Mjere opreza

blog vuhuPiše: Kristina Kastalec
Izvor i foto: Blogom do ljudskih prava

Mera opreza
imenica
množina: mere opreza

  • Mera koju unapred preduzimamo kako bismo sprečili da se desi nešto opasno, neprijatno ili nepogodno.

Septembar. Moja devojka i ja idemo sa torbama punim stvari do grada. Plan je da prespavamo kod koleginice volonterke kako ne bismo sutradan morale da ustajemo u cik zore da stignemo na “molitveni doručak” volontera. Izlazimo iz 706ice na Zelenom vencu i odmah primećujemo gomilu ljudi u crnom kako stoje nalakćeni na zidić pored Meka. Nas dve razmenjujemo poglede i odlučujemo da ipak ne čekamo 65icu na Zelenjaku, nego da podzemnim prolazom dođemo do menjačnice i onda peške do Makedonske. Svakako će tamo biti manja gužva u busu, a i lepo ćemo prošetati. Sve je kul.
Mera opreza 1

Stojimo kod menjačnice u nikad dužem redu, kad čujemo umilno navijačko pevušenje. Ljudi u crnom aka Dveri kreću ka Trgu. Dođavola, zašto se nismo ranije setile da su zakazali okupljanje tamo?
“Skidaj te bedževe.” govori mi strogo.
Spušta pogled ka bedževima na mojoj jakni.
“Ali nisu gej.” zbunjeno odgovaram “Piše feminism is the old black, to je feministički bedž. A rozi trougao svakako niko tamo ne bi ni skontao.”
“Kristina, koji strejt lik bi još nosio feministički bedž sa tumblr cvetićima?”
“Ali ja nisam strejt lik.” Sad sam još više zbunjena i samo trepćem dok zaštitnički držim šaku preko bedževa. Jakna mi je strašno dosadna bez njih.
“Pre ćeš proći kao strejt lik nego kao devojka. Skidaj ih.”
“Hej!” pravim se uvređena “Hoćeš da kažeš da nisam ženstvena?”
Umesto odgovora, udara me po ramenu dok uzima novac i račun iz menjačnice.
Mera opreza 2

Bedževi zveckaju u mojoj torbi dok se nas dve truckamo u krcatom busu koji smo uhvatili na Zelenjaku. Što je sigurno, sigurno je.
Kada se autobus isprazni kod Makedonske, sednem ispred nje. Neki klinci nas čudno gledaju i komentarišu. Znam da nagađaju šta smo, na to smo se odavno navikle, jer je ista priča svaki put kad izađemo bilo gde gde ima ljudi. Još uvek su mi previše živa sećanja na mnogo nesrećnije vožnje autobusom, kada je nekim drugim klincima dosadilo da samo nagađaju. Registrovale smo obe da nas gledaju, ali znamo da ne treba zadržavati pogled previše jer se to često protumači kao poziv na (neprijatan) razgovor.
Sutra bi trebalo da bude Prajd. Bolje je ne rizikovati previše, sad su svi zagrejani da iznose svoja mišljenja o Bogu, životu, biologiji, sociologiji, istoriji i ostalom. Mrak je i vidim u odrazu stakla da i ona gleda kroz prozor. Sve je ok. Udahnem duboko da se opustim. Pravimo se da se ne poznajemo.
Okrećem se samo da joj stavim do znanja da treba da siđemo na ovoj stanici (iako sam nas slučajno odvela stanicu dalje, ali nema veze). Odahnemo kada shvatimo da smo iz autobusa izašle samo mi i tri devojke koje su previše zauzete pričom o nekom užasno teškom ispitu.
Mera opreza 3

U tom trenutku to nismo znale, ali sutradan, nakon uspešne šetnje će biti mnogo lakše voziti se autobusom. Valjda te ponese ta frendli atmosfera. U svakom slučaju, nećemo žuriti kući. Otići ćemo po stvari, otpratićemo malo koleginicu volonterku, svratićemo da se pozdravimo sa drugaricom iz Moldavije, onda prošetati do Meka na neki nezdravi has da se počastimo i lagano do Batajnice. Moji nas čekaju da im pričamo kako je bilo na Prajdu.

Možda malo ekstreman primer mera opreza, ljudi skloni kritikama bi rekli. Veče pred Prajd, pa šta ćeš drugo nego da se paziš nabrijanih klinaca koji su svi do jednog velike srbende, patriote i pravi vernici? Pa ne baš. Mislim, da, svakako je sasvim na mestu pripaziti (još uvek mi je negde u sobi flajer o bezbednosti na Prajdu), ali nije kao da se tek sad učimo oprezu.
Pusti joj ruku jer nam u susret ide njen gazda, a pre mesec dana je izbačena iz već drugog stana pravo na ulicu zato što je lezbejka. Po kiši. Sa tri putne torbe torbe, cegerom punim posuđa i koferom knjiga i rokovnika za fakultet.
Izbegavaj kontakt očima sa glasnim navijačima u autobusu, na ulici, u redu za menjačnicu, u pekari, prodavnici.
Kada ti neko dobaci “Hej! Jesi ti muško ili žensko?” gledaj pravo ispred sebe i produži. Isto važi i za “Lezbačo!”, “Pederu!”, “Trandžo!”, za pitanja o seksualnoj orijentaciji, polu, rodu, genitalijama, načinu na koji se “zadovoljavamo”. Pogotovo ako ih dotična osoba, tj. osobe dovikuju, ako pitanja i izjave prate psovke ili pretnje, ako ih ima više od dvojice.
Na pitanja “Brate, šta je ono?” ne odgovaraj. Mi ih svakako sve slabije registrujemo. Šta ti je stvar navike.
Pravi se da ne poznaješ osobu sa kojom praktično živiš i sa kojom provodiš 24 sata, 15 dana, svakog meseca, u sijaset situacija. Da je ne bi izbacili iz stana, da njeni ne provale, da baka ne doživi blaži nervni slom kad shvati da možda neće doživeti da vas vidi kako ulazite u bračnu zajednicu sa nekim koga volite, da ne dobijete batine, da ne doživite neprijatnosti u gradskom prevozu, da ne bi pet puta očitavali vašu bus plus karticu (koju vam otac uplaćuje uprkos vašem pokušaju da bojkotujete prokletinju, a vi opet uplaćujete njoj da ne bi dobila kaznu pošto čeka da dobije državljanstvo) iako im je sasvim jasno bilo i prvi i treći put da ste je očitali kada ste ušli u bus.
Pričaj u muškom rodu ili izbegavaj da pričaš u bilo kakvom rodu jer te je neko već pet puta nazvao “momak” i bilo bi previše čudno da uradiš bilo šta drugačije po tom pitanju.
Naglasi da si žensko jer misle da si peder.

Seti se kako ide ona poluga koju si vežbala sa ocem i pokušaj da baš ne slomiš ruku onom liku koji ti je upravo gurnuo ruku pod košulju da “proveri šta imaš ispod”.
Kada starija gospođa u gradskom prevozu stane tom istom liku u odbranu uz argument “ti nas sve ugrožavaš jer moramo da se pitamo šta si”, daj sve od sebe da ne izgubiš sve preostale živce nakon smene tokom koje si zaradila 2 evra (iako nećeš nikad videti ni tih 2 evra ni 30 za probni rad).
Kada, zahvaljujući uplitanju u raspravu sa gorepomenutom gospođom, onaj lik sa početka uspe da se oslobodi tvog stiska, izbegni udarac u glavu. Stoički podnesi udarac u stomak i kada te pribije uz šipku.
Kada ti kaže da će “proveriti i šta imaš dole”.
Seti se šta te je otac naučio kad si bila klinka: oči, grlo, između grudi, prepone, kolena.
Seti se šta ono beše kaže zakon kad su ove stvari u pitanju. Gurni ga, kad ti priđe nemoj da se odmakneš. Udari ga i izađi na sledećoj stanici.
Diši duboko.
Izbroj do deset.
U poslednjih 7 godina od kako se srećem sa malo ozbiljnijim nasiljem, navikla sam se na neke stvari.
Da razmišljam u stresnim situacijama. Da procenim ljude. Da procenim situaciju. Da ih u glavi rangiram na skali od 1 do 10. Da onda trenutnu skalu uporedim sa realnom skalom čisto da skinem strah i pritisak koji stvaraju stresne situacije.
Da znam kad je vreme da odgovorim, a kada da stavim ponos na stranu i ćutim.
Da se u glavi prisetim svih pravila u samoodbrani koje znam.
Da dišem. Da brojim.
Poslednjih 6 meseci imam super tehniku disanja koju koristim za napade panike, ali se može primeniti i u situacijama kada, primera radi, mojoj devojci i meni u susret ide grupa navijača koji očigledno dobijaju neku novčanu nadoknadu za dobacivanje glupih komentara koji se odnose na našu seksualnu orijentaciju (obično misle da smo pederi), jer ja stvarno drugi motiv tu ne vidim.
Udišeš dok ne izbrojiš do 7.
Držiš dah dok ne izbrojiš do 4.
Izdišeš vazduh dok ne izbrojiš do 8.
Repeat.
Mere opreza, mere koje te štite od ludila. U krug i u krug i u krug.
Zagrljaji takođe pomažu. Ali sve je to individualno.
Vremenom naučiš da razdvojiš šta ti kad pomaže. Nekad trčanje, nekad vežbanje, nekad dugo, dugo tuširanje, nekad spavanje. Ponekad se desi da prođu meseci pre nego što odgledaš neku dobru dramu. Držiš se komedija. Predah od aktivističkih tekstova, filmova i emisija na internetu.
A ne možeš da prestaneš sa tim, jer želiš tu promenu. I onda pišeš o tome, pričaš o tome, čitaš o tome.
Ponekad izađeš na kafu sa drugaricom, dotaknete se toga, pa se previše zagreješ dok pričaš, nesvesno podigneš ton i uplašiš pola kafića. Dešava se.
Često si napeta. Razmišljaš kako edukovati ljude, kako rešiti problem nasilja, kako napraviti promenu.
Pokušavaš da podigneš svest o nasilju pričajući o tome sa ljudima, ali, iako svi prepoznaju taj problem, većina nije preterano voljna da uradi nešto po tom pitanju.
Dešava se da ljudi ne mogu da shvate neke stvari, da se trude da filozofiraju kad su u pitanju jako jednostavne stvari i komplikuju do bola. To ti, takođe, ide na nerve.
Čovek nikad ne bi rekao, ali ti znaš dosta o problemima. Mada realno, koga briga za to?
Imaš dvadeset godina, tvoje iskustvo je nebitno. Šta je to tako strašno moglo da ti se desi? Uči ti za fakultet, nemaš ništa od te detinjaste borbe za pravdu i promenu. Kada malo odrasteš, videćeš kako stvari zaista stoje. Da bi ti bilo lakše da se suočiš sa svim sranjima, uplešćeš se u razne teorije zavera koje će se sve do jedne završiti sa zaključkom da je to na nekom višem nivou koji samo jako retki ljudi mogu da pojme a niko ne može da utiče na to. Provešćeš svoj život odbacujući iskustva mladih i poletnih ljudi, ubeđivaćeš ih kako treba da gledaju sebe, a ne da se bakću tim “aktivizmom”. Haha. Kako strašno smešan pojam. “Aktivizam”.
Aktivizam ne postoji. Okani se toga, idi negde gde je lepše, gde se niko za to nije izborio nego im je jednostavno dodeljen taj status “daleko i bolje”. Znate, da budu bolji, uspešniji, civilizovani. Srbija je tokom tog dodeljivanja statusa izvukla deblji kraj.
Srbija ne zna za promenu.
U svakom slučaju, šta god radila u životu, kada sam na ulici, mere opreza su obavezne.
Tome me niko nije naučio, niko mi nije pokazao kako da reagujem u takvim situacijama, nisam pročitala nijedan flajer sa savetima. Samo je nekako došlo. Neprimetno, moj ceo život je postao duboko disanje i brojanje.
Udahneš, izdahneš, usput stigneš i da brojiš do 10, 20, 100. A najlepši deo je što uopšte nema potrebe da razmišljaš ili da se prisećaš. To je strogo zabranjeno. Disanje, kao neka brzinska meditacija da ne bih izgubila razum i eventualno razmišljanje o budućnosti ukoliko mi u tom periodu nije preterano stresno da razmišljam o tome.
Mada htela ne htela da se prisećam tih stvari stresne situacije to obično izvuku na površinu. Mini film bola i poniženja ispod mojih kapaka. Stalno tu da me podseća da ne smem dozvoliti da se bilo šta od toga ponovi. Mere opreza, mere opreza. Stalno tu da me podsećaju da moja devojka nije nikad doživela mnoge od tih stvari, i da nikad ne smem da dopustim da sazna kako je to. Mere opreza, mere opreza.
Ceo život dubokog disanja i brojanja.

Komentari

komentara