Beogradski LGBTIQ aktivist Boban Stojanović je nedavno, prema mišljenju žirija međunarodne nagrade za ljudska prava David Kato – Vision and Voice, proglašen jednim od pet najboljih aktivista u svijetu. Queer.hr je tim povodom napravio intervju s ovim aktivistom, koji danas i prenosimo. Boban Stojanović će sljedeće sedmice, u četvrtak, 12. marta, govoriti i na info sesiji na temu “Da li je parada ponosa politički čin ili provokacija”, koja će se održati u cafeu Meeting Point u Sarajevu.
Razgovarala: Lucija Sever
Boban Stojanović rođen je u srpskom gradu Zaječar. Za vrijeme rata u Jugoslaviji odbio je poziv u vojsku te se pridružio feminističkoj i antimilitarističkoj aktivističkoj grupi Žene u crnom. 2005. godine počinje se intenzivno baviti LGBTIQ pravima pa tako osniva Centar za promoviranje kulture nenasilja i jednakosti Queeria, koji se bavi edukacijskim programima za promicanje tolerancije među mladima te promiče javnu edukaciju o problemima LGBTIQ zajednice.
Godine 2009. glavni je organizator beogradske Povorke ponosa koja je otkazana unatoč potpori vlade uz objašnjenje da policija nije u mogućnosti zaštititi sudionike. Zbog svog djelovanja više puta je bio žrtva prijetnji i fizičkih napada, a više puta je homofobnim grafitima vandalizirana i njegova kuća.
Unatoč svemu, Stojanović nikada nije posustao te se tako profilirao kao jedan od snažnih aktivista i branitelja LGBTIQ i ljudskih prava u regiji, ali i svijetu.
Povodom David Kato nagrade razgovarali smo s Bobanom o njegovom aktivizmu, planovima za budućnost, stanju LGBTIQ prava u Srbiji, ali i o aktivizmu općenito:
Što te potaklo da se počneš baviti aktivizmom u Srbiji?
Rano sam shvatio da će biti previše naporno i komplikovano da se celog života pretvaram i lažem ili da živim okružen limitima. Meni je (kao gej tinejdžeru), ideja o životu bila ista kao i strejterima: mogućnost da živim svoj punim plućima, na najbolji mogući način i da me niko ne sprečava u tome. Ipak, kada su svi oko mene (sa)znali da sam gej, to je znatno uticalo na moj život i egzistenciju, pa je jedini izbor bio aktivizam.
U trenutku kada sam odlučio da se bavim aktivizmom nisam poznavao nikoga ko je radio to isto, pa su moji počeci društvenog angažmana, zapravo, bile godine volontiranja u kolektivnim izbegličkim centrima, feminističkim i mirovnim organizacijama, radu sa romskom decom i skoro svim manjinskim i marginalizovanim grupama.
Kasnije, kada sam dublje upoznao aktivističku scenu, smatrao sam da sam joj potreban, da ideje i vizije koje imam mogu da pozitivno utiču na položaj LGBTIQ zajednice u Srbiji. Tako je sve počelo, a kada razmišljam o trenutku kada ću potpuno prestati da se bavim aktivizmom, shvatim da on ne postoji. Mislim da ću uvek biti angažovan na ovaj ili neki drugi način.
Kako gledaš na LGBTIQ scenu u Srbiji, uočavaš li pozitivne promjene ka njenom prihvaćanju i što smatraš da se još treba učiniti kako bi se javno mišljenje promijenilo?
Postoji puno pozitivnih pomaka. Oni su spori, ponekad su nama koji smo u celoj ovoj priči – skoro nevidljivi i neprimetni jer mi znamo šta se i koliko može. A uvek može više. Primećujem da je poslednjih godina, ponajviše zahvaljujući insistiranju LGBTIQ zajednice da organizuje Paradu ponosa, tema LGBTIQ prava jedna od najzastupljenih tema iz oblasti ljudskih prava. To potvrđuju i istraživanja javnog mnjenja i statistike press clippinga. Za jednu nevidljivu zajednicu, koja podršku ne dobija lako, a još manje na račun empatije i tradicionalne srpske solidarnosti, to je ogroman pomak. Da bi nas neko uopšte čuo, moramo da postanemo vidljivi.
Lično, ja sam za zauzimanje svakog prostora, posebno u medijima, javnosti, na internetu. Sve što nam se pruža, treba da uzmemo. Ponekad se na takav stav gleda sa podozrenjem, smatra se nedovoljno političkim i ispraznim, ali ja vidim da on daje veoma konkretne rezulata. Danas se aktivizam dešava svuda, poruke prenosimo u interakciji sa svakim koga sretnemo, imamo mogućnost da dopremo do velikog broja ljudi samo ako to želimo.
Ono što mi nedostaje je više ljudi u aktivizmu. Ove godine u Srbiji se obeležava 25 godina LGBTIQ aktivizma, a svega je nas nekoliko koji ordiniramo na toj aktivističkoj sceni. Žao mi je što generacije pre nas, a ni mi sami, nismo razvili mehanizme uvođenja novih aktivista na scenu.
Nedavno ti je pripala čast da budeš proglašen jednim od najboljih pet aktivista u svijetu. Što ti je sada u planu za naredne godine tvog aktivizma?
Pre svega želim da Parada ponosa dobije svoj kontinuitet održavanja i da tokom narednih nekoliko godina postane stage za sve ljude, organizacije, inicijative koje žele da unaprede položaj LGBT zajednice u Srbiji.
Duboko verujem da će i institucije, probijanjem različitih neugodnih barijera koje svakako padaju nakon održanog Prajda, biti otvorenije za neke zakonske inicijative ili rešavanje problema nasilja i diskriminacije nad zajednicom kojoj i sam pripadam.
Što smatraš neophodnim za kvalitetan aktivizam?
Potreban je pozitivan pogled na svet i poništenje ideja o pobedi i porazu. Neohodno je da se razume da u aktivizmu nema ni dobitka ni gubitka. Sve je stvar procesa i sve je podložno promeni. Kao što se za neko pravo borimo da ga dobijemo, tako možemo to isto pravo i da izgubimo. Zato je naša borba neprestana.
Druga važna stvar je poništavanje sopstvenog ega. Mislim da je jedna od najvećih kočnica u bilo čijem aktivizmu njegov ili njen ego, koji sprečava da naša emocija iz koje se bavimo aktivizmom bude prepoznata kod drugih. Duboko verujem da svako od nas ko se bavi aktivizmom treba da postane inspiracija drugim ljudima koji žele to isto da rade. Bez obzira kako se ti drugi bave nečijim likom i delom, oni će se kroz inspirativnog pojedinca baviti aktivizmom.
Imaš li neku poruku za nove generacije LGBTIQ aktivista koje sada stupaju na scenu?
Za loše stvari koje nam se dešavaju nema leka, ali ima rešenja – ljubav. Zaljubite se u sebe, volite ljude oko sebe, otvorite svoje srce i budite ono što jeste. Svaka autovana osoba je aktivista ili aktivistkinja jer takve osobe pokazuju šta znači ceniti sebe i živeti dostojanstvo. Ako neko/neka želi da još više zagrize: dobrodošli u klub!
