Piše: Ksenija Forca (Dugogodišnja aktivistkinja u feminističkim i kvir grupama. Završila komunikologiju. Teorijski je zanimaju koncepti kvira, levog kvir feminizma kao i feministički i antipsihijatrijski pristup mentalnom zdravlju.)
Izvor i foto: Labris.org.rs
Ali bez stida. Gotovo je sa stidom. – Anja Mulenbelt
Ovaj tekst je posvećen biseksualnim ženama i lezbejkama, kao i svim osobama koje su bar jednom u životu doživele panični napad, fobije ili dug period svog života vodile bitku sa osećanjima potištenosti, besmisla tj. depresijom. Tekst je pisan iz ličnog iskustva. Iako je to lično iskustvo sakriveno u tekstu, rečenice sam pažljivo odmeravala, prvenstveno iz straha da ću se previše izložiti i reći nešto o sebi što “ne sme” da se vidi. Otuda i citat na početku kako bih i sebe i druge podsećala da stid nije jedino moguće osećanje vezano uz neuroze i da je u redu da govorim o tome. Iako tekst nije napisan kao ispovest, mnoga od iskustava koja opisujem sam preživela i tek sada, nakon sedam godina borbe sa različitim neurozama mogu o njima da govorim na novi način. Inspiracija i podrška za ovaj tekst je stigla neočekivano od neformalne grupe lezbejki i biseksualnih žena V(j)eštice na čemu sam im beskrajno zahvalna. Pokušala sam i da nađem odgovor na pitanje koje mi se pojavilo nakon razgovora sa devojkama: kako je moguće da skoro svaka lezbejka i biseksualna žena koju sam upoznala ima “probleme” sa mentalnim zdravljem?
Veza mentalnog zdravlja (1) i seksualne orijentacije može nekog da navede na krivi put. Nisu sve lezbejke i biseksualne žene izložene problemima sa mentalnim zdravljem niti je lezbejstvo ili biseksualnost neka vrsta mentalnog poremećaja. Važno je da naglasim da su homofobija i pritisak društva to što lezbejke i biseksualne žene ostavlja u ranjivoj poziciji, narušavajući kvalitet naših života.
Moja bojazan je da poruka ovog teksta ne bude da je problem neuroza lični problem svake od nas i da je rešenje da se “izlečimo”. Neuroze su simptom prevelikog opterećenja i pritisaka koje trpimo u životu u društvu i potrebno je uložiti napor kako bi se sagledala i razumela struktura odnosa moći koji nas drže na margini. Uvek postoji opasnost da time što pišem o tome kako da pomognemo sebi, zapravo govorim da su neuroze nešto negativno što po svaku cenu treba da iskorenimo iz sebe i da je u nama problem. U “borbi” sa ovim problemima, za mene je bilo važno da ih razumem i da zapravo prestanem da se borim sa njima. Taj govor “drugog” i skrivenog u nama je govor naše istine koja je potiskivana previše dugo i traži način da bude viđena. Ovaj tekst je napisan u službi razumevanja i izlaženja iz ćutnje. Idealno bi bilo da živimo u svetu u kome bi se ovi neartikulisani impulsi koje definišemo kao neuroze tretirali kao podsetnici da pogledamo u sebe i slušamo koja to nepravda “vrišti” u nama. Još važnije je da problem neuroza izmestimo sa ličnog u društveni plan. Ovi problemi se često percipiraju kao problemi pojedinke i pojedinca, a kada ih izmestimo u ravan društva onda govorimo o potlačenim lezbejkama i biseksualnim ženama koje taj sistem ne tretira na način koji je u našem najboljem psihološkom, društvenom i ekonomskom interesu (2). No, živimo u društvu u kome smo, kada su naši zdravstveni problemi takvi da nismo funkcionalne da privređujemo i preživimo, ostavljene same sebi i viđene kao višak od koga niko ne profitira. Naprotiv, na nas se mora trošiti dodatni novac i osmisliti mehanizmi da bi nas se sakrilo, isključilo, izlečilo i, u nekim slučajevima, reintegrisalo. To su dodatni pritisci koje doživljavamo i ovaj tekst opisuje strategije hodanja kroz lavirint procesa isceljenja i suočavanje sa preprekama koje su u njemu postavljene.
Teme mentalno zdravlje i seksualnost su svaka za sebe kompleksne i može se o njima govoriti i pisati iz različitih perspektiva. Možemo sagledavati pojedince ili celo društvo, možemo se baviti psihologijom pojedinke, odnosima između pojedinaca, odnosima formalnih i neformalnih institucija prema pojedinkama, i na koncu sagledati ove odnose kroz vekove unazad, tražeći odgovore na pitanja zašto je to tako i da li može drugačije? Pred svim tim važnim aspektima izabrala sam onaj koji smatram urgentnim i koji vodi ka prekidanju tišine i validiranju osećanja i doživljaja lezbejki i biseksualnih žena i deljenje sopstvenog iskustva i borbe kao pokazatelja da a) nismo same, b) možemo da doprinesemo promeni. Ovde pominjem samo deliće velikog skupa koji utiču na naše mentalno zdravlje, ostavljam prostor da se upišu slična iskustva i da se čuju i drugi glasovi.
Zdravlje kao osnovno ljudsko pravo ili “Srećan 10. decembar!”
Iako se zdravlje načelno tiče svakog pojedinca i pojedinke ponaosob, ono i te kako predstavlja društveno, ekonomsko i političko pitanje. Loše zdravstveno stanje nije samo posledica bolesti po sebi već je kombinacija biološko-psiholoških faktora, prirodne i životne sredine i društveno-ekonomskih faktora. Ekonomske promene na globalnom nivou utiču na zdravlje ljudi kao i na dostupnost zdravstvenih i svih drugih socijalnih službi. (3)
Svetska zdravstvena organizacija definiše zdravlje kao stanje potpunog fizičkog, psihičkog i društvenog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti i iznemoglosti. (4) Psihičko tj. mentalno zdravlje je posebno definisano kao stanje blagostanja u kome svaka individua ima mogućnost da realizuje sopstveni potencijal, da se suočava sa normalnom količinom stresa u životu, da bude produktivna i kreativna i doprinese zajednici u kojoj živi.
Akademska zajednica je pružila dokaze da je zdravlje individua direktno povezano sa političkim, društvenim i ekonomskim dinamikama društva. Pored genetike, osobnih predispozicija i ponašanja pojedinke na kvalitet života i zdravlje utiču i siromaštvo, socijalna isključenost, nezaposlenost, loši uslovi stanovanja, nasilje i diskriminacija.
Istraživanje iz 2010. koje je sproveo Nacionalni institut za mentalno zdravlje u Americi pokazuje da oko 45.9 miliona odraslih osoba iznad 18 godina imaju neki oblik psihičkog poremećaja, tj. narušenog mentalnog zdravlja. (5) Seksualna orijentacija, sama po sebi, nije psihički poremećaj. Svetska zdravstvena organizacija je skinula homoseksualnost sa liste bolesti još davne 1970. godine, a Američko društvo psihologa 1975. godine. Međutim, istraživanja koja se tiču mentalnog zdravlja LGBTIQ osoba pokazuju da je, usled homofobije i socijalne stigme, rizik da osobe iz ove grupacije budu depresivne ili anksiozne povećan u odnosu na heteroseksualne osobe. Komparativna istraživanja pokazuju da osobe iz grupe homoseksualne orijentacije u većem broju potvrdno odgovaraju na pitanja da li su imali stanja depresije ili paničnih napada u prethodnih 12 meseci, a ovaj broj je još veći ako se posebno fokusiramo na lezbejke i biseksualne žene. (6) Lezbejke i biseksualne žene ne mogu biti svedene samo na seksualnu orijentaciju, niti se ličnost može u praksi odvojiti na sastavne delove i posebno tretirati. Nismo različite osobe kada smo na poslu, kod kuće, u društvu sa prijateljicama ili u interakciji sa partnerkom. Mi imamo različite uloge, ali u tim ulogama koristimo resurse i kapacitete celokupnog bića.
Teorije ličnosti (7) se razlikuju od modaliteta i teorije. Pojam ličnosti i definicija ličnosti je često ostavljena psihologiji i psiholozima, iako sama definicija ovog pojma ukazuje na to ko će se baviti pojedincem i da li ćemo govoriti o psihičkim problemima kao: neurološkim, psihološkim, genetičkim ili društvenim problemima. From je pisao o tome da je ličnost suma društvenih i ekonomskih struktura u kojima je osoba rođena, neki teoretičari su fokus stavljali ne na definiciju ličnosti već na ponašanje osobe u određenoj društvenoj situaciji, Frojd (8) je definisao tri strukturna dela psihe itd. Za mene su najprihvatljivija ona stanovišta koja su mi pomagala da razumem kako društvene norme i dinamike utiču na određena psihička stanja i one koje su mi služile da razumem da je ličnost komplikovan set interakcija unutar nas samih i u direktnoj je vezi, oblikuje se, normira i razvija u skladu sa interakcijama spolja.
Seksualnost je sastavni deo svake ličnosti i boji “privatne” i “javne” izbore svake od nas. Iako se seksualnost definiše kao spoj seksualnog ponašanja i identiteta, ona ne ostaje samo u četiri zida i našim krevetima. Nije svedena isključivo na seksualni odnos i dobija značenje kroz jezik, kulturu i vrednosti određenog društva. Seksualnost je usko povezana sa načinima na koje sebe doživljavamo, sa osećanjima, sa onim kako se identifikujemo, sa praksama i načinom života i zavisi od kulture i vremena u kome živimo.
Kada živimo lezbejsku ili biseksualnu egzistenciju, znamo da naša seksualna orijentacija nije jedan dodatak koji je malo drugačiji od većinskog, već usled određenih društvenih i političkih okolnosti, utiče na apsolutno svaki domen našeg života, kao i kod heteroseksualnih osoba.
Žene čiji životi nisu heteroseksualni, često imaju probleme koji nisu vidljivi i ne mogu da se poistovete sa iskustvom žena čija je orijentacija heteroseksualna. Ni jedno iskustvo ne može biti svedeno na drugo a poređenja nisu put kojim možemo pomoći jedne drugima. No, za one koje se bave aktivizmom, teorijom i ljudskim pravima, svakako je važno da razumeju marginalizovanu egzistenciju i opterećenja koja ona nosi.
U društvu u kojem živimo, ne govorimo često o mentalnom zdravlju i ako govorimo ne vezujemo uzroke problema sa mentalnim zdravljem za društvene i ekonomske okolnosti u kojima osoba živi. Često je krivica za stanja neuroza “svaljena” na osobu koja ih doživljava. Osobe koje iskuse ove probleme dugo čekaju da se obrate za pomoć. Okolina tumači ponašanja vezana za neuroze kao deo “ličnosti” i u skladu sa tim donose različite sudove i odbacuju osobe oko sebe koje manifestuju određena “neobična” ponašanja.
Problemi sa mentalnim zdravljem su stigmatizovani u svakom društvu, kao i lezbejska i biseksualna egzistencija usled čega osobe nose dupli teret. Kada potraže pomoć u institucijama, lezbejke i biseksualne žene se unutar zdravstvenog sistema susreću sa stručnjacima/stručnjakinjama koji nemaju dovoljno razvijen senzibilitet vezan za sprecifičnost njihove egzistencije. Sa druge strane mi same nemamo dovoljno znanja o važnosti našeg mentalnog zdravlja i kako pritisak okoline i homofobija mogu negativno uticati i narušiti kvalitet našeg života.
Ono što je alarmantno jeste to što se o mentalnom zdravlju žena različite seksualne orijentacije od heteroseksualne posebno ćuti. Psihička napetost lezbejki i biseksualnih žena je pojačana drugim krizama vezanim za egzistenciju koje svima zvuče poznato: nezaposlenost ili strah od gubitka posla, drugi problemi vezani za finansijsku situaciju i sl. LGBTIQ populacija je pogođena svim problemima koji u jednom društvu postoje, ali postoji i specifičnost o kojoj je važno da vodimo računa. Upravo te društvene okolnosti i specifičnosti kao i njihovu vezu i uticaj na mentalno zdravlje želim ovde da opišem.
Različiti aspekti lezbejske i biseksualne egzistencije
Dvostruki život ili happy end kao horor film
… Nisam to želela, udali su me silom jer su primetili da se nešto dešava sa mnom… Bračni život mi je počeo pakleno… Na pomisao da treba da me dodirne sam dobijala napade panike… (9)
Drugi/e uspeju da oko sebe izgrade mrežu podrške pred kojom mogu biti otvoreni, ali i dalje u većini sfera u životu odigravaju uloge koje su im pripisane. Većina devojaka se nalazi upravo u ovoj situaciji, posebno u zemljama bivše Jugoslavije. Postoje LGBTIQ organizacije koje nam omogućavaju da se sretnemo sa sličnim osobama i razmenimo iskustva. Međutim primarne porodice ostaju neuralgične tačke. Uglavnom od roditelja krijemo da imamo partnerke, a imajući u vidu siromaštvo i nezaposlenost, stepen ekonomske zavisnosti od primarne porodice je i dalje visok. Autovanje roditeljima ne nosi samo strah od odbacivanja zbog seksualne orijentacije, već sasvim realan strah od ostajanja bez kuće i “gubljenja tla pod nogama”. Osećaj pripadanja primarnoj porodici i sigurnosti koju taj osećaj prouzrokuje kasnije u životu, kod LGBTIQ osoba je uglavnom duboko narušen.
Sa ovim strahovima LGBTIQ populacija živi ceo svoj život i to se pokazalo kao put u depresiju, panične napade, različite fobije i strahove itd. Kada još imamo u vidu da živimo u sredini koja nije podržavajuća i različitost vidi kao pretnju i nešto što se treba ukloniti, internalizovanu homofobiju svake od nas, ako se još suočimo sa problemima vezanim za mentalno zdravlje, postajemo dvostruko same i skrivene.
“Od kolevke pa do groba…” ili (ne)dostupnost formalnih i neformalnih institucija i zajednica
Ova dostupnost se u slučaju svih onih koje su različite danas ne odnosi samo na finansijske mogućnosti da koriste usluge određenih zdravstvenih ustanova ili upišu određene škole nakon završenog osnovnog obrazovanja. Tema javno dostupnih zdravstvenih i obrazovnih institucija nije specifična ni za jednu seksualnu orijentaciju već za društvene, političke i ekonomske promene.
Dostupnost o kojoj govorimo specifično u odnosu na lezbejke i biseksualne žene se odnosi i na mogućnosti da se bude celokupno biće u zajednici tokom školovanja ili da se sa doktorkom podele životne okolnosti kako bi se dobila adekvatna zaštita i nega.
Prvi impuls nakon osvešćene sopstvene različitosti često je pokušaj da je sakrijemo tj. da se pokažemo da smo kao i drugi/e i u tom smislu da zadovoljimo potrebu pripadanja određenoj zajednici. Naša seksualna orijentacija i iskustvo su pretpostavljeni, i to uvek kao dominantno heteroseksualni. Lezbejke i biseksualne žene prvo moraju da se osnaže da progovore da bi objasnile sebe i svoju različitost. Kao žene nemamo diskurs koji je dominantan i nije patrijarhalan ili heteronormativan. Mi unutar pokreta ili teorije izmišljamo reči ili preoznačavamo stare i pogrdne pojmove, ali ne uspevamo da napravimo proboj u akademski ili javni diskurs zato što u većini slučajeva za to nemamo dovoljno moći.
Opterećene problemima i pritiscima, imamo određeni psihički zamor, često viši od prosečnog. Zbog homofobije na koju smo naišle u mnogim institucijama i straha koji ona izaziva u nama, potrebno nam je duže vremena da se odlučimo i potražimo npr. zdravstvenu pomoć. Potrebno nam je više vremena da završimo škole koje smo započele. Strah nas je da policiji prijavimo nasilje koje smo doživele, a zbog nasilja i ucena unutar primarne porodice gotovo se nikada ne obraćamo socijalnim radnicima i radnicima za pomoć. Često nas nema na mestima odlučivanja ili u političkim partijama.
Kada nismo prihvaćene u zavisnosti od konteksta i mogućnosti, tražimo različite načine da smanjimo ili suzbijemo frustraciju. Lezbejke su jedna drugoj najčešće zamena za primarnu porodicu pa su i partnerski i prijateljski odnosi opterećeni dodatnim očekivanjima. LGBTIQ organizacije predstavljaju mesta koja želimo da doživimo sigurnim i svojim, pa takođe imamo velika očekivanja od osoba koje rade i volontiraju u tim organizacijama. Nedostupnost besplatne i adekvatne psihoterapijske podrške predstavlja problem cele populacije i posebno otežava već tešku situaciju nezaposlenih i mladih lezbejki.
Jedan broj osoba koje su različite i marginalizovane odluče da svoje iskustvo podele kao neku vrstu doprinosa drugima i društvu. Kada smo u aktivizmu konstantno smo suočene sa društvenim problemima koji nas marginalizuju zato što na njima radimo. Potpuno smo identifikovane sa onim što radimo i aktivizam nikada nije posao koji ima neko određeno radno vreme. Kao lezbejke i biseksualne žene aktivistkinje autujemo se nekoliko puta dnevno potpuno nepoznatim ljudima, rizikujući ponekad sopstvene živote.
Ako ste na bilo koji način povezani sa aktivizmom za socijalnu pravdu, verovatno ste čuli za takozvani “aktivistički burnout”, osećanje čistog psihičkog, a ponekad i fizičkog umora kao posledice večite napetosti. Za aktivistkinje kao što sam ja, ovo osećanje uveličava se ispod površine uvek prisutnih hemijski sila izvan moje kontrole – moj “burnout” je povezan sa mojom depresijom i anksioznošću. (10)
Pored lezbejskog i queer aktivizma, lezbejke i biseksualne žene možete sresti u svakom feminističkom, pacifističkom, antifašističkom i levičarskom pokretu. U ovim pokretima se susrećemo sa još jednim problemom pored stalne napetosti izazvane različitim društvenim problemima na koje pokušavamo da utičemo. Naša borba vezana za lezbejsku i biseksualnu egzistenciju je politička borba i kada nas drugovi i drugarice iz drugih pokreta opomenu da za tu borbu nije vreme, da ona krnji snagu neke druge borbe ili da nije politička, dobijamo još jednu poruku da ćutimo i da se krijemo. Kako mi nikada ne možemo znati ništa o iskustvu koje nismo same doživele, drugovima i drugaricama iz aktivističkih i teorijskih pokreta koje ne dele naše iskustvo, često nije sasvim jasno o kom specifičnom iskustvu lezbejske ili biseksualne egzistencije mi govorimo ako i kada se uopšte osnažimo da o njemu govorimo. Pretpostavlja se da smo iste kao i drugi, samo imamo neki dodatak. Kao što muškarci nemaju iskustveno znanje o tome kako patrijarhalni mehanizmi kontrolišu i disciplinuju tzv. žene, tako heteroseksualnim osobama nije vidljivo kako heteroseksizam i “prisilna heteroseksualnost” (11) kontrolišu i disciplinuju lezbejke i biseksualne žene.
Nasilje i porodica
O vezi između mentalnog zdravlja i nasilja postoje brojna istraživanja u svetu. Feminističke i ženske organizacije jasno dovode u vezu nasilje nad ženama i njihovo pisho-fizičko stanje i posebno se u feminističkim pokretima učimo da brinemo o sebi i jedna o drugoj. Zato je svaki čin solidarnosti sa drugom ženom početak kraja patrijarhata.
Istraživanje o zdravlju žena i porodičnom nasilju nad ženama koje je Autonomni ženski centar sproveo u Beogradu 2003. godine uz podršku Svetske zdravstvene organizacije, pokazuje da su žene koje su doživele neki oblik nasilja razmišljale o samoubistvu tri do pet puta češće nego žene koje nisu imale takvo iskustvo. Skoro polovina žena koje su iskusile fizičko i seksualno nasilje je pokušalo da izvrši samoubistvo. (12)
Istraživanja koja sprovode LGBTIQ organizacije širom sveta, pa i kod nas, pokazuju visok stepen nasilja koje lezbejke i biseksualne žene dožive u toku života. Za neke od nas je to svakodnevno, druge su iskustvo nasilja doživele nekoliko puta u životu, za neke je to fizičko nasilje za druge psihičko itd. Ta iskustva su rane ili, u boljem slučaju, ožiljci koje nosimo sa sobom i oni boje svako naše sledeće iskustvo. Postajemo zastrašene ili besne ili i jedno i drugo i imamo poteškoće da se suočimo sa svakodnevnim obavezama i stresom.
Svaka lezbejka je sasvim sigurno doživela neku vrstu nasilja na javnim skupovima, strah od izloženosti i nastupa u javnom prostoru ili u medijima, pretnje i dobacivanja na ulici itd. Ne zaboravimo to da kada je jedna osoba prebijena ili ubijena zbog toga što je različita, poruka je poslata celoj toj grupaciji da je se želi odstraniti. U tom smislu, svaki ubijeni romski dečak ili silovana lezbejka jesu poruke zajednici da će različitost biti kažnjena. Kada policija i sud ove slučajeve procesuiraju tako da nije jasna poruka da ubijanje i pozivanje na smrt LGBTIQ ili romske populacije mora biti sankcionisano, mi gubimo poverenje u ove institucije kao i osećaj sigurnosti da ćemo biti zaštićene/i.
Posebna tema o kojoj ćutimo jeste nasilje u partnerskim odnosima između dve žene. Upravo zato što smo se prvenstveno zalagale da postanemo vidljive i izađemo iz tišine, tome smo podredile problem partnerskog nasilja koji nas najintimnije razara i utiče na naš kvalitet života. Primarna porodica i institucije su nažalost mesta gde kao lezbejke i biseksualne žene doživljavamo prve i najveće izdaje i traume. To su odnosi u kojima se nadamo da ćemo dobiti podršku kada doživimo nepravdu, a zapravo za nas postaju izvori nasilja i isključivanja. Kada se to ponovi i u vezama sa partnerkama koje smo izabrale naš organizam doživljava neku vrstu kolapsa. Tlo pod nogama je zaista izmaknuto i jako je važno da znamo da je taj osećaj takav zato što nam bazične potrebe za sigurnošću i pripadanjem sistematski narušavane. Naše neuroze su zapravo “normalne” reakcije na “nenormalno” homofobično društvo u kome živimo.
O sekundarnoj porodici se gotovo ni ne misli u Srbiji. Kao lezbejke smo naučene da se pomirimo sa tim da ćemo morati da prođemo komplikovane procedure ako želimo da imamo decu. Naravno da različita seksualna orijentacija od heteroseksualne ne isključuje potrebu za sekundarnom porodicom. U Švedskoj je lezbejskim parovima (državljankama Švedske) omogućena inseminacija o trošku države, u Danskoj je ta inseminacija omogućena i strankinjama o njihovom trošku. U Srbiji eventualno postoji mogućnost usvajanje dece ukoliko se prijavimo kao “neudate”, no već unapred znamo da nećemo imati prednost i najverovatnije ćemo morati da krijemo seksualnu orijentaciju ukoliko uopšte želimo da dođemo na listu za usvajanje dece. Možemo da pravimo različite dogovore sa drugarima ili gej prijateljima o doniranju sperme, s obzirom na to da banka sperme po zakonu ne postoji u Srbiji. Međutim, zakonski nije uređen odnos između donatora i para ili pojedinke koji koriste tu uslugu, te je stvaranje roditeljskih odnosa otežano. Lezbejke koje su već majke pored navedenih negativnih poruka dodaje se i ta da su loše majke zato što su lezbejke. Deca iz lezbejskih porodica su izložena različitim vrstama isključivanja, u školi, kod lekara, na igralištu i sl.
Koraci u prevazilaženju homofobije i pritisaka koji nam stvaraju probleme sa zdravljem
Ključan događaj za lezbejke i biseksualne žene je prihvatanje sebe i svojih izbora kao jednako vrednih i validnih u heteroseksualnom svetu. Davanje vrednosti sopstvenom iskustvu osnažuje svaku od nas da prestane da se stidi i krije. Već ovaj čin smanjuje psihičku napetost i otvara mogućnost da tragamo za podrškom.
Veliko olakšanje za svaku od nas jesu činovi govorenja i “objavljivanja” seksualne orijentacije okolini. Najvažniji čin autovanja je svakako vezan za primarnu porodicu. Tada moramo da budemo posebno pažljive prema sebi i da damo sebi vreme da se osnažimo da otvoreno razgovaramo sa roditeljima o sebi i sopstvenim izborima. Reći roditeljima po svaku cenu nije dobar put ni za jednu od nas. Ako su naši roditelji nasilni ili kontrolišući, možda je važnije da prvo razgovaramo sa prijateljima i prijateljicama, aktivistkinjama i aktivistima iz LGBTIQ organizacija, psihoterapeutom i drugim savetodavnim radnicama ili radnicima koji nisu homofobični. Neke lezbejke i biseksualne žene nikada neće biti u mogućnosti, zbog svoje bezbednosti, da roditeljima saopšte svoju seksualnu orijentaciju i to je u redu. (13)
U svim ovim procesima doživljavamo različite stepene psihičke napetosti i dobro je da konsultujemo stručna lica koja mogu da nam pomognu. U Srbiji postoji SOS telefon za lezbejke i biseksualne žene (14) na kojem možemo dobiti adekvatne informacije i trenutnu pomoć u izazovnim situacijama. Veliki broj psihoterapeuta je obučeno da pomogne osobama čija je seksualna orijentacija drugačija od heteroseksualne. Ukoliko imate suicidalne misli, panične napade, osećate se potišteno i nesigurno, imate fobije i strahove, obratite se LGBTIQ organizacijama koje vas mogu uputiti na adekvatne psihijatre i psihoterapeute. Nije sramota tražiti pomoć.
Važno je da vodimo računa o kvalitetu svog života s obzirom na pritisak i povećan rizik da nam bude narušeno mentalno zdravlje. Na kvalitet psihičkog života utiče hrana koju jedemo, način života, stres vezan za posao koji obavljamo, vreme koje odvojimo za negu i brigu o telu kroz sport, zabavu, druženje, odmor, spavanje itd. Istraživanja pokazuju da sport pozitivno utiče na psihičko zdravlje, a joga se posebno preporučuje osobama koje su izložene stresnom životu. Ukoliko ste depresivne, preporučuju se sportovi koji su dinamičniji i pomažu da se višak energije, posebno nagomilan bes koji je u osnovi depresivnih stanja, transformiše. Naša psihička stanja utiču na naša tela i obrnuto. Nije slučajno da LGBTIQ organizacije osnivaju lezbejske i gej sportske grupe.
Kao što je blagotvorno da otvoreno govorimo o svojoj lezbejskoj i biseksualnoj egzistenciji, tako je jedan od koraka ka isceljenju da otvoreno govorimo o iskustvima paničnih napada, depresije i drugih smetnji koje osećamo vezano za mentalno blagostanje. Uvidi da nismo same u našim unutrašnjim svetovima, da delimo strahove i fobije, da je naše stanje uzrokovano političkim, ekonomskim i društvenim promenama, pomažu nam da izađemo iz izolacije i da pravimo zajednice otpora. Zaista, neće svi razumeti naše situacije, neki će nam se podsmevati ili tražiti od nas da se ponašamo u skladu sa njihovim očekivanjima. Ipak, kada prestanemo da se krijemo, osvajamo pravo da ravnopravno postojimo sa svim onim što jesmo. Kada osvajamo to pravo, pregovaramo i doprinosimo okolini da prihvati različitost i da ta različitost postane jednako vredna. Ne zaboravite da, iako nas zakoni ne štite u svakoj situaciji, niko nema pravo da nas vređa, isključuje, otpusti sa posla, bude nasilan, zato što imamo problema sa mentalnim zdravljem.
Najvažnije je da znamo da problem koji osećamo da postoji nije neko naše lično ludilo ili hir. Dobro je da otvoreno govorimo o poteškoćama da funkcionišemo sa depresijom, fobijama, anksiozama, o sopstvenim iskustvima i psihičkim stanjima i preprekama na koje nailazimo. Taj govor može da bude sasvim nejasan i neartikulisan, baš kao što su misli i emocije koje ne uspevamo da kontrolišemo u toku paničnog napada. Kada živimo sa neurozama, moramo da se podsećamo da prihvatimo i poštujemo sebe, da verujemo sebi i u sebe, da se osnažimo i negujemo samopoštovanje. Imamo pravo, i na neki način i odgovornost, da osnivamo alternativne feminističke i druge zajednice bazirane na politikama prijateljstva koje će nas podržati i u kojima ćemo transformisati naša životna iskustva u strategije borbe protiv socijalne nejednakosti i nepravde.
[email protected]
Lektura i korektura: Dragoslava Barzut
Komentarima i predlozima tekstu doprinele: Dragana Garić, Dragoslava Barzut, Elzana Poturak, Andrija Danailov, Milica Kljajić, Minja Pavlović i sve lezbejke i biseksualne žene sa kojima sam vodila razgovore i koje su me osnažile da progovorim
1. [U tekstu koristim termin mentalno zdravlje radi lakšeg snalaženja i konkretizacije onoga što se pod tim terminom podrazumeva. Mislim da je posebna i važna tema, a u koju sada neću dublje ulaziti, konstrukcija zdravlja i konstrukcija granica između bolesti i zdravlja, normalnog i nenormalnog. Ostavljam definicije neuroza osobama koje su neuroze i klasifikovale kao psihičke poremećaje. Sve tehnike i pomoć koju sam koristila u svojoj borbi sa depresijom i anksioznošću sam našla popisane na jednom mestu u knjizi Dr. Edmuda Borna, Priručnik za prevazilaženje anksioznosti i fobija u izdanju Magone iz Novog Sada.]
2. [Više o analizi diskursa i prepoznavanju diskurzivnih praksi radi promene videti u Uvod u socijalni konstrukcionizam, Vivijen Ber, Beograd, 2001., izdavačka kuća Zepter]
3. [Zdravlje nije samo medicinsko, već i političko pitanje, Milica Batričević, http://www.bilten.org/?p=3167, (Decembar, 2014)]
4. [http://www.who.int/features/factfiles/mental_health/en/, (Decembar, 2014)]
5. [www.nimh.nih.gov/health/publications/about-nimh/index.shtml (Decembar, 2014)]
6. [Mental Health Issues among Gay, Lesbian, Bisexual, and Transgender (GLBT) People, Meyer, I. (2003). Prejudice, social stress, and mental health in lesbian, gay, and bisexual populations: Conceptual issues and research evidence. Psychological Bulletin, 129, 674-697.]
7. [Više o socijalnoj konstrukciji ličnosti videti u Uvod u socijalni konstrukcionizam, Vivijen Ber, Beograd, 2001, izdavačka kuća Zepter]
8. [Sigmund Frojd je dvadesetih godina ovog veka u teoriji definisao tri strukturna dela psihe: super ego, ego i id. U ovoj podeli, id je vezan za neorganizovane instinkte, kreativnost, unutrašnji emotivni život jedne osobe, ego bi bio pragmatičan deo koji nas funkcionalno organizuje i pravi vezu između ida i super ega koji je čuvar morala i kritizirajući deo unutar nas samih. Sasvim je jasno da ovi entiteti ne mogu biti nezavisni i da utiču jedan na drugi ili jedan bude dominantniju u zavisnosti od konteksta i interakcije sa okolinom.]
9. [Džuvljarke, Lezbejska egzistencija Romkinja, Vera Kurtić, Beograd, 2014, Ženski prostor, str. 63.]
1. [Kada se aktivistički “burnout” pretvori u anksioznost i depresiju, Loren Renkin, http://labris.org.rs/kada-se-aktivisticki-burnout-pretvori-u-anksioznost-i-depresiju/, (Decembar, 2014)]
11. [Videti više u Prisilna heteroseksualnost i lezbijska egzistencija, Adrien Rič, Zagreb, 2002, Kontra ]
12. [Nasilje u partnerskim odnosima i zdravlje, Stanislava Otašević, Beograd, 2003, Autonomni ženski centar, str. 36.]
13. [Više o procesima autovanja videti u Lične priče lezbejki o coming out-u, Uredila Ljiljana Živković, Beograd, 2006, Labris organizacija za lezbejska ljudska prava]
14. [http://www.transserbia.org/lgbt-sos]
