Iako je primjetno poboljšanje položaja trans osoba u Bosni i Hercegovini i u regionu u zadnjih nekoliko godina, njihov položaj je i dalje loš. Prema riječima Alekse Milanovića, aktiviste Trans Mreže Balkan, neki od glavnih uzroka ovakve situacije jesu visok stepen transfobije, nedostatak podrške prilikom promjene pola te nedovoljno definisani zakonski propisi o priznavanju pola.
Piše: N. Tomić
Aleksa Milanović se aktivizmom bavi od 2008. godine, a učestvovao je u osnivanju grupe trans aktivista_kinja Trans Mreža Balkan 2014. godine. Bavi se studijama tijela i roda u domenu transrodnih i kvir studija, a u Trans Mreži Balkan je i koordinator za umjetnost i kulturu.
Sa Aleksom smo razgovarali o položaju trans osoba u Bosni i Hercegovini i na Balkanu, njihovom predstavljanju u modernoj kulturi te o značaju transrodnih i kvir studija.
Bavite se studijom tijela i roda u oblasti transrodnih i kvir studija. Koliko je bitno da se ova tematika prenese i u naučno polje kod nas?
Jako je važno da se ova tematika obrađuje i kod nas i to ne samo u okviru studija roda koje na nekim fakultetima već postoje kao zasebni studijski programi, već i generalno u okviru humanističkih nauka. Smatram da bi se na taj način fenomen transrodnosti mogao na pravi način približiti ne samo osobama koje su zainteresovane za ovu temu već i onima koji o toj temi ne znaju ništa ili pak raspolažu samo informacijama do kojih dolaze putem masovnih medija.
Jedan ste od osnivača Trans mreže Balkan. Koliko se svijest društva prema trans osobama i njihovim pravima promijenila od te 2014. godine?
To naravno zavisi od države do države ali mislim da se može reći da je generalno došlo do nekih pozitivnih promena u celom regionu kada je u pitanju odnos društva prema pravima trans osoba i uopšte kada je reč o odnosu prema trans tematici. Na to je uticala pre svega vidljivost trans osoba koja je dosta povećana u odnosu na 2014. godinu. Danas sve veći broj mladih trans osoba počinje da se bavi aktivističkim radom što će verujem ubrzati proces sticanja prava koja su nam uskraćena, ali i dodatno povećati vidljivost što će stvoriti šansu za nove pozitivne promene kada je svest društva u pitanju. Ovde moram da napomenem da je povećana vidljivost donela i neke negativne pojave poput jačanja TERF pokreta prvenstveno u Srbiji ali i u Hrvatskoj. TERF je akronim koji se odnosi na trans-exclusionary radical feminist odnosno u našem prevodu: radikalni feminizam koji isključuje trans osobe. Ova pojava nije nova ni kod nas u regionu a ni u svetu, međutim u poslednjih pet godina u javnosti sve češće možemo čuti transfobične stavove koji potiču iz TERF ideologije. Ono što je ovde karakteristično je da taj govor mržnje dolazi ne iz desničarskih već iz određenih feminističkih i nekih levičarskih krugova što je prilično zastrašujuće.
Kako biste ocijenili položaj trans osoba u Bosni i Hercegovini? Možete li to stanje uporediti sa Srbijom ili Balkanom generalno?
Položaj trans osoba u Bosni i Hercegovini je najblaže rečeno loš. Najpre, stepen transfobije među opštom populacijom je jako visok. Zatim, pravno priznanje roda, tj. postupak promene oznake pola u dokumentima, nije jasno definisan u BiH. Iako su u Zakonima Federacije BiH i Republike Srpske navedene odredbe koje se tiču “promjene pola” i upisa nakon promene u matične knjige, ne postoje zakonske procedure koje regulišu ovaj proces. U slučajevima kada trans osoba uspe da promeni oznaku pola u dokumentima kasnije nailazi na problem menjanja imena i oznake pola u diplomama koje je stekla tokom školovanja jer ne postoje zakonska rešenja kojima se to reguliše. Zahvaljujući tome trans osobe svakodnevno nailaze na brojne neprijatnosti ali i prepreke koje im onemogućavaju na primer nalaženje posla, putovanje van granica države ili nastavak školovanja. Jedan od većih problema u BiH kada su trans osobe u pitanju vezan je za trans specifičnu zdravstvenu zaštitu. Fond za zdravstveno osiguranje ne pokriva troškove medicinske tranzicije te osobe koje žele da uđu u taj proces (uzimanje hormona ili prilagođavanje pola) moraju za to same izdvojiti novac. Takođe, tek od nedavno postoje zdravstvene ustanove koje se bave trans pitanjima, međutim mi u Trans Mreži Balkan još uvek ne znamo kakva su iskustva osoba koje su zatražile usluge u tim ustanovama. Prema našim informacijama i dalje se veliki broj trans osoba iz BiH odlučuje da medicinsku tranziciju započne van granica BiH a razlog tome je dostupnost informacija koje se tiču iskustava drugih trans osoba.
U Srbiji je situacija bolja jer je zakonski regulisan proces promene dokumenata, a trans specifične medicinske usluge su znatno dostupnje i 60% troškova vezanih za operacije prilagođavanja pola plaća se iz fonda za zdravstveno osiguranje. To naravno ne znači da je situacija idealna i da ne postoje velike liste čekanja i da je do medicinskih usluga tog tipa lako doći već samo znači da postoji mogućnost da do njih dođete.
Za Srbiju i Bosnu i Hercegovinu je karakteristično odsustvo koherentne i jake trans zajednice što recimo nije slučaj u Crnoj Gori, Hrvatskoj i Sloveniji. Da bi se to promenilo u Srbiji je prošle godine uz podršku Trans Mreže Balkan osnovana organizacija Talas koja se je od skoro prisutna na društvenim mrežama i već sprovodi svoje prve aktivnosti u vidu edukativnih sadržaja za trans zajednicu ali i sve one osobe koje žele da podrže trans zajednicu.
Kako se, prema Vašem mišljenju, trans osobe predstavljaju u savremenoj kulturi i medijima?
Situacija je definitivno bolja nego ranije, međutim daleko je od zadovoljavajuće. Masovni mediji poput dnevnih novina i dalje se služe zastarelom i uvredljivom terminologijom, pribegavaju senzacionalističkom načinu izveštavanja i dramatičnim opisima transrodnosti čime pokušavaju da šokiraju čitalaštvo umesto da obrade temu na način koji bi uticao na smanjenje opšte društvene transfobije. Teme koje koje mediji obrađuju fokusirane su najčešće na medicinske činjenice iz života trans osoba dok praktično u potpunosti zanemaruju sve ostale aspekte života. Transfobija se pominje samo u kontekstu trans osoba koje su predstavljene kao žrtve sporadičnog nasilja, dok se problem opšte društvene i institucionalne transfobije uopšte ne obrađuje. Kada je reč o savremenoj kulturi situacija je bolja zahvaljujući sve većem broju transrodnih osoba koje se bave različitim umetničkim praksama čime trans zajednica konačno ima mogućnost da se samoreprezentuje. Kod nas u regionu Trans Mreža Balkan kao i druge aktivističke organizacije koje se bave promocijom i zaštitom prava transrodnih osoba, trude se da razvijaju programe za kulturu i umetnost kako bi se promovisale rad trans osoba koje se već bave umetnošću ali i kako bi se i druge osobe koje su deo ove zajednice osnažile da se bave umetničkim radom.
Svi smo svjesni diskriminacije koja vlada nas transrodnim osobama. Da li je ona, i koliko, bila povećana za vrijeme pandemije?
Veliki broj transrodnih osoba nema podršku najuže porodice sa kojom su često prinuđeni da žive u istom prostoru. Ovde pre svega mislim na mlade i maloletne transrodne osobe ali i sve druge koje žive sa roditeljima ili starateljima koji su transfobični. Pošto je u državama regiona tokom pandemije jedno vreme postojala zabrana kretanja i napuštanja domova tokom policijskog časa to je stvorilo uslove za povećan stepen porodičnog nasilja motivisanog transfobijom. Osim toga, veliki broj zaposlenih transrodnih osoba, usled diskriminacije ali i usled nemogućnosti da promene lična dokumenta, nije prijavljeno odnosno rade na crnom tržištu pa je ekonomska nestabilnost tokom pandemije dovela do toga da te osobe prve dobiju otkaze i ostanu bez ikakvih prihoda. Pandemija je usporila i mogućnost dobijanja medicinske zaštite kao i nestašicu hormonske terapije u mnogim državama regiona što je takođe uticalo na transrodne osobe koje se nalaze u procesu medicinske tranzicije.
Koliko smo kao društvo daleko od toga da prihvatimo prava i potrebe trans osoba? Znamo da su im mnoga prava uskraćena i zakonom a i u praksi.
Koliko smo daleko zavisiće uvek od volje institucija da se pozabave transfobijom. Uvođenjem zakona koji bi štitili prava trans osoba kao i doslednom primenom tih zakona u praksi stepen diskriminacije bi se značajno smanjio. Institucionalna podrška bi mnogo značila trans zajednici jer bi zahvaljujući toj podršci trans osobe bile osnažene da uzmu učešće u opštim društvenim dešavanjima čime bi konačno postale ravnopravni deo društva u kome žive.
Za kraj, recite mi šta Trans Mreža Balkan planira da radi u narednom periodu.
Već sada u junu uz podršku Trans Mreže Balkan održava se sedmi po redu Transpozijum. Ove godine organizuje ga Društvo Kvartir u Ljubljani od 19.6.2021 do 23.6.2021. Zbog trenutne epidemiološke situacije Transpozijum će ove godine biti organizovan u hibridnom obliku odnosno deo programa će se odvijati uživo a deo progama će se odvijati putem interneta. Transpozijum je godišnje regionalno balkansko okupljanje za trans, interspolnu i rodno varijantu (TIRV) zajednicu. Prvi put je organizovan 2014. godine i od tada se održava u različitim balkanskim zemljama.
