Izvor: Danas
Razgovarao: Aleksandar Roknić
Foto: Institut za filozofiju i društvenu teoriju (Facebook) – Marilea Pudar, versobooks.com
Gostovanje Džudit Batler, američke filozofkinje i feministkinje, u Beogradu izazvalo je nezapamćeno interesovanje javnosti u petak uveče. Kulturni centar Beograda je bio premali da primi sve koji su htjeli da čuju šta ima da kaže feministkinja koja je potpuno dekonstruisala pojam žene i dovela u pitanje ne samo pojam roda, nego i spola.
Blag, skoro ovlašan stisak ruke i kratko predstavljanje u salonu u Kući kulture na Terazijama, gde je 1918. godine proglašena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Odbija tvrdnju medija da je “najveća živa filozofkinja”. Na konstataciju da je predstavljaju u muškom rodu – kao filozofa i pitanje kako se izjašnjava – kao filozof ili filozofkinja, kaže da je to “laskavo”, ali da “nije tačno”.
– Ja nisam “najveći živi” ništa! Trenirala sam filozofiju, a pravim često šalu da sam vježbala filozofiju i da sam onda “skrenula sa pruge”. Moj rad je vezan za filozofiju, sigurno, pa je i moj rad u vezi sa kvir teorijom poznatiji nego moj rad kao filozofkinje. Ali, to je sve pomiješano u meni i ne mogu da kažem da sam jedno ili drugo – ja sam feminista, filozof, liberalna kritičarka, politička teoretičarka, kvir i rodni teoretičar…, kaže za “Danas” Džudit Batler.
* Šta je sa vašim spolom?
– O, nemam pojma! Puštam da ljudi odluče o mom spolu umesto mene. Danas mnogi ljudi žele da se zna šta su, da to izgovore i to je sjajno, naročito kada su mladi ljudi jasni u tome ko su, šta bi željeli da budu i kako se identifikuju. Ja nikad nisam bila sposobna da postignem taj nivo sigurnosti kod sebe. Neki ljudi me doživljavaju kao muškarca, dok su neki ljudi zbunjeni u pogledu toga da li sam muškarac ili žena. Izgleda mi da što sam starija da me više ljudi doživljava kao ženu. Tako da je trenutno starost važnija od spola. Primijetila sam da u posljednjih pet godina ne odbacujem ideju da sam žena filozof. Čak je nalazim i pomalo smiješnom i zabavnom. Znate, ja imam rodne nevolje, nevolje sa spolom. Nisam određena spolom. Neki ljudi jesu. Ja ne propisujem moj način života, samo se događa kao moj.
* Vaša teorija performativnosti da spol ne mora da određuje rod izazvala je burne reakcije. Djeluje da su na vas ljuti nacionalisti, ali i liberalne feministkinje?
– Da, katolički desničari u Evropi su jako ljuti na mene. Počelo je kada je jedna katolička radikalna grupa rekla da je koncept, ideja spola, cijela ta teorija, đavolja ideologija i da dolazi od đavola lično! U svim tim slučajevima je zastrašujuće da mislimo da spol živi drugačije i da se ljudi samo kroz njega izražavaju. Možete biti muško ili žensko na više različitih načina, možete naći svoj rod i izvan tih kategorija. To su ipak osnovne slobode – kako se osjećate i izražavate i imenujete. Ne mislim da povrjeđuju ikoga. Ako si rođen sa jednim spolom, očekuje se od tebe da tvoj rod odgovori na tvoj spol. Smatra se i da je porodica heteroseksualna institucija, ali šta ćemo sa ženama ili sa muškarcima koji ne mogu da imaju djecu? Sva ta pitanja – porodice, seksualnih sloboda, homoseksualnosti… usko su povezana sa idejom roda i mnogi se plaše toga, jer bi željeli da se vrate osnovnoj ideji seksa i zaustave ga. Ako kažemo da je žensko tijelo pravljeno za rađanje – ha! – i da je rađanje jedna od opcija za ženu, onda dobijate feminističku solidarnost. Ali ja neću feminističku solidarnost da su sve žene određene svojim reproduktivnim organima! Šta sa ženama čija seksualnost nije određena njihovim organima za reprodukciju? Seksualni život nema veze sa reprodukcijom. To se ne odnosi na sve lezbejke.
* Šta mislite o demokratiji danas i da li uopšte postoji?
– Uf! Postoji i postojala je i danas i nekad. Postoji epizodno, povremeno i ne mislim da se može vezati za neku državu, pokret i reći – da, to je demokratija. Mislim da demokratija iskrsava i nestaje, a mi pokušavamo da je kultivišemo. Nekad je nema neko vrijeme, ali mislim da je Chantal Mouffe rekla da nikad ne možemo uzeti demokratiju zdravo za gotovo, nego da se uvijek moramo boriti za nju. Demokratija postoji uvijek uz prijetnju po demokratiju. To znači da moramo biti u neprestanoj borbi da je dostignemo. Mislim da je demokratija vladavina naroda, koji mora da bude dobro predstavljen kroz njenu vladu. Ako ne, onda takva vlada treba da se povuče ili narod uskraćuje podršku i obara takvu vladu ili traži novi oblik države. Mora da bude posvećena kvalitetu, da se bori protiv cenzure, da ima pravo na skupštinu, pravo slobodnog govora i spolne autonomije. Mislim da su sve ove stvari dio demokratije. Takođe, demokratija je posvećenost borbi protiv rasizma, kao i princip ekonomske pravde koja je suština demokratije. U Americi mislimo da je demokratija samo glasanje na izborima i pravo govora, ali mislim da je demokratija daleko jača ideja.
* Ima li onda demokratskih zemalja u svetu?
– Hahaha… Šta ako definitivno uspijemo da dosegnemo demokratiju? Mislim da treba da gledamo u različite države i da vidimo koliko su jake njihove demokratije. Onda možemo da vidimo i koliko su jake prijetnje po demokratiju. Možda je to važnije nego da tražimo primjer da li funkcioniše.
* Šta je onda ovo u čemu trenutno živimo?
– Pa, ne znam! Da li vi i ja živimo u istoj stvari, u istoj globalnoj stvarnosti?
* Možete li to da definišete?
– Nisam sigurna da mogu.
* Da li je to ograničena demokratija, možda, jer vlast ima previše moći kojom pritiska pojedinca? Da li su ljudske slobode ograničene danas?
– Zavisi o kojoj državi se govori.
* Evropskim.
– Neke države ljudi napuštaju, zar ne? Javne službe uzimaju privatno vlasništvo od ljudi i prodaju ga. Onda više ne služe narod. Živimo bez jasnog osjećaja šta je ekonomija, ekonomska sigurnost i šta su naši domovi. U svim ovim slučajevima možemo reći da je država odustala, napustila svoja javna ovlaštenja i obaveze prema narodu. S druge strane, živimo u vremenu visokog nadzora i cenzure. Upravo smo na primjeru Francuske vidjeli kako prijetnje mogu da suspenduju pravo građana na okupljanje i proteste. A prve demonstracije koje su izvan zakona su one koje su planirane protiv konferencije o klimatskim promjenama. I sad, recite mi – koji je bezbjednosni rizik protest protiv klimatskih promjena?! Ali vidimo kako funkcioniše suspenzija prava. Baš kao i po pitanju seksualnih ili rodnih sloboda, prava gej, lezbejskih, trans ili kvir osoba koje bi da šetaju slobodno ulicom bez straha da ih neko napadne. Sve to zavisi od države do države. Nije dobro u Ugandi, ali nije ni u Turskoj, Poljskoj, Rusiji, pa ni u jednom dijelu SAD-a niste uopšte bezbjedni. Neke države imaju javne proslave gej i lezbejskih organizacija, uprkos zvaničnoj politici koja to ne podržava. U Argentini ili Španiji je, na primjer, takav slučaj.
* Kako građani da se bore protiv toga?
– Prvo moraju da imenuju to kroz medije i društvene mreže, nevladine organizacije, a onda da se bore protiv toga kroz saradnju sa drugim grupama i da problem internacionalizuju.
* Da li je današnji čovek slobodan?
– To je zaista dobro pitanje! Mislim da se svi borimo za slobodu, ali da živimo kontrolisano! Nije to samo policija, bezbjednosne službe, nadzor, zakoni, prijetnja zatvorima. Suviše ljudi je danas u strahu da će biti krivično gonjeno, na primjer u Poljskoj, jer su homoseksualci. A takvih mjesta ima u Evropi – u Turskoj, na primjer. To je velika borba kako biti slobodan. Trebalo bi naći neki prostor izvan zakona. Zakoni ne mogu da nas oslobode i da nam kažu kako da živimo. Mislim da je ljubav taj prostor slobode.
* Mislite li da su države, vlast, institucije, oduzele slobodu ljudima?
– Pa, što više država bude vođeno od bezbjednosnih službi, principima bezbjednosti i tom tehnologijom, više sloboda će biti ograničeno.
* Da li je revolucija danas moguća?
– Jeste. Postoje mogućnosti za revoluciju. Pa pogledajte, prije dve sedmice je bio veliki studentski protest u Južnoj Africi. Tražili su da njihov univerzitet bude slobodan. I pobijedili su! Prije nekoliko godina u Čileu. I oni su pobijedili. Kao i u Montrealu. Stotine hiljada ljudi je bilo na ulicama i solidarisali su se. To je bilo veoma moćno. Zato je takva vrsta mobilizacije važna i ima dovoljno snage da obori vladu, naravno u zavisnosti od toga koliko je nasilna država kada bude reagovala. A to je moguće i kada se borite protiv diskriminacije ili za osnovna ljudska prava.
Kritikovali ste politiku Izraela iako ste Jevrejka?
– Jeste i veoma sam ponosna na to što sam Jevrejka i suprotstavljam se antisemitizmu gdje god ga vidim, ali mnogo Jevreja ne podržava trenutnu politiku Izraela. Mi tražimo pravdu za sve u tom regionu, bili oni Jevreji ili ne. Znam da me mogu nazvati teroristom ili antisemitom jer se zalažem za kvalitetan život svih ljudi u tom regionu, ali postoji dobra jevrejska tradicija podrške kvalitetu. Zašto Jevreji ne bi bili za pravdu i kvalitet ili zašto se ne bismo borili za svijet da svi ljudi u svijetu imaju jedno državljanstvo, bez obzira na to odakle dolaze, koje su vjere ili boje kože?
Predavanje
Najčešće zvuči kao floskula kada se kaže da je interesovanje za neki kulturni događaj bilo toliko da je “sala bila previše mala da primi sve zainteresovane posjetioce”. Najčešće to i jeste otrcana novinarska fraza, ali jednom u životnom vijeku, što bi rekli Englezi, zaista se dogodi da neka ličnost pokrene tromu srpsku kulturnu javnost da izađe iz svojih kuća.
Iako bez prevelike pompe najavljivanja, filozofska superzvijezda Judith Butler, koja je u svojim djelima “Nevolje s rodom” i “Tijela koja nešto znače” dekonstruisala pojam žene, ali i svih identiteta nastalih iz društvenih konvencija i ostavila dubok trag na feminističke i kvir teorije, i njeno predavanje “Ranjivost/Otpor” i seminar o posljednjoj knjizi “Prema performativnoj teoriji okupljanja”, održano tokom vikenda u dvorani Kulturnog centra Beograda, ostavilo je stotinjak ljudi na ulici.
Po nekim procjenama čak sedamsto ljudi guralo se, sjedilo po podu, na stepenicama, ne bi li čulo šta Judith Butler ima da im poruči, pa makar i preko video-bima, budući da je sala zaista bila previše mala, te je dobar dio posjetioca pratio razgovor sa filozofkinjom, teoretičarkom roda i društvenom aktivistkinjom iz hola, dok, kao što je već rečeno, stotinjak njih nije moglo ni da prođe ulazna vrata.
Gostovanje američke filozofkinje Judith Butler u Beogradu organizovao je Institut za filozofiju i društvenu teoriju u saradnji sa Kulturnim centrom Beograda i Fakultetom za medije i komunikacije u okviru treće međunarodne konferencije Grupe za studije angažovanosti “Kako djelovati zajedno: od kolektivnog angažmana do protesta”.
