Intervju prenosimo sa portala lolamagazin.com
On je čovjek kojeg volite ili ga ne podnosite. Sredinu je teško naći. Strastveni borac za LGBTIQ prava, medijski istaknuta ličnost koja koristi sve načine kako bi došla do što većeg broja osoba koje trebaju mijenjati svijest. Iznova podsjeća da je ljubav jednostavno i samo ljubav. Bez pola, roda i potrebe da se nekom nešto objasni. O svojoj vezi sa Adamom, dugoj dvanaest godina, aktivizmu, položaju gej muškaraca i žena u društvu, za Lolu, Boban Stojanović.
Boban Stojanović na putu od anonimnosti do slave. Koje su beneficije medijske eksponiranosti, a u čemu bi ipak volio ostati anoniman?
Svaka društvena pozicija ima i dobru i lošu stranu, ali ono što je najvažnije je spremnost svakog od nas da o sebi uči upravo na onom mestu na kome se danas nalazi. Već na početku sam povukao liniju i odlučio da neke stvari ostaju deo moje intime: stan, prijatelji, odnos sa mojim partnerom. Ako o tome i govorim, biće onoliko koliko ja želim, a ne koliko javnost hoće da čuje. Tradicionalista sam, verujem da prisustvo u medijima treba da ima misiju i da ljude podstakne da o nečemu misle. Verujem da mi je takav stav doneo veće poštovanje i uvažavanje dela društva kome se obraćam i koji cenim.
Dugogodišnji si gej aktivista i zalažeš se za LGBTIQ prava. Na našim prostorima to je, čini se, proces koji se često vraća na nultu tačku i početni prag netolerisanja. Na koji način pomijeraš stvari s mjesta i ljudsku svijest?
Moj aktivistički put je bio veoma turbulentan i od ostrašćenog političkog aktiviste došao sam do toga da je najvažnije da čovek voli sebe, a da sve doživljava kao deo jednog bića. Aktivizam mi je doneo neke neugodnosti: napadnut mi je stan dva puta za godinu dana, pretukli su me u centru Beograda usred dana, doživljavao sam da me ljudi pljunu, pokažu kako će me zaklati ili da mi dobaciju neke ne baš lepe reči. Ali, jedino što sam sa svim tim mogao je da im pošaljem ljubav kao odgovor. Ono što te ne ubije, to te ojača – više nego tačna izreka. Moja misija nije samo da drugima kažem da je biti gej OK, već da prenesem poruku da je kvalitet našeg života samo naša odluka. Zvuči surovo, ali svako od nas je tamo gde želi da bude. Neizmerno sam srećan ako je neko ikada pomislio: “Ako je mogao Boban, mogu i ja.” To su istorijska pomeranja, ne mali koraci.
Član si organizacionog odbora za organizovanje Prajda u Srbiji. Na jednom od tvojih izlaganja podsjetio si kako je organizovanje izgledalo kroz godine i koliko je teško organizovati Prajd bez incidenata. Je li se danas uspjelo doći do nivoa bezbijednosti?
Veoma sam ponosan na ono što sam sa svojim kolegama uradio tokom proteklih nekoliko godina: doveli smo jedno prilično nasilno društvo do tačke da zaćuti kako bi mi mogli da kažemo da smo tu i kako nam je. To je veliki, istorijski korak za društvo u Srbiji. Imao sam i sreću da svi ljudi sa kojima radim znaju da se sloboda osvaja, da su svi problemi na koje smo nailazili deo procesa razumevanja. Ključna stvar za nas koji menjamo svest društva je da razumemo druge. Šta smo uradili govori činjenica da je tokom Prajda 2010. godine pola Beograda bilo polomljeno, a prošle godine se nije desio ni jedan jedini incident.
Zašto je Prajd važan? Mnogi će reći da se na taj način ne dobijaju prava, već da se stvara medijska pompa i nepotrebno skreće pažnja. Može li se borba svesti na niže nivoe?
Dok god neko pita: “Čemu parada?”, postoji razlog da se ona organizuje. Društva na Balkanu su naizgled strasna, ali su apatična: jaki smo na rečima, slabi na delima. Prajd je preuzimanje odgovornosti za naš položaj u društvu. Uvek kada razgovaram sa ljudima koji se oštro protive paradi, primetim da kod njih postoji veliki nivo rezigniranosti prema društvu, ali nedovoljno snage da se protiv svega toga pobune. Taj nedostatak snage dolazi iz straha da će biti kažnjeni od onih protiv kojih se bune. Gej ljudi nemaju baš puno podrške u društvu pa, samim tim, nemaju ni šta da izgube Prajdom. Mogu samo da dobiju.
Da li bi tebi bilo jednostavnije živjeti na Balkanu da si strejt osoba?
Poznajem puno ljudi koji su strejt, a nisu srećni životom koji žive. Ja verujem da na nekom planu mi sami izaberemo kakav ćemo život da živimo pre nego se rodimo i iz tog uverenja znam da sve što nam se dešava ima smisla. Smisao je u tome da učimo ko smo i šta zaista želimo, šta nam je zaista važno. Uvek treba uvideti privilegije koje nam društvo pruža: ja sam gej, ali sam bele kože, muškarac sam, imam ličnu kartu i pasoš. Mnogi ljudi oko mene to nemaju. Život je lak koliko odlučiš da ti bude lak.
Gej muškarci su mnogo senzibilniji prema ženama. Ujedno se češće i zalažu za njihova prava. Zašto je strejt muškarcima teško da se zalažu za njihova prava?
To je tačno, ali postoji logično objašnjenje: gej pokret je nastao na talasu ženskog pokreta. Takođe, glavni izvori represije i nad ženama i nad gej muškarcima je uverenje da heteroseksualni muškarci imaju više moći u društvu od drugih. Ipak, poznajem puno žena koje su homofobične ili gej muškaraca koji su mizogini, sve je individualno. Poslednjih godina pop kultura, pop zvezde i popularne serije doprinele su kreiranju takvog stereotipa koji, u krajnjoj liniji, nije ni loš.
S obzirom na tvoju medijsku eksponiranost, sigurno si svjestan kako mediji mogu biti i saveznici, ali i protivnici u borbi za ravnopravnost. Bi li tvoja borba bila tako jaka da nije medijski podržana?
Verujem da su mediji moji saveznici i prijatelji, a sa prijateljima se uvek postigne dogovor. Ponekad, kada smatram da mi nešto ne priliči da komentarišem, objasnim to novinarima. I sve bude u redu. Mediji su važni na mnogo nivoa, između ostalog, jer me povezuju sa ljudima sa kojima delim vrednosni sistem i time priča koju pričam dobija na snazi.
Učestvovao si u Velikom bratu 2013. godine. Kakva iskustva nosiš iz te priče i jesu li iz tvoje perspektive ljudi skloni glumi i manipulisanju upravo radi toga što znaju da su pod nadzorom kamera?
U Velikog brata sam ušao, jer me zanimalo kako rijaliti izgleda sa te strane. Ipak, dobio sam mnogo više, jer je u pitanju šou koji se radi po visokim profesionalnim standardima i vreme koje sam proveo tamo doslovno je bila jedna vrsta izolacije u kojoj sam mnogo naučio o sebi i drugima. Moja privilegija je bila da sam bio u takozvanom VIP izdanju, okružen poznatim ljudima i puno toga sam naučio od njih. Jedna od tih stvari je da su ljudi koji zahtevaju veliku medijsku pažnju i spremni su da sve urade kako bi bili prisutni u medijima, zapravo, veoma tužni i time stvaraju oklop koji ih štiti od istraživanja sopstvene ranjivosti.
Neki će reći da si veći PR-ovac nego aktivista. Kako reaguješ na takve komentare?
Šta je u tome loše? Kao i u svim drugim sferama, postoje ljudi koji su voljni da uče, rastu i razvijaju se i oni koji misle da je sama njihova ideja dovoljna. Nije. Puno sam vremena, živaca i energije uložio u to da postanem ovo što jesam, da imam pristup medijima, institucijama, javnoj sferi i da svuda uđem kao gej. Meni je to važno kad već nemamo nijednu javnu ličnost koja je gej, nemamo političara koji je gej, nemamo nikog u javnoj sferi ko se usudio da to kaže. Kada mi neko kaže da se aktivizmom bavim isključivo zbog para, odgovorim: “Hoćeš ti da izađeš na TV i kažeš da si gej za te iste pare?” Naravno da neće.
Prvi korak outovanja je ujedno i najteži. Kako priznati sebi, a onda i drugima da si gej? Je li teže biti gej kada se outuješ ili dok o tome ćutiš?
Život u neprestanoj laži je naporan. Neki gej ljudi će reći da je seksualna orijentacija privatna stvar i da to ne mora svi da znaju. Ipak, niko se ne oseća dobro kad laže da ima devojku umesto da kaže da ima dečka ili kada kaže da nema nikog. Kako god okreneš, to je poništavanje sopstvenog života. Ako voliš sebe, ako si dobro sa sobom, razumeš da je to što si gej osoba samo jedan mali, ali značajni, deo tvog veličanstvenog bića.
U vezi si si sa Adamom dugo godina. Jeste li od samog početka imali podršku i kome je bilo najteže prihvatiti vašu vezu? Kako su tvoji roditelji reagovali?
Kome smo bili važni kao pojedinci, važni smo i kao par. Svako ko nam je okrenuo leđa, nije nam ni bio prijatelj. Najvažnije da se nas dvojica podržavamo međusobno, da znamo da jedan drugome možemo uvek da se vratimo i što jezik ljubavi i zajedničkog života kreiramo zajedno. Ono što je nama OK, možda nekome drugom nije, ali najbitnije je da smo mi dobro sa odlukama koje donosimo. Zajedno smo skoro dvanaest godina, priznaćete, to nije malo. Adam je iznad svega moj najbolji prijatelj.
Moji roditelji ne mogu da razumeju kako je njihov sin u vezi sa drugim muškarcem. Ne znaju kako da o tome razgovaraju, imaju veliku distancu pa, samim tim, moj intimni život nije tema. Kada pričamo, ja kažem: “Putovali smo”, a oni odgovore: “Kako ti je tamo bilo?” Ja množinu, oni uporno jedninu. Sve je to OK, jer sam siguran da me roditelji ne mrze. Teško im je, jedinac sam, imali su neke druge planove, ali život je takav kakav je.
Zašto ljudi uz homoseksualnost vežu promiskuitet? Mogu li gej partneri biti dobri roditelji i bračni partneri? Težiš li i ti tome?
Meni lično kategorija promiskuiteta je veoma problematična. Svako može u svom životu da radi šta god hoće dok ne šteti drugima. Povezivanje gej ljudi sa promiskuitetom je način na koji se mi dehumanizujemo i da nam se oduzme ljudski integritet.
Gej ljudi mogu da budu dobri roditelji ako su dobri ljudi spremni da ulažu energiju u kreiranje jednog novog kvalitetnog života. Moja je velika želja da usvojim tamnoputu devojčicu. Nadam se da će se uskoro to i desiti. Znam da ću biti odličan roditelj, jer me deca vole, a dete koje sam sačuvao u sebi uvek se lepo igra sa njima. Čistog srca.
