Bojan Bilić i Marija Radoman: Pisati o lezbijskom uvijek je bunt protiv tišine i normativnosti

Izvor: Crol.hr

U izdanju Palgrave Macmillana, nedavno je objavljena knjiga Lezbijski aktivizam u (post)jugoslavenskom prostoru – Sestrinstvo i jedinstvo (Lesbian Activism in the (Post-)Yugoslav Space – Sisterhood and Unity) koju su uredile Marija Radoman sa Sveučilišta u Beogradu i Bojan Bilić sa Sveučilišta u Lisabonu.

Tematizirajući više od tri desetljeća lezbijskog aktivizma na prostoru bivše Jugoslavije, knjiga okuplja glasove autorica koje u svojim tekstovima isprepliću osobne/aktivističke i akademske/znanstvene perspektive. Kroz njihova razmatranja mapiraju se lezbijske inicijative i savezništva u navedenom periodu, kao i feminističke reakcije na jačanje nacionalizma, nasilje nad ženama i lezbo/homofobiju. U tom smislu ovaj međugeneracijski i transnacionalni pregled možemo shvatiti ne samo kao doprinos bilježenju lezbijskog aktivizma, već i kao kritiku sustavnog marginaliziranja ovog dijela povijesti od strane društvenih znanosti.

Za početak, možete li nam pojasniti naslov – što je to sestrinstvo i jedinstvo?

Bojan: Sestrinstvo i jedinstvo je pre svega queer intervencija u patrijarhalni princip Saveza komunista Jugoslavije – bratstvo i jedinstvo – koji je, po Titovom savetu, trebalo da primenjujemo i čuvamo „kao zenicu oka svoga“. Ona, s jedne strane, upućuje na krhkost široko slavljenog „bratstva“, dok s druge potcrtava skoro nevidljivu žilavost sestrinstva i ukazuje na činjenicu da su upravo neprekinute – iako ozbiljno istanjene – niti panjugoslovenskog ženskog organizovanja dale izvestan legitimitet jugoslovenskom socijalističkom projektu u trenucima (i nakon) njegovog bolnog raspada. U tom smislu, nemoguće je bratstvo zameniti sestrinstvom a pritom dubinski ne transformisati način na koji poimamo jedinstvo u okviru ove političke paradigme. Nasuprot osiromašujućoj, autoritarnoj i u konačnici iluzornoj uniformnosti nacionalističkih monolita koje priziva jedinstvo bratstva i koje nas odbacuje i ranjava, jedinstvo sestrinstva je prostor razlike, mesto susreta na kom se prepliću višestruke i višeslojne dimenzije (ženskog) iskustva. To bi, drugim rečima, trebalo da bude – iako nažalost često nije – proplanak na koji se iz šume rasizma i homofobije izađe po malo slobodnog daha.

Koja je bila vaša motivacija za pisanje knjige, osobna i profesionalna; odnosno, u kojoj mjeri su ta dva aspekta nužno isprepletena s obzirom da se na neki način radi o ispisivanju vlastite (pri)povijesti?

Marija: Motivacija je uvijek pomiješana, tj. meni je teško razdvojiti lično i političko, i ne pokušavam da raspletem te aspekte jer sam svjesna potencijala koje naše lične „marginalne“ lezbejske, gej, kvir, neheteronormativne, antihijerarhijske pozicije imaju za jednu društvenu pobunu… Pisati o lezbejskom uvijek je neka vrsta bunta protiv tišine i raznih oblika normativnosti.

Bojan: Sestrinstvo i jedinstvo je četvrti u seriji zbornika o istoriji i politici (post)jugoslovenskog aktivističkog angažmana (prethode mu Opiranje zlu, Preko duge u Evropu Na raskršću opresija). U poslednjih šest godina više od 50 autorki i autora iz svih bivših republika i pokrajina učestvovalo je u stvaranju afektivno-epistemičke zajednice koja kritički rekonstruiše naš izgubljeni kulturni prostor tako što dokumentuje, analizira i ponekad, nadam se, otvara potencijalno produktivne staze za levo orijentisane inicijative u našem regionu. Ovaj napor izvire iz naše – svakako ne uvek prijatne – nemogućnosti da razdvojimo lično od profesionalnog, odnosno aktivističko od akademskog.

Naši zbornici su mesta okupljanja (zbor) i govorenja (zboriti), susjecišta kroz koja struji energija naših biografija, prijateljstava i posvećenosti pomažući nam da artikulišemo jednu vrstu odgovara na traumu koju delimo i koja nas deli. Knjige su, između ostalog, zasnovane na stavu da bi široko prisutne liberalne politike identiteta trebalo ublažiti i konačno zameniti intersekcionalnom osetljivošću, pa se stoga u ovoj pitamo kako se obitava i preživljava na raskrsnici mizoginije i lezbofobije, dva režima diskriminacije koji su duboko ukorenjeni u ovdašnje društveno tkivo. Osim toga, odluka da knjigu posvetimo lezbejskom aktivizmu povezana je i sa željom da problematizujemo manifestacije gej patrijarhata koje prate globalni, pa dakle i regionalni, pokret za neheteroseksualnu emancipaciju od njegovih početaka.

Lezbijski marš u Beogradu 2015. (foto: ЛезФем FB)

Kako ste birale suradnice i suradnike na knjizi?

Marija: Jako široko smo išli u izboru naših saradnica i saradnika tj. pozivali smo osobe iz svih bivših republika i različitih generacija (od kojih neke nismo lično poznavali) jer smo znali koliko je važno uključiti sve one koje su decenijama u aktivizmu za LGBTQ+ prava. Naravno, uvijek je moglo više i bolje… Razne osobe nisu uključene, neke su odbile saradnju iz političkih ili drugih razloga, ali i to ulazi u proces stvaranja knjige, pa knjiga onda postaje sama po sebi novi politički momenat. To je po meni i cilj, da zbornik bude okidač za nove rasprave i saveze, solidarnosti i debate, jer ako se bavimo nečim što je istorija, onda ona treba da nam služi prvenstveno za nas same danas, da pokušamo da učinimo lezbejski i uopšte neheteroseksualni pokret širim, inkluzivnijim. Mislim da je izbor saradnica i saradnika za ovu knjigu važan jer smo išli u pravcu prevazilaženja rigidnih podjela na ljude iz aktivističkog i akademskog svijeta. Takva je i tema samog zbornika, pa to i nije moglo biti drugačije.

Bojan: Mnoge autorke koje se pojavljuju u knjizi su već na jedan ili drugi način bile uključene u naše publikacije ili konferencije. Ko-urednice zbornika su do sada bile Vesna Janković iz Hrvatske, Sanja Kajinić iz Bosne i Hercegovine/Hrvatske, i Marija iz Crne Gore/Srbije: različite pozicije unutar postjugoslovenskog i evropskog prostora omogućuju nam da pristupimo saradnica/ima do kojih možda ne bismo mogli doći ako bismo radili samostalno. Naravno da konačna verzija knjige, koja obično deluje svedeno i zaokruženo, veoma malo govori o mukotrpnom i dugotrajnom procesu traženja, podsticanja, pregovaranja, razmimoilaženja, pa i nestanka, kroz koji se svaki put susretnem/o s graničnim tačkama mosta solidarnosti i saradnje koji je moguće izgraditi preko geografskih, ideoloških, rodnih, ili prosto ličnih pukotina koje nas razdvajaju.

Obilježavanje 8. marta, Fondacija CURE, 2018.

U zaključnom poglavlju knjige pišete da gotovo nijedan politički događaj u regiji do današnjeg dana ne možemo objasniti, a da se pritom ne referiramo na Jugoslaviju. Kako su, ukratko, raspad Jugoslavije, a i zatim domovinski rat utjecali na lezbijski aktivizam?

Bojan: Iako je na tom polju već dosta učinjeno, Jugoslavija i dalje vapi za sociološkim odgovorom koji bi bio srazmeran dubini njenog moralnog i političkog pada. U tom smislu, naše knjige detektuju emocijama bremenit proces kroz koji u poslednje dve decenije „etničke druge“ sve više smenjuju „seksualni drugi“ u diskriminatornim diskursima postjugoslovenskih nacija-država. To je blisko povezano s činjenicom da raspad Jugoslavije u velikoj meri koincidira s pojačanom artikulacijom neheteroseksualnih politika na globalnoj razini, ali i s proširenjem Evropske unije i njenim, često formalnim, nedovoljno promišljenim i nekritički preuzetim insistiranjem na unapređenju seksualnih prava u novim i potencijalnim državama-članicama.

Jedno od motivacionih čvorišta zbornika je čuđenje koje u nama, a pretpostavljam i u široj populaciji, izaziva prilično kratak, šesnaestogodišnji vremenski luk što spaja slike lezbofobnog/homofobnog nasilja na prvoj beogradskoj Paradi ponosa predvođenoj lezbejskim aktivistkinjama s postavljanjem Ane Brnabić, žene otvoreno lezbejske orijentacije, na mesto predsednice vlade Srbije. Iako se uspon Ane Brnabić ne može direktno dovesti u vezu s lezbejskim/gej pokretom – svakako ne na način na koji je to moguće npr. u slučaju Nataše Sukič, lezbejske aktivistkinje koja je u slovenački parlament ušla na listi Levice, pojava obe ove žene u sferi „zvanične“, institucionalne politike (bez obzira na njihove različite političke orijentacije) pokazuje da silnice globalnog i regionalnog (lezbejskog) aktivizma prodiru na javnu/političku scenu.

Jedan od problema lezbijskog aktivizma u 1980-ima ticao se artikuliranja vlastite pozicije unutar ženskog pokreta te svojevrsne bojazni drugih feministkinja da će čitav pokret ili organizacija biti etiketirana kao “lezbijska”. Kakva je situacija danas, jesu li lezbijke pronašle ili stvorile “svoje mjesto” unutar feminističkog pokreta?

Marija: Mislim da su, kada govorimo o prošlosti, tenzije i lezbofobičnost unutar feminističkog pokreta bile dosta izražene. Neke od poznatih feministikinja su o tome i pisale i postoje „tragovi“ te lezbofobije u akademskom diskursu. Međutim, s protokom vremena i generalno većim prihvatanjem neheteroseksalne egzistencije, danas ipak više možemo govoriti o savezima pre nego o lezbofobiji, iako verujem da i dalje postoje i grupe i organizacije koje imaju strah da ne budu previše „lezbejske“, previše „gej“, da nekako ne skliznu u tu vrstu queer aktivizma. Ako se toga plaše, onda po meni ne uviđaju značaj LGBTQ+ aktivizma, jer queer već sadrži nešto što je anti-kapitalističko/patrijarhalno/ nacionalističko/hijerarhijsko/dogmatsko.

Foto: Labris, Facebook

Kako vidite odnos između (uvjetno rečeno) starije i mlađe generacije lezbijskih aktivistkinja?

Bojan: Jasno je da je angažman starijih aktivistkinja, koji je kao i bilo koji drugi vid društvene mobilizacije ispunjen konfliktima, stvorio uslove za veću vidljivost mlađih. S obzirom na to da i dalje živimo u prilično zatvorenim i duboko osiromašenim društvima, bilo bi, u principu, pogrešno zamišljati aktivističke inicijative kao „demokratske“, „autentično horizontalne“ i uvek inkluzivne prostore: kroz većinu njih se, kakav je i slučaj s drugim aspektima društvene stvarnosti, prelamaju različite dimenzije autoritarne kulture obeležene liderstvom i isključivošću.

Potrebna je ogromna hrabrost da bi se napravio aktivistički iskorak iz privatnog prostora, da bi se javno izgovorila i sebi pripisala neka omražena reč – kakva je npr. lezbejka – pa smo se u dosadašnjim knjigama trudili da strukturnu i ka budućnosti okrenutu kritiku aktivizma prožmemo priznanjem i poštovanjem. Kao što nas i najzanimljiviji/e teoretičari/ke društva pozivaju da ne mislimo samo s njima, nego i protiv njih, tako i najinspirativniji/e aktivisti/kinje izbegavaju zamke pionirstva koje proizlaze iz stalne prekarizacije i marginalizacije njihovog delovanja.

U svakom slučaju, čini mi se da je, umesto u smislu konkretne grupe iste ili slične starosti, analitički produktivnije videti generaciju kao „društveni prostor“ omeđen zajedničkim idejama, uticajima i ciljevima koji se od drugih odvaja mnogo važnijim ideološkim, geografskim (npr. tenzija glavni grad-provincija), rodnim i „rasnim“ linijama. To bi možda moglo da nam pomogne da bolje razumemo i danas (među mlađim aktivistkinjama) prisutne forme radikalnog feminizma i zabrinjavajući način na koji se one postavljaju prema npr. trans ženama.

Izložba Objektiv Rdečih zor – festival Rdeče zore v letih 2013–2016, Rebeka Bernetič

U knjizi se dotičete i tenzije između ljevičarskih i liberalnih vrijednosti unutar lezbijskog pokreta. No, do koje mjere je upravo globalni kapitalizam zaslužan za povećanje vidljivosti LGBT+ tema? Može li se lezbijska i općenito LGBT+ zajednica oduprijeti kooptaciji svojih ciljeva i vrijednosti?

Bojan: Nema sumnje da je impresivni kako globalni, tako i regionalni napredak u pogledu zakonodavstva koje se odnosi na prava neheteroseksualnih osoba paralelan sa širenjem neoliberalnog kapitalizma. U knjizi Preko duge u Evropu pokazujemo na koji način današnja seksualna politika Evropske unije reflektuje i reprodukuje kolonijalno nasleđe evropskih sila koje je u srži globalnog kapitalizma. Spremnost kapitalizma da se, pod pritiskom društvenog angažmana, periodično otvara ka određenim slojevima „isključenih“ u velikoj je meri zasenila izvorno levičarsko jezgro pokreta za (seksualnu) slobodu i, čini se, prebacila težište neheteroseksualne emancipacije u konzervativnu sferu u kojoj ona nužno ostaje limitirana i homonormativna. Ovakav razvoj događaja rezultira skepsom koja među novim levičarskim – često odveć maskulinim i patrijarhalnim – inicijativama postoji prema feministički obeleženim zahtevima za bezbednom neheteroseksualnom vidljivošću.

Dovoljno je da, čak i ako zanemarimo decenije feminističke sociologije, pogledamo sopstveno, jugoslovensko iskustvo kako bismo shvatili da se rod i seksualnost ne mogu bez problema podvesti pod klasno pitanje i da neheteroseksualna želja ne obitava isključivo, i svakako ne „prirodno“, u domenu neoliberalnog konzumerizma koji je, kao i bilo koju drugu, zna prilično „uspešno“ (zlo)upotrebiti. Kroz svest o neraskidivosti klasne, rodne i seksualne dimenzije može se na delotvoran način postaviti pitanje o ceni našeg učešća u političkoj zajednici, odnosno o metodama koje koristi kako bi nas ubedila da se ne pobunimo protiv ideje po kojoj je njen prosperitet zasnovan na patnji drugih.

Foto: Libela

Marija: Ovo je važno i aktuelno pitanje. Svakako da je LGBTQ+ pokret imao koristi od kapitalizma, jer ono što danas podrazumevamo pod „gej“ ili „lezbejskim“ identitetima imalo je veze s nastankom kapitalizma, s odvajanjem sfere privatnosti od sfere rada, a o tome su pisali i John D’Emilio i Alan Sears. Svakako da su uticaji globalizacije neminovno definisali i prelamali se na lokalni kontekst kada je u pitanju formiranje LGBT pokreta (na ovim prostorima recimo kroz univerzalizujući koncept ljudskih prava, o čemu naš zbornik i govori na više mjesta).

Ali, to ne znači da neheteroseksualne osobe nisu i same dio drugih pokreta, radikalnih i ljevičarskih – jer mislim da je opasno odvajati te ideje, queer politike od kritike kapitalizma, ili svoditi seksualne politike samo na pitanja seksualnosti i roda. Nevladine organizacije su suštinski zavisne od donatora i često svedene na zagovaranje LGBT+ prava na neki dekontekstualizovan način, čime se naravno postižu određeni rezultati, kao što su formalne i zakonske bitke, nešto što možda povećava vidljivost, ali ne čini svakodnevicu i materijalnu stvarnost tj. siromaštvo mnogih lezbejki i gejeva drugačijom od bilo čije druge. To se vidi po tome šta se postiže, jer kako navodi A. Sears, „ono što smo dobili (…) uglavnom je umnogome kompatibilno s kapitalizmom“. Ovo se odnosi na uspjehe u priznavanju prava na istopolne zajednice i brak, što ne treba negirati – važno je da i to imamo kao „opciju“, jer je i to vrsta pobune i mogućnost za pokvirivanje institucije porodice. Ali kapitalizam tu lako ostane po strani i naši uslovi života se ne mijenjaju na bolje.

U tom smislu, mislim da je konkretno za lezbejski aktivizam važno da stvara nove saveze, da radikalizuje kako borbu za seksualno oslobođenje (koja neće biti svedena samo na borbu za brak i porodicu, jer su ti okviri previše rigidni), tako i borbu za jednake uslove rada i protiv postojećih neoliberalnih politika. Bitno je reći i da su neheteroseksualne žene uvijek u nekom smislu radikalne, opozitne, pa se „ne daju zavesti“, što se moglo vidjeti po brojnim negativnim komentarima na račun politike koju predstavlja Ana Brnabić. Govoriti o ujedinjenju postjugoslovenskih lezbejskih pokreta je jako primamljiva ideja, samo što je uvek potrebno iznova otvarati prostor za takve susrete.

Komentari

komentara