Majda Puača u raljama kapitalizma

Queer Beograd imao je dosta radikalniji pristup u svom djelovanju, nije postojala registrirana organizacija, već se radilo o međunarodnoj grupi od osam pojedinaca/ki koji su se odlučili suprotstaviti nasilju kojim je ugušen prvi pokušaj Beogradske povorke ponosa 2001., a kasnije i otkazivanju povorke 2004. godine. Bio je to otpor velikom spektru društvenih normi koji je urodio uzbudljivom suradnjom među ljudima na međunarodnom i lokalnom nivou, dobrom zabavom i promoviranjem queer politika putem diskusija, performansa, izdavaštva, kabarea…

Taj izrazito slobodan prostor izlazio je iz rigidnih kutija i LGBT i strejt seksualnosti dopuštajući i inzistirajući na samoidentifikaciji, predstavljajući radikalne politike koje poimaju isprepletenost raznolikih formi opresije. Sjećam se poprilično dobro i dan danas izvrsne radionice koju je vodila jedna od članica Queer Beograd kolektiva Miss Moon 2005. u Zagrebu na Transgressing Gender konferenciji, a čiji je naziv u izvorniku glasio ‘On The Border’ – Sadomasochism, Gender-fuck And The Inter-relationship To No Border Politics’. Pa se sad ti misli. 🙂

Uglavnom, jedna od članica Queer Beograd kolektiva bila je i Majda Puača, s kojom nisam mogla za potrebe ovog teksta uživo razgovarati jer je naprosto predaleko – u New Yorku. Od 2011. ne živi u Srbiji. I sljedeći paragrafi pokušat će skicirati razloge te činjenice.

Napadi i uznemiravanja

Na pitanje kako je poslala meta fašista na beogradskim ulicama, odgovor nas je vratio u 2008. kad je organizirala posljednji Queer Beograd festival i kad su novine 24sata htjele napraviti veliki tekst o tome. “Kontakt su dobili od aktivističkog kolege, hteli su intervju, mi smo pristali, no tražili smo da se sve to objavi nakon što festival završi, iz sigurnosnih razloga. Kad sutradan, na naslovnoj strani veliki naslov Tajni gej festival peti put u Beogradu, s krvavom fotkom prajda iz 2001. I naravno da nas je drugi dan festivala dočekalo 20ak momaka sa hirurškim maskama i bokserima i krenula je tuča, no policija je brzo došla, tako da je sve ostalo na ‘samo’ jednom prelomu ruke i potresu mozga.”

Nakon toga krenula je priča s pripremama prajda 2009. gdje je Majda trebala napraviti i održavati web i biti zadužena za dio logistike, no na kraju, zbog raznoraznih unutrašnjih konflikta organizatora, ispalo je “da sam ja PR osoba koja je non stop u medijima, te sam završila kao glavna lezbača – tako su mi dovikivali na ulici, a poruke na fejsu bile su sočni opisi kako će da me siluju, kako će da me zakolju, pa će da me vuku po trgu vamo tamo. I pazi, sve to ljudi s imenima i prezimenima i slikom, i mi pozovemo policiju, a njihov savet je bio: pa možeš da isključiš tu opciju, pa da ljudi koji ti nisu prijatelji na FB ne mogu da ti pišu – to je bilo policijsko hendlanje situacije.”

Napadi i uznemiravanja su se nastavili, Majda je čak vodila neko vrijeme popis svih incidenata koji su se događali – na ulici, u trgovini, u teretani, gdje god se kretala bila je meta. “Ja sam tad radila u Labrisu, što je 5 minuta od moje kuće, i samo na toj relaciji svaki put u najblažoj varijanti me opsuju, u najgoroj me okruže… mislim ja znam da su oni ispod te agresije kukavice, srećom nisam nikad batine dobila jer kako krenu njih petorica, onda se i ja njima okrenem i zaderem: Šta je bilo? Nemoj da te odvalim od batina, beži bre! …koliko situacija je bilo gdje stojimo nos u nos i dernjamo se, a ljudi okolo stoje na tramvajskoj stanici i gledaju…”

U toj stresnoj svakodnevici Majda je imala svijetlu točku jer je imala djevojku u SAD-u i dogovor je bio da krajem 2009. ode kod nje na tri mjeseca. “I tako sam otišla i mislila, kul, dok se ja vratim svi će da me zaborave. I ja se vratim, to je već 2010. i krenuo se opet organizovati prajd koji je na kraju i održan, i onda je tu opet krenulo s mojim slikama na tv-u i u novinama, i pristala sam na kraju da govorim na prajdu, pa nas je policija zvala noć pre da bi na dan prajda u pratnji 6 policijskih automobila i marica nas vozili na prajd i nazad dok je još trajalo svo ono ludilo po gradu”.

Kako je kretala zima 2010., Majdu su zbog kape i šala malo manje prepoznavali na cesti, no u zatvorenim prostorima neugodne situacije su se nastavile.

“Na pijaci, u supermarketu, u teretani, uvek neko sranje. Ja sam sa svojom devojčicom planirala život, i kako je naša veza išla napred, tako se moj život u Beogradu svodio na kuća – pos'o, jer tkogod bi izašao sa mnom rizikovao je da dobije batine… i meni je dokurčilo da ti pravo kažem. Počela sam planirati odlazak, kupila sam kartu, a cura je taman prekinula sa mnom mesec dana prije no što sam došla. Ona je bila jedina osoba u New Yorku koju sam znala, ali sad već nisam imala izbora jer ako ostanem tu, ili će mene netko da ubije ili ću ja nekoga da ubijem. Nisam tip osobe koja će pasti u ulogu žrtve, ali kako je to dugo trajalo, počelo je ostavljati psihološki trag, svaka dva minuta trzaš se i okrećeš se oko sebe, gledaš je li sve ok.”

New York, New York…

Preseljenje nije teklo po planu, i Majda je prvo vrijeme u New Yorku doslovno živjela od ljubaznosti stranaca. “Devojka koju sam upoznala par meseci ranije u Beogradu preko zajedničkih prijatelja me primila kod sebe na kauč, i praktički uzdržavala dok sam ja guglala i tražila rešenje. Onda sam našla ovu organizaciju u kojoj sad radim, oni su me besplatno zastupali u traženju azila, i sad evo nakon 3 i pol godine napokon imam ‘pravi’ posao.”

U međuvremenu je šetala pse, freelancala u izradi stranica i kako je redizajnirala web zajednice popularnog časopisa za trans muškarce Original Plumbing počela se povezivati s queer zajednicom. No tek sad s ovim poslom ima normalna primanja i zdravstveno osiguranje. “Prošle godine sam pala na sanjkanju i pokidala sve ligamente na ramenu, nisam imala zdravstveno, dva meseca nisam mogla raditi, ne znam ni sama kako sam preživela s 2-3 dolara dnevno. Ja se u biti još oporavljam od svog tog burnouta u Srbiji i super mi je da opet radim u organizaciji koja se bavi nečim što me zanima, jer od kad sam ovde u Americi, po pitanju LGBT prava na tapeti je bio prvo gej brak pa gejevi u vojsci, što nisu teme koje me zanimaju (smijeh), a sad su dosta veliki problemi imigracija i skloništa za mlade LGBT ljude koji su isterani iz kuće. Imala sam tu neku viziju da kad dođe vreme da ja opet zaplivam u aktivističke vode da će to biti u tim područjima.”

Immigration Equality, organizacija u kojoj Majda radi pruža direktne usluge zastupanja LGBT imigranata, ima 10 odvjetnika ali i cijelu pro-bono mrežu diljem SAD-a od dodatnih 800 odvjetnika s kojima surađuje. Osim direktnih usluga, bave se i lobiranjem za bolje imigracijske zakone, a Majdin posao je uglavnom tehničko održavanje i briga za bazu podataka koju organizacija u svom radu koristi.

“Sad radim po 8 sati dnevno i moram se posvetiti stvarima o kojima nisam nikad razmišljala, kao na primer karijera. Kakva crna karijera?! Ali tako to mora ići ovde ako misliš preživeti, nema ovde penzije, zdravstvenog, obrazovanja, stvari na koje smo mi navikli. Ma koliko naš sistem bio drugačiji, i nije bio praktičan u mnogočemu, ali nešto ima u njemu… Ovde ljudi naših godina, svaki duguje 30-40 soma dolara i to samo jer su išli na faks. Ja nemam ništa. Nemam ni dolara usteđevine, ali nemam ni duga. Sve što zaradim, to imam.”

Na pitanje može li usporediti aktivizam kod nas i u SAD-u, ima li tamo grassrootsa, ili je sve dosta strukturiranije kaže kako postoje te male inicijative, ali “dosta toga čini mi se dolazi iz te pozicije razmaženih belaca. Neke radikalnije grupe pljuju i na moju organizaciju jer se bavimo vršenjem pritiska na kongresnike glede nekih imigracionih reformi koje moraju da se dese, jer u Americi je preko 10 milijuna ljudi bez papira. Tako da neke druge stvari meni deluju smešno u usporedbi s tim, ali nema ovde tih nekih stvari koje su u Europi bile raširene, kao radikalniji queer koji obuhvaća i neki antikapitalizam, to ovde ne vidim u meri u kojoj sam zamišljala. Kontekst je potpuno drugačiji, sistem je potpuno drugačiji, ja se još uvek navikavam i još učim kako sve to funkcionira i nisam merodavna da pričam o tome. Tek sam sad prvu kreditnu karticu izvadila, jer ovde kad uzmeš kreditnu karticu, zadužiš se da otplatiš stan ili faks, a na osnovu toga kako vraćaš kredit skupljaš ili gubiš poene na svom kreditnom rejtingu. Ako to nemaš, kao ja, ne možeš iznajmiti stan ni sobu. Tako da ovde na vlastitoj koži vidim kako to kapitalizam funkcionira.“

Različiti mentalni sklopovi

Istočna i zapadna obala SAD-a imaju sve te velike građanske slobode, no srednji dio te jug i njihov Bible belt, smatra Majda, ”tamo je sve ruralno i zatucano, situacija je katkad gora nego u Srbiji i Hrvatskoj. Imala sam jednu sliku kad sam došla ovde, ali sad vremenom vidim cenu te slobode koju imaš maltene samo na obalama, i cena te slobode da budeš što hoćeš je prilično velika. I Hrvatska i Srbija i celi naš region su bolji i opušteniji za život i način na koji su ljudi vaspitani – ne verujem da ovo izgovaram, ali tako je – način na koji smo mi vaspitani u tom socijalizmu je da smo ipak nekako upućeni jedni na druge, pomoći ćeš, čovek će da ti se nađe kad ti zatreba, ovdje je ta individualnost zadata kapitalizmom od samog starta. Drugo je što oni misle da je socijalizam nešto najgore na svetu, a pojma nemaju o tome…”

Majda ima i primjer da potkrijepi te različitosti: “Imala sam devojku koja je plesačica i koja je gradila karijeru i ja sam ju uzdržavala, kad je imala povrede, ja sam se brinula za nju na sve moguće načine i onda se meni desilo to da padnem i razbijem rame i 2 meseca nisam ništa mogla, a ona se samo pokupila i nestala. Nisu sad svi takvi, ali te neke elementarne stvari, koje su nama nezamislive, su jako brutalne, drugačije, pogotovo u New Yorku, gde ljudi stalno dolaze i odlaze, gde ti taman sklopiš prijateljstva, a država je velika, i ako dobiješ posao koji je 20-30 somova godišnje bolje plaćen, nema tu razmišljanja, kupiš stvari i seliš se u taj grad. Možda su i zato te veze ovdje drugačije. …Mislim super mi je, živim u New Yorku, sve što zamislim, sve je tu – još i bolje, a s te druge neke ljudskije strane, uz svu našu homofobiju i zatucanost, ta neka ljudskost mi malo manjka. Sreća je da ovde ima gomila stranaca, tako da se više pronalazim u druženju s ljudima koji su imigranti ili koji su sa svih strana sveta, a ne odavde toliko. To je ta sreća u nesreći, ali na generalnom nivou ja sam još uvek u šoku koliko su ljudi otuđeni. Ni Svetlana, Poštić i ja, nismo se mi toliko puno družili prije u regiji, ali ovde smo kao porodica. …Možda i mi postanemo takvi, ja se nadam da nećemo …ali kako gubiš veze s prethodnom realnošću i navikavaš se ovde na sve to …postoji ta opasnost”.

Osvrt natrag

No sad je tamo i ne može dok ne dobije američko državljanstvo nogom stupiti u Srbiju, jer u slučaju da to napravi, bio bi joj oduzet azil koji je dobila na osnovu seksualne orijentacije i političkog mišljenja, jer je postojao opravdan strah da su joj u Srbiji i zdravlje i život u opasnosti. Kao dokumentaciju predala je domaće i strane izvještaje o stanju ljudskih prava u Srbiji, sva njena gostovanja u medijima i reakcije koje su bile zabilježene, kao i video snimke s prajdova.

Znala je kad je odlazila da nikad više neće vidjeti baku, psa, a brat i otac uspjeli su skupiti novac i posjetiti ju jednom. Pokušavam saznati još ponešto o ključnim motivatorima njenog odlaska i pitam je da li je mislila da više nema što dati ili je jednostavno bila ljuta?

“Kombinacija… dala sam sve od sebe, gotovo 10 godina mi je prioritet bio aktivizam, a ne sopstveni život. I posle te cele priče s prajdom …s jedne strane, država nas je jebala u zdrav mozak, od zastrašivanja, prisluškivanja telefona, raznih nekih drugih psiholoških manipulacija i metoda …s druge strane imaš fašiste koji te prate i prete na svakom koraku, moju adresu su objavljivali na tim forumima, moj broj telefona …a onda s treće strane, ne samo pojedini gej aktivisti, nego čitava ta ljudskopravaška scena koja je uslovljavala podršku raznoraznim pritiscima i nekoliko pojedinaca koji su bili medijski klovnovi – koji će sve da urade samo da budu u medijima – i koji su nam zabadali nož u leđa na svakom koraku, optužili nas da smo ukrali lovu za prajd, a mi smo sve volonterski odradili i transparentno objavili budžet. Meni je to sve bilo jedno otrežnjujuće iskustvo i kad sam shvatila o kakvim se tu ljudima radi, moja odluka je bila da ne želim uopšte više da budem deo te cele scene. Mislim, ti imaš Borisa Milićevića, vodećeg gej aktivistu koji je u glavnom odboru Miloševićeve partije koja relativizuje rat, cela antiratna priča i preuzimanje odgovornosti za sve što je Srbija radila, sve to gumicom briše. Muka mi je od toga.

Čista sam sama pred sobom i ljudima koji su mi bitni, uložila sam toliko vremena i truda, svog života, platila cenu i te kakvu, ali sam bila u fazonu: to je to. Toliko od mene. Izvol’te. Jer svi vole da kritikuju, a najviše će da kritikuje sama gej zajednica, i to pogotovo oni koji ništa ne rade nego samo sede i kenjaju po internetu. Tako da izvol'te, kritikovali ste nas koji smo bar nešto radili, a ako hoćete celoga života da budete klozetirani, izvol’te.“

Smatra smiješnim što ju u SAD-u ljudi prvo vide kao osobu iz Srbije, a tek onda kao gej, iako će ona prva popljuvati Srbe ako razgovor krene u tom smjeru. Od pozitivnih stvari u Srbiji trenutno ističe dvije inicijative: IDAHO Beograd i Queer studije na akademskoj razini.

“Ne želim da ostavim neku depra poruku ljudima koji su tamo, iako duboko iskreno po mojim promišljanjima ona glasi: Bež’te bre iz te Srbije u pičku materinu, šta ćete tamo? Tko ima priliku, tko može, bež’te odatle, čitave generacije ljudi propadaju, nemaju nikakvu perspektivu. Čak i bez toga da si gej, situacija je tragikomična. Opet na vlasti slični onima koji su bili 90ih… radikali, kriminalci i šljam.”