vezano za poštovanje ljudskih prava, ali i kako će se postaviti prema pitanjima ratnih zločina za koje je odgovorna Srbija i na koji način će sarađivati sa državama u regionu.
DANI: Da li su tokom predizborne kampanje u Srbiji spominjana ljudska prava?
MILETIĆ: Nisu uopšte. Nadao sam se da će se do kraja nešto desiti. Prosto je fascinantno da niko osim Liberalno-demokratske partije, koja ima ljudska prava kao jednu od tačaka svog programa, naglašava jednakost. Sem njih, meni se čini da niko drugi nije to naglašavao. Doduše, potrudio se Ivica Dačić, koji je apsolutni pobednik izbora, da ljudska prava u par navrata pripiše SP-u (za koju on tvrdi da je levičarska partija). Međutim, to je potpuno kontradiktorno sa onim hapšenjem Albanaca koje je činio tih dana. Potpuno je neverovatno ko su ljudi koji su uhapšeni. Jedan je čovek od 65 godina i koji je optužen za neku špijunažu tokom 1999. godine. Drugi su Albanci, koji imaju državljanstvo Srbije i koji su, navodno, počinili ratne zločine, ali nijedna relevantna organizacija nema podatke o tim zločinima. To je neverovatno. Dačić je to radio nekoliko dana pred izbore, kako bi pokazao da, eto, policija radi svoj posao. Pa i hapšenje navodnog člana Anonymusa, pa onda anarhista koji su bacili molotovljev koktel na Ambasadu Grčke, koji su odmah optuženi za terorizam. To su ljudi koje je lako uhapsiti, jer niko za njih neće da ustane. A istovremeno niko nije odgovarao za to što je spaljena cela Američka ambasada. Vlast veruje da za te ljude niko neće ustati. Dačić je, dakle, nekoliko puta pomenuo to, ali ne ljudska prava već jednakost građana. Što se tiče ostalih partija, njima prosto kao da je nepoželjno pomenuti bilo koje ljudsko pravo. Ljudska prava nisu ni na kakvom tapetu. Verovatno je to savet ovih marketinških agencija, njima je jasno da su građani ultranetolerantni prema Romima i prema LGBT populaciji, pa i sam gradonačelnik Beograda Đilas prema tome ima čvrst stav, kako on to voli da kaže.
Sloboda okupljanja
DANI: Organizacioni odbor Parade ponosa u kojem ste bili i Vi, podnio je Ustavnom sudu Srbije žalbu zbog zabrane održavanja Pridea 2011. Istu žalbu je organizacija Labris podnijela zbog zabrane 2009. Šta se dešava sa tim žalbama?
MILETIĆ: Mi to nismo uradili kao organizacija ni 2009. ni 2011. godine, već kao pojedinci iz organizacije. Žalbe su 2009. i 2011. podnete i Ustavnom sudu i Evropskom sudu za ljudska prava u Strasbourgu. Dakle, oba slučaja se nalaze u Strasbourgu. Za zabranu održavanja Pridea 2009. nedavno je stigla odluka Ustavnog suda i ona je polovična, kao što je i sve drugo u regionu polovično. Dakle, Ustavni sud je u toj odluci rekao da jeste prekršena sloboda okupljanja, koja mora da postoji jer je garantovana ustavom, ali da nijedna od drugih stvari nije prekršena. To je diskriminacija. Mi smo se žalili da je odluka takva jer se radilo o LGBT osobama, jer bi inače svakom drugom bilo dozvoljeno okupljanje. Mi smo se žalili i da u trenutku, kad je zabranjeno održavanje Parade, nije postojao niti jedan pravni lek, nismo imali kome da se žalimo da bi odluka bila poništena. Ali oni kažu da to nije tačno. Tako će se slučajevi nastaviti pred Evropskim sudom u Strasbourgu.
DANI: Šta bi se u Strasbourgu moglo desiti? Je li Sud ranije razmatrao slične žalbe?
MILETIĆ: Da. Postoje takve odluke. Sud je već donio odluku u predmetu Baczkowski protiv Poljske, to je prvi slučaj koji se ticao Parade. U tom slučaju je, također, bilo zabranjeno održavanje Parade, država je rekla da je to opasno, da nije dobro zbog javnog morala… Baczkowski se žalio i Sud u Strasbourgu je presudio da je prekršena konvencija o ljudskim pravima i da Parada mora da se odobri. Druga odluka Strasbourga je stigla u predvečerje 2010. godine kada je Pride održan u Srbiji, ta se odluka tiče Rusije. Znate da u Moskvi ima mnogo zabrana parada, oni svake godine podnose žalbe protiv toga. Prva je odluka donesena i njome je Rusija izgubila. Evropski sud nekako po automatizmu sve te slučajeve zabrane održavanja parade smatra kršenjem Evropske konvencije o ljudskim pravima, jer je sloboda okupljanja bazični postulat demokratije. Ne možete vi zabraniti da se neko negdje okuplja jer se vama ta grupa građana ne sviđa. To je u Evropi neki minimum i zbog toga će sve parade dobiti podršku Suda u Strasbourugu.
DANI: Te odluke su za vlade obavezujuće…
MILETIĆ: Jesu obavezujuće, ali evo pogledajte Bosnu i Hercegovinu. Imate presudu u predmetu Sejdić-Finci, ta je odluka odjeknula evropskim kontinentom i svi ljudi shvaćaju zašto je to tako mučno za društvo ovde. To je jedna od najbitnijih presuda, pa se opet ne provodi. Isto to može da se desi i u Srbiji. Srbija je jedna od zemalja u celom Savetu Evrope (47 zemalja) koja ima najviše aplikacija Evropskom sudu. Oko 7-8 posto svih aplikacija su iz Srbije. To je jako puno aplikacija u odnosu na broj stanovnika. A najviše je bilo žalbi na fer i pravična suđenja.
DANI: Hoćete li ove godine organizovati Paradu ponosa?
MILETIĆ: Da. Ove godine će parada trajati sedam dana. Dakle, imaćemo i festivalski deo, biće više gostiju iz inostranstva, jer prošle godine su pokazali veliki interes. Da li će država zabraniti paradu i ove godine, to sada niko ne može da zna. Protiv države se ne može. Jer ako država hoće zabraniti, uradiće to. Videćemo kako će nova vlada biti raspoložena, jer parada zavisi od tog raspoloženja.
Netolerancija je problem cijelog društva
DANI: Nedavno je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu studentici koja se deklarisala kao lezbijka zabranjeno darivanje krvi. Nakon što se studentica pobunila zbog toga, bibliotekarka Fakulteta joj se obratila riječima “da si moje dijete ubila bih te”. Kako biste to prokomentirali?
MILETIĆ: Kada se to desilo u Srbiji, dvadeset devojaka je išlo dati krv i nijednoj od njih to nije dozvoljeno. Onda smo mi otišli na sastanak u Zavod za transfuziju krvi, pa smo pronašli da u bazi podataka imaju zavedene različite grupe ljudi, na primer, hemofiličare. Pod šifrom 120 imaju grupu gej, bi i druge promiskuitetne osobe. To je baza podataka, za koju u Zavodu tvrde da su je sada izmenili, da to više ne postoji, ali mi to ne možemo znati. Ali Zavod se jako trudio pokazati kako je to praksa u svim evropskim zemljama. Ti komentari različitih službenika je nešto na šta će se nailaziti još duže vreme. Neki dan smo imali slučaj koji se tiče druge manjine. Čovek koji je slep došao je podignuti pasoš za svoje dete. Čoveku to nisu dozvolili, tražili su od njega da dovede zakonskog zastupnika, rekli su mu “ne možeš ti podići pasoš, ti si slep”. Potom, ženi koja je u invalidskim kolicima, ali vozi kola, čovek na bezinskoj pumpi nije hteo doneti račun. Ona je rekla da vozi kola, ali da ne može izaći sama jer je kolicima, ali on je ipak odbio doneti joj račun. Dakle, takve komentare, kao “da si moje dete ja bih te ubila” slušat ćemo još dugo, ali ne treba da ih tolerišemo, već da protiv njih ustanemo. To je pitanje celog društva. Moj utisak je da u Sarajevu ipak postoje neki ljudi koji će ustati zbog takvih stvari, kao što je bilo i za Queer festival. Dakle, postoji to zrno ljudi koji su slobodno misleći. Ali, moja strahovanja su šta bi bilo u manjim gradovima, na primer, u Banjoj Luci. Ne čini mi se da bi se neko u takvoj situaciji dobro proveo. Setite se one izjave Milorada Dodika, koji je rekao “neće meni tu neki pederi po kabinetu šetati”.
Piše: Jasna Fetahović
Preuzeto iz magazina Dani
