Priredila: Nikolina Todorović
U OŠTRO PODNE
Ptice su mi pojele vazduh kljunovima
u oštro podne suncu narastu vrući zubi
u krv i u meso mi se uvlači
Kroz pukotine se nazire propast Kartagine
koža na vršcima prstiju počinje da boli
hodamo visoko uzdižući glave
Dan se lomi pred nama
svaka ima svoju polovinu
mi smo jedna drugoj
i svani mi i smrkni mi
Jutro je kamen spoticanja
ko si ti u kosti u kosi i iza lica
ko nas to poklanja jeziku gladnog dana
komšiluku smo zalogaj u ustima
koštici smo oglodano meso
vremenu smo pojedeni sati
Još traje vjetar svečanih mimohoda
još su čempresi nježno zanjihani
i idilični prizori kriju od nas
kako će brzo stići propast
Sa televizije glas voditelja proriče
nove poplave nestašice i bolesti
ljudi bezobrazno zagledaju u lica jedni drugima
tražeći po njima slabost žrtve koju bi rado
gurnuli u usta svojim alavim bogovima
Nema samilosti među ljudima
samo među životinjama
kažeš dok otresaš mačije dlake sa crnih hlača
Kada su osvajači nahrupili u Kartaginu
ljudi su prodani u roblje
zemlja je preorana i posuta solju
da ništa ne niče
Možeš li zamisliti kako se
po ovako vrelom danu svjetlucala zemlja
podno bedema
kao znoj na našoj koži
Ne očekuj samilost
U oštro podne suncu narastu vrući zubi
ptice su mi pojele vazduh kljunovima
pod noktima me peče slana zemlja Kartagine
ni u tebi kao ni u drugim osvajačima
nije bilo samilosti
