LgbtČiTAONICA je nova rubrika našeg portala u kojoj ćete svakog drugog ponedjeljka u mjesecu moći čitati queer priče i poeziju, kao i prikaze, recenzije i preporuke književnih djela queer tematike. Rubriku uređuje književnica Lamija Begagić, a danas donosimo priču Dragoslave Barzut Papirne disko kugle, odlomak iz istoimenog rukopisa romana koji potkraj godine izlazi u izdanju izdavačke kuće Red Box iz Beograda, a čiji odlomak premijerno objavljuje na našem portalu.
Piše: Dragoslava Barzut
Kuhinja je ostava za stvari koje su izgubile sopstvenu sobu. Dovukla sam plastično kuvalo, u bivšem stanu stajalo je na ivici prozora. U ovom, gde sam sada, ivičnjak je nizak, na njemu mogu da držim knjigu i šolju. Nemam kud sa kuvalom, ni malim radnim stolom, setom belih tanjira, sa desetinama istorija šolja. Ova je kuhinja mala, sa pogledom na znamenitu zbirku krovova. Istovremeno s menjanjem pogleda, selidbe menjaju i literaturu. U studentskim kuhinjama koje su roditelji plaćali mogla se čitati samo teorija. Tu je i daska za sečenje duvana. Dve ostarele kore pomorandže na TA peći. Posle ceđenja ostavimo ih na peći: tako se u kuhinji oseća blaga svežina čiji karakter određuju prstohvati začina koje je Dolores nabavljala na raznim mestima, odnedavno u Nušićevoj ulici. Jednom sam pošla sa njom, već se bila sprijateljila s prodavcem. Dolores je sprijateljiva. U uglovima prazne sobe ne uspevam da sakupim volju u pokret. Planer je podmetač za čašu, pored otvorenog kompa na kome se čestice prašine munjevito dijele. Ja sam pas, sa izgubljenim konceptom za vreme. Sve na stolu umire. Sve u ovoj sobi podseća na propušteni zicer. Čista prilika, iz kontre, sama sa vratarkom oči u oči, i neverovatno, promašila sam. Čitav sam gol promašila. Prepravljaju stan iznad. Čuju se glasovi. Izvanredna prilika, vratarka je bila na kolenima i promašila sam. Džezva je na ringli, nekoliko sekundi uzbuđuje me zvuk pištanja pre ključanja. Nikada ne bih rekla da u tu malu džezvu može da stane dovoljno za dve kafe, ali stane. Prodirala sam izvrsno, protutnjala igralištem, pobegla po levom krilu, pretrčala braniča. Trebalo bi da naučim da motam cigarete. Na Zelenjaku je najjeftiniji duvan. Preračunavam, ušteda je velika. I umesto da biram ugao u koji ću da gađam, ja sam ishitreno tukla. Lopta je sevnula. Nebu pod oblake. Izgubila sam. Fulala sam. Dum. Dum. Dum. Voda samo što nije proključala, sad će. Lagano se tresem. Krijem to od sebe odlažući prste ispod površine stola. Dolores sam upoznala na fudbalu. Tu gore je metalna kutija, tamo, sa kafom. Pogledam tu metalnu kutiju i shvatim da je ona nepomeriva, da je vučem godinama iz stana u stan. Ona, zvaću je Dolores, pravi prve korake. To me i sjebava. Dok zakuvavam kafu, nedostaje mi. Izravni dodir sa nedostajanjem učini da se još više tresem. Jebao me fudbal.
Leto proleće kroz kuhinju, a da ga ne vidim. Svi znamo šta su podstanarske kuhinje. Dolores ne zna. Ne sviđa mi se što je zovem Dolores, ali ne mogu je ostaviti kao zamenicu. Zovite je kako hoćete. Samo tako sedimo na praznom mestu za razgovor. Ona ne može da priča, nije sigurna odakle i kako da krene. Za mene, dešavanja su daleka, nebitna, ne interesuju me. Ne mogu ni ja da pričam. Naizgled sedimo jedna kraj druge. Dolores sedi mirno na stolici bez naslona. Infantilnost u Dolores ne odustaje od nas. Da viknem bar: stani! Dodaj mi, ali ni to. Dolores otvara usta, govori o svojoj porodici, lepom detinjstvu. Kao da se spustila sa naslovnice Elle magazina i sada sedi u podstanarskoj kuhinji s prozorom velikim kao njena očekivanja od mene, promatra čudesnu zbirku krovova. Umesto toga prisustvuje nestajanju privida o bilo kakvoj romantičnosti u vezi sa mnom. Od romantike – ništa.
Posmatram njeno lice koje se grči u pokušaju da zadrži moj pogled. Ne razmišljam o njoj. Tako prolazi nekoliko sati. Onda mora da pođe, u svoj stvarni život kome ja ne pripadam, izvan ove kuhinje. Iz njega mi šalje sms-ove. Ne znam ništa o njenoj stvarnosti ni o njenim unutrašnjim seljenjima. Ostajem da sedim, sa pogledom uperenim u dva prazna mesta za stolom. Nišanim ih, stolicu bez naslona na kojoj je sedela do malopre i prazno mesto našeg razgovora. Praznina guta i stvari sa kojima nemam kud. Ima mnogo stvari ovde. Zakuvavam kafu kao da ni u jednoj drugoj kuhinji to nisam radila ranije, iznela sam šolju na ivicu prozora. Ja sam prva žena za poslednjih petnaest godina, otkada je Milka umrla. Milka je tetka koja je ostavila stan svom nećaku skladatelju. Ona je bila tiha žena. Puno je njenih stvari ostalo. Šta da radim sa njima? Ne znam. Mislim da ću da ih bacim. One više… kad žena umre, njene stvari gube upotrebnu vrednost. Stvari koje su bile podešene jednom telu, sada više ne odgovaraju drugom. Ostao je i svežanj pisama, to neću da bacim. Možda ih prekucam. Kakvih pisama. Nekih iz Sarajeva, koje je Milka dobijala od nećaka. Ima pisama iz devedeset druge pa sve do devedeset pete. Iz prazne sobe izvlačim kutiju punu pisama. Ružno je čitati tuđa pisma, ali nalazim temu, a nije ružno tražiti odgovore za ono što ne razumemo, pa otvaram jedno od 17. septembra devedeset druge.
Dolores ne zna ništa o ratu, a ja se razumem u podstanarske kuhinje i bacanje stvari. Razumem se u bol, koji je od cijelog naroda napravio emotivne invalide. Živimo sa sobnim drugaricama Bolanama. Naučili smo da živimo sa njima. Ponekad zajedno plačemo, kao sada. I idemo dalje. A dalje je još jedna kuhinja. Znam to, Dolores ne. Ali ova Bolana koja se nedavno doselila, ima oštre krampone, štipa za dlake dok se guzi za loptu i teško je degažirati. Dolores ne voli moje bele pamučne potkošulje, Arilje, muške, zove ih potkošuljatučemženu. To sa nas dve je čista prilika, preševile smo ceo vezni red, a meni beži lopta. Mogu da se pravdam sada, faul je, cepaju me u cevanice, vuku me za dres, ali takav je fudbal, priređuje najneverovatnija iznenađenja. Kakav mi to fudbal igramo? Sa puno trčanja, stradaju cevanice, i na kraju – sigurno gubiš. Zašto ga onda igramo? Pitam se sve vreme.
Dolores je došla na fudbal. Avgust, asfalt se topi. Ja idem na loptu glavom i napadam iz odbrane, a Dolores je navalna igačica. Kasno popodne, nas dvadesetak na terenu na Adi. Žene dolaze da bi navijale ili gledale nas koje igramo. Nijedna nema utvrđeno mesto na igralištu, lopta luta između nas, svaka se kreće kuda hoće i menja mesto po svojoj volji. Daleko je mrak. Različito padamo u vatru i sve imamo između devetnaest i trideset pet godina. Igra se već druga letnja sezona na Adi. Još jedan kraj avgusta. Sezona na izdisaju. Igralište miriše na ostavljanje, a znoj na još malo, još malo, još malo igre. Malo nas dolazi zbog fudbala, ne igra se na skor. Pogrešno zaključujem. Šta nas je dovelo na fudbal? Potreba da osetimo zajedništvo. Dolores ne igra za moju ekipu. Vidim da je mlada i borbena. Ni sada ne znam nešto više o Dolores. Ovo letnje akšamlučenje nije važno zbog Dolores. Ona je samo jedna od nas. Dolores je ja ili ti. Drugi sat odmiče, mi igramo.
Sada sledi ono što jeste bitno, pravim najavu. Na teren stupa četa žena, njih dvadesetak, mogu majke da nam budu, nekima bake. Na terenu nas je sada četrdesetak. Obraća nam se jedna njihova. Niska, nabijena, odlučna u licu i na rečima.
– Čule smo da igra ovde neka ženska ekipa pa smo došle da vidimo koje ste. Znate li vi da ste vi prve ženske koje vidimo da igraju ovde posle petnaest godina? Mi smo bile jedina ženska ekipa.
Nas dvadesetak razbacanih po terenu, uhvaćene u prekidu kao na fotografiji Sportskog žurnala, zagledane u nju. Ne odgovaramo.
– Hajde, čule smo da ste nas izazvale, birajte se, pa da igramo.
Smejemo se, ne govori to Četa žena ozbiljno, da nisu malo u godinama za cepanje cevanica sa nama. Posmatram kako se skidaju i odevaju dresove. Tako obučene izgledaju kao mi za dvadeset ili više godina. Istrčavaju na igralište, uzglobljeno, raspoređuju se, odbrana, srednji red, napad. Njih sedam. Ostale iz njihove Čete sede u opremi na klupi. Nas nekoliko koje smo redovne na fubalu, povlačimo se u drugi deo terena i diskutujemo. Ove ozbiljno hoće da igraju. Zmajče, Judita i ja smo za to da igramo, ali ne ozbiljno, više da im učinimo, iz poštovanja. Kratko traje domunđavanje i izlazi nas sedam na igralište. Neki raspored moramo da napravimo, Zmajče raspoređuje jedan više tri više jedan više dva. Mare staje na naš gol, Zmajče, Judita i Martina u odbranu, ja sam između, u prvom redu Džes i Dolores. Treba nam sudija. Nismo dosad igrale sa sudijom. Jedna iz Čete žena, vretenasta, sa kratkom crnom kosom, viče jednoj od njihovih sa klupe, Sneki, hajde da sudiš. Sneki uzima pištaljku i utrčava na igralište. Sve ovo traje. Do sada nismo igrale sa pištaljkom, ne poznajemo jezik sviranja. Počinje. Nije to naš najbolji sastav na igralištu, imamo jaku klupu, Raleta, Vanju, Lepu, Tamanoar. Ne možemo da se dogovorimo oko lopte, Četa žena je dodaje nama, mi njima, one nama, mi njima. Dobacujemo se na sredini, sedam ili osam razmena. Loptanje se završava bacanjem novčića. Ona niska, Odlučna što nam se prva obratila, baca novčić. Biram pismo. Lopta je naša. Igra kreće sa sredine terena, od mene. Dodajem je nazad Juditi. Napad naših odbrambenih igračica prema protivničkom kaznenom prostoru. Centaršut na ivici šesnaesterca. Međutim, Džes ne može da dođe do lopte između njihove tri igračice. Lopta se odbija levo u noge plavokose igračice iz Čete žena, Plavokosa se sporo okreće napred ali uspeva da doda loptu po desnoj strani Odlučnoj. Odlučna je vuče preko sredine terena, lopta sada ide prema levoj strani, najvišoj njihovoj igračici. Vretenasta Crna što je povikala: Sneki, hajde da sudiš, nalazi se sama u kaznenom prostoru, ubacuje se kao čep iz flaše šampanjca kad izleti, tako je sada uletela i pokušava da savlada našu golmanku. Vrlo nespretna intervencija Mareta, naša golmanka kasni i GOL.
Žene na klupi se smeju. Naša odbrana, Zmajče, Judita i Martina – ostaju zbunjenih pogleda. Lopta kreće sa sredine, opet ja. Ovog puta idem napred, oči u oči sa njihovom isturenom igračicom, ko će imati više strpljenja. Gledam u loptu. Neka iz Čete žena dobacuje: kome je do razvlačenja neka razvlači testo. I dalje gledam u loptu. Hajde mala, misli nogama, ne glavom. Trgnem se, spazim Dolores sa desne strane, probijam još metar, uspevamo da uhvatimo jedna drugoj pogled, pratimo se i uspevam, doturam loptu Dolores, gotovo pod faulom. Dolores se odmah oslobađa lopte, lopta stiže do Džes, povratni pas za Dolores, Dolores je sad levo, ima pregled igre ali ne vidi da sam desno sama u kaznenom prostoru, na njoj su dve igračice, ali Dolores odlučuje da šutira, i GOL! GOL! GOL!
Samo koji minut kasnije glupavo sam izgubila loptu i sve uprskala. Pokunjila sam se, kao da se pokoravam ko zna kakvom tajnom prokletstvu koje dopire iz dalekih stoleća, pokajavši se što sam zgrešila protiv svoje sudbine koja mi nalaže da izgubim. U tom trenutku osećala sam se kao bokserka koja je dobila udarac, nije nokautirana, ostala je na nogama, ali joj sve zvezde igraju pred očima.
Četa žena odmah kreće u napad, lopta od golmanke ide kod Vretenaste Crne, Zmajče i Judita jure na nju, ali Vretenasta Crna leti, tutnji po sredini terena, već je tri metra ispred njih. Martina ide sad na Vretenastu Crnu, Judita i Džes se levo kreću ka Odlučnoj ali ne stižu da preseku pas, Odlučna šutira iz prve i GOL. Pao je još jedan gol, pa još jedan, nijedna naša izmena nije urodila plodom. Rezultat je na kraju bio 20:1 za Četu žena.
Desilo se nešto što niko iz naše ekipe nije mogao da predvidi: umesto da se u strahu povuku u šesnaesterac, Četa žena se bacila u napad. U tom okršaju Četa žena nije bila ravnopravan rival, bila je nadmoćna. Mi smo jurcale, sasvim pometene, dok je Četa žena uživala. Počinjalo je veliko međugeneracijsko loptanje. I pored toga što su nam govorile da smo kao tromi brod koji ne može da izvuče nijedan bod, nastavile su da igraju sa nama, i vremenom smo postajale sve izjednačenije.
Sve ovo pričam da ne bih mislila šta je sa Dolores, gde je i zašto se ne javlja. Šta se dešava sa njom? Gledam u neobičnu zbirku krovova, sunce izlazi. I dalje mislim o ratu o kojem posle čitanja pisama znam malo više. Znam više od toga da moji roditelji nisu znali da sam krenula u prvi razred osnovne škole devedeset prve, nisam ih puno viđala u kući, bila je velika gužva. Sećam se toga, jer smo svakog jutra čekali na red za kupatilo. I dalje sam u kuhinji, nije avgust, oktobar je. Sunce se spušta u kuhinju i pokazuje mi koliko je dima u meni.
O autorici:
Dragoslava barzut rođena je u Crvenki 1984. godine. Završila je Komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Autorka je zbirke priča Zlatni metak (2012) za koju je dobila nagradu “Đura Đukanov” (2011). Za priču Najduži je poslednji sat plus bonus track, dobila je prvu nagradu na regionalnom konkursu za kratku priču “Izvan koridora” (2011). Uredila je zbornik lezbejskih kratkih priča sa prostora ex-Yu Pristojan život (2013). Priče su joj prevedene na makedonski, engleski i njemački jezik. Živi u Beogradu. Iščekuje izlazak iz štampe svog prvog romana Papirne disko kugle čiji je odlomak premijerno objavljen upravo na našem portalu.
