PIŠE: Ajna Katica
Do sada su psihološke studije pokazale da je viši nivo obrazovanja povezan s nižim nivoima homofobije/seksualne stigme, kao i da muškarci imaju veću tendenciju iskazivanja negativnih mišljenja o homoseksualnosti. Ali kako se naši procesi razmišljanja i način na koji percipiramo i nadziremo naša razmišljanja vežu za homofobiju? Je li naši procesi razmišljanja uopšte utiču na to?
Profesori/ce i studenti/ce sa Međunarodnog Univerziteta Sarajevo (IUS) proveli su psihološku studiju o povezanosti potrebe da osoba kontroliše svoje misli i kognitivne samosvjesnosti sa homofobijom/seksualnom stigmom. Ovo je prvo istraživanje koje se dotaklo povezanosti dimenzija metakognicije i homofobije/seksualne stigme. Istraživanje su sproveli u Turskoj na 538 osoba, u raspona godina od 18 do 65. Rezultati su pokazali da su povišena potreba za kontrolisanjem svojih misli i smanjena kognitivna samosvjesnost povezane s homofobijom.
Šta je metakognicija?
Generalno gledano metakognicija je zapravo razmišljanje o svom razmišljanju, znanje o svom znanju. Metakognicija nam daje priliku da razmislimo o našim procesima razmišljanja i sadržaju razmišljanja, te razlučimo jesu li su ti procesi i misli prikladne, dobre, loše, prihvatljive. Metakognicija može pomoći u procesima učenja, tako što osoba može nadgledati svoj proces učenja i razaznati koja strategija učenja im odgovara u razumijevanju štiva, a koja ne.
Tako je dio metakognicije između ostalog i kognitivna samosvjesnost. Kognitivna samosvjesnost je konstantno nadziranje i preokupacija svojim procesima razmišljanja tj. nadziranje “kako nam mozak funkcioniše”.
Još jedna dimenzija metakognicije jeste uvjerenje da osoba mora kontrolisati svoje misli tj. kada se “loše” i/ili “nepoželjne” misli pojave, da ih osoba prepozna i potiskuje. Ovo se često radi iz straha da se misli o kojima osoba razmišlja ne ostvare, te zato postoji velika potreba za kontrolom. Vrlo često osobe koje imaju ovu potrebu također misle da je nemogućnost kontrolisanja svojih misli znak slabosti. U pokušaju da nemaju te „nepoželjne“ misli, osobe stvaraju kontraefekt – razvijaju loše metode suočavanja sa svojim mislima što se manifestuje kroz visoki nivo zabrinutosti, ruminacije (stalno negativno razmišljanje o negativnim događajima).
Koja je razlika između kognitivne samosvjesnosti i potrebe za kontrolom svojih misli?
Kada gledamo upitnik kojim se testira metakognicija kod ljudi, razlika između ove dvije stvari je u načinu rada.
Kognitivna samosvjesnost je preokupacija osobe sa svojim mislima i procesima razmišljanja, gdje osoba ima sposobnost da konstantno nadzire svoje misli. Potreba za kontrolom svojih misli se dešava kada osoba ima misli koje smatra da su “loše” i “neprikladne”, te ih pokušava potiskivati, kako se te misli ne bi ostvarile.
Šta nam pokazuju rezultati studije?
Prvu stvar koju rezultati studije pokazuju jeste da se viša potreba za kontrolom svojih misli veže za viši nivo intolerancije i stigmatizacije prema gej/lezbejkama/biseksualnim osobama. Autori/ce daju moguće objašnjenje da se visoka potreba za kontrolisanjem svojih misli (u ovom kontekstu ispitivanje svoje seksualnosti, želje za romantičnim/seksualnim iskustvom s osobom istog spola, razmišljanja o osobi istog spola na romantičan i/ili seksualan način) manifestuje kroz pokušaj potiskivanja i izbjegavanja tih istih misli što ustvari uzrokuje kontraefekt tj. što manje osoba želi da razmišlja o osobi istog spola na romantičan/seksualan način, više će razmišljati o tome. Samim time, intolerancija prema gej/lezbejkama/bisekusalnim osobama se povećava jer se osobe boje potencijalnih “okidača” “homoseksualnih” misli ukoliko uđu u kontakt sa LGB osobama.
Druga stavka na koju rezultati ukazuju jeste da viši novi kognitivne samosvjesnosti tj. konstantnog nadziranja “kako nam mozak funkcioniše” je povezan s nižom intolerancijom i stigmom prema LGB osobama. Teško je uspostaviti smjer uzročnosti tj. šta uzrokuje šta, ali ono što može doprinijeti objašnjenju jeste da viši nivo nadgledanja kako i šta razmišljamo pokazuje viši nivo samokritičnosti. Samim time što smo više samokritični, više smo i preokupirani sa sobom i svojim mislima, toliko da imamo manje prostora za negativna i stigmatizirajuća razmišljanja prema gej/lezbejkama/biseksualnim osobama. Ovo znači da smo toliko preokupirani samokritičnosti da nemamo kada da kritikujemo ili stigmatiziramo druge, pa samim time nismo homofobni.
Zašto su ovi rezultati bitni?
Psihološke studije nam pokazuju veze i uzročno-posljedične odnose kako bi mogli koristiti to znanje u praktičnom smislu. Ono što je ova studija pokazala doprinosi polju psihologije, te može oblikovati način na koji se pristupa ovoj problematici kroz psihoedukaciju, psihoterapiju, i ostale psihološke intervencije. Tako i autori/ce predlažu da se u intervencijama koje se tiču homofobije, ali i autohomofobije, trebaju uzeti u obzir metakognicije i metakognitivne intervencije kao što su tehnika treninga pažnje, ponovna procjena metakognicije i svjesnosti.
Tako ako osoba koja je homofobna dođe na psihoterapiju, psihoterapeut/kinja može provesti i test metakognicije koji može pomoći u određivanju uzroka homofobnih misli. Ukoliko se desi da homofobna osoba ima visoku potrebu za kontrolisanjem svojih misli, postoji šansa da je u pitanju autohomofobija koja se može razraditi kroz proces psihoterapije.
Naravno, svaki slučaj je poseban te se ne treba generalizovati, ali pomoću studija kao što je ova, istovremeno ispitujemo i istražujemo psihološke pojave, ali i pomažemo psihoterapeutima/kinjama, psiholozima/ginjama, psihoterapeutima/cama da se upoznaju s novim načinima rješavanja psihičkih pojava kao što su ove te samim time poboljšaju kvalitetu usluga koje nude što može samo još više pomoći korisnicima/cama ovih usluga.
Članak je objavljen uz podršku američkog naroda putem Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID). Sadržaj članka isključiva je odgovornost Sarajevskog otvorenog centra i nužno ne odražava stavove USAID-a niti Vlade Sjedinjenih Američkih Država.
