Cyber Wanderlust: Na Internetu je sajberpatrijahalno, binarno, opozitno rodno i polno stereotipiziranje sveprisutno

Ovo je dio serije intervjua o cyber queer feminizmu u regionu. Sajberfeminizam je dio feminističke teorije, aktivizma i prakse čija su polja djelovanja sajber prostor, internet i nove tehnologije.

Cilj je predstaviti dionice sajber prostora u našem okruženju koje koriste internet platformu i alate, koji su im besplatno dostupni, kako bi mijenjale svijet oko sebe. Zaključak koji su donijele u ovoj seriji intervjua je da sajber svijet ruši barijere fizičke udaljenosti, i da u isto vrijeme postoji ogroman potencijal, ali i nedovoljno korištenje istog, za mijenjanje ustaljenih obrazaca stereotipnih prikazivanja različitih identiteta. Međutim, optimistične su da će do promjena doći, daljom edukacijom o novim medijima i radom na pokretanju kampanja i sadržaja koji promovišu različitost.

Cyber Wanderlust je netizenka, blogerka, net-umjetnica, feministica, nick iza kojeg se krije aktivistica širokih interesovanja koja uzburkava valove cyber prostora i u njega uvodi drugačije matrice reprezentacije. Karakteristično za njen cyberfeminizam je interesantan način predstavljanja online publici, koji je razumljiv svima i zanimljiv, pun parodije i pastiša. Sa njom sam razgovarala o identitetima, spoju prirode i tehnologije, o (ne)subverzivnosti Internet kulture, alatima i strategijama podrivanja patrijarhalne matrice, kolektivu Žene s interneta, sajberfeminizmu u Srbiji i dr.

Zašto nick Cyber Wanderlust? Šta za tebe predstavlja ova vrsta samostvorenog identiteta?

Sajber: Nick koji koristim u komunikaciji na društvenim mrežama (i drugde), a koji predstavlja moj cyber-identitet je nastao veoma spontano. Imala sam potrebu da svoje digitalno ja označim nekim sprecifičnim imenom. Značenja su mi bitna. Ranije sam imala utilitarna imena, koja sam često menjala, budući da sam se bavila raznoraznim “predstavljanjima” specifičnih identiteta u prostoru koji sam na društvenim mrežama videla kao “sajber-prostor”. Zanimaju me mnoge teme: umetnost, transhumanizam, sajber-feminizam, brain-science, biciklizam, aktivizam, teorije i politike Interneta…te sam u tom smislu zainteresovana/angažovana na više frontova. Vrlo često skačem sa teme na temu, interesovanja mi variraju, i moje bavljenje pojedinim temama je svojevrsno lutanje (wandering) u raznim oblastima. Cyber Wanderlust tako znači “Ona/j koji voli da luta po Internetu”. Ovo je, budući da je na engleskom, rodno neutralno ime, i neretko se moj pol/rod i ne može isčitati kao muški ili ženski. Dopada mi se ta pozicija suptilne subverzije. Ipak, puno ljudi koji zaista znaju da sam ja ženskog pola, zovu me “Sajberka”. U poslednjih godinu dana se ne predstavljam svojim svetovnim imenom – gde god da se javno pojavljujem, nastupam pod ovim imenom svog cyber-identiteta. To olakšava stvari. Moje “svetovno” ime zapravo zvuči jako slično kao moje “sajber-ime”. 🙂

Na tvom facebook profilu može se pročitati da je mjesto tvog prebivanja internet, ukratko da si netizenka? Također smatraš se kiborgom? Šta za tebe to znači?

Sajber: Određivanje “nacionalne pripadnosti” mi nikada nije bilo blisko. Osećam se dovoljno ukorenjeno u konkretnim posleratnim tradicijama prostora na kojem sam rođena (mislim na SFRJ), tako da je nacionalno/etničko određivanje za moju generaciju bilo trauma i prisila. Ovaj trend je počeo posle 1991. godine, kada sam ja krenula u srednju školu. Nikad se nisam određivala kao “Srpkinja” jer je moje etničko poreklo “problematično” 😉 budući da sam iz etnički mešovite porodice. Moji preci potiču iz svih različitih krajeva Balkana i ja u tom smislu ne osećam pripadnost nekom “narodu”. Na popisu koji je u Srbiji održan 2011. godine izjasnila sam se kao stanovnica Interneta, netizenka. To da uzimam netizenstvo kao državljanstvo, za mene znači negiranje pripadnosti državi Srbiji, u kojoj se građani Srbije po difoltu nazivaju “Srbima”. Razni građani pripadaju različitim narodima… to je takođe način da u nekim situacijama prevaziđem stigmu pripadnosti malom narodu. Moja generacija i ja smo proveli puno godina zatvoreni u tom konstruktu. Moj sajber identitet je dakle na neki način ušao u moj realitet. Iako imam pasoš države Srbije, ja bih ga rado, prvom prilikom menjala za Internetski pasoš. 😉

Kiborg? Kiborg je moj štap, na koji se oslanjam. Kiborg je skoro pa svaki spoj mene (prirode) i nečeg van mene same (tehnologije). Ideja o spoju prirode i tehnologije u čoveku je zapravo veoma stara u istoriji ljudskih delatnosti, i može se naći u različitim kulturama i različitim razdobljima. U tom smislu moje interesovanje za teorijskog i praktičnog kiborga se ogleda u svemu što radim: od toga da mešam sajber & realnu realnost u projektu zvanom “Ja”, do toga da bi život bez kiborga kao neophodne poetičke štake, bio vrlo često – nemoguć. Pas s kojim živim u kibernetičkom odnosu, svi digitalni aparati koje koristim, bicikl kojim se najviše krećem – sve su to nadogradnje mene same. U tom smislu jako me interesuju transhumanističke primene ove kiborg poetike koje danas tehnologija omogućava više nego ikad.

Da li se na internetu može pronaći ozbiljenje utopije ili i tu susrećemo isto repliciranje rodnih stereotipa kao u društvenoj stvarnosti? Opiši nam svoje iskustvo.

Sajber: Kao što se danas među feministkinjama priča o “Sajber-Feminizmu” tako se može pričati i o “Sajber-Patrijarhatu”. Na Internetu je sajberpatrijahalno, binarno, opozitno rodno i polno stereotipiziranje sveprisutno. Retki su prostori slobode koji mogu da pruže mogućnost kreiranja rodnog identiteta koji prevazilazi stereotipe. Web sajtovi koji se danas masovno koriste za društvenu komunikaciju (pa samim tim i utiču na formiranje društvene stvarnosti) projektovani su tako da se po difoltu ne pruža mogućnost da se izađe iz binarnih opozicija. Iza svega ovog naravno stoji činjenica da je Internet i Internet kultura formirana/nametnuta u Zapadnom svetu, u liberalno-kapitalističkom sistemu, kome je jedna od osnova sistem kontrole i upravljanja – i repliciranje patrijahalnih obrazaca. Prostori slobode nalaze se u subverzivnom odnosu prema tehnologijama. Koliko god da je malo rodno oslobođenih prostora – toliko je puno rodno subverzivnih netizena koji uprkos svemu tome postoje u sajber svetu.

Unatoč već navedenom identitetu kiborga i prostornoj smještenosti u sajberprostoru, polje tvog aktivizma, ipak se bavi situiranim znanjima, kao što bi rekla D. Haraway. Koje su teme i događanja u RL i sajberprostoru na koje najčešće reagiraš?

Sajber: U poslednjih godinu dana sam preokupirana tretmanom “ženskog” identiteta (onoga kako se on kroz taj tretman stereotipizira) na društvenim mrežama, novinskim portalima i sl. Sa prijateljicama pokušavam da u svojoj sajber-okolini podignem svest o jednako diskriminatornom tretmanu žena i “ženskog” na “digitalnim medijima” koji su danas puni rodno zasnovanog govora mržnje. Reagujem na svakovrsne situacije i događaje u real life jednako kao i na one u cyber life.

I to je nekako isprepleteno. Kao što situacije i tačke otpora postoje u RL tako one postoje i online. Sajber feministkinje se bave najrazličitijim temama i imaju najrazličitije fokuse, a ono što je drugačije od onog RL aktivizma nekada, je to što je današnja tehnologija dostupna i feministkinjama kao i svima ostalima. U tom smislu, sajber-feministički otpor na Internetu je feministički otpor + tehnologije i specifične prakse medijuma koji se koristi.

Tvoja net-umjetnost i aktivizam su vrlo queer. Koristiš se tehnikama aproprijacija, šarade, parodije, pastiša, ironije. Koje sve strategije koristiš kako bi podrivala patrijarhalnu matricu reprezentacije?

Sajber: Rekla bih da biram strategije tako što idem za sopstvenim instinktom i protiv umreženih stereotipa, dirajući u matrice kakve su ženska seksualnost, binarne opozicije muškarca i žene, androginost, digitalna izuzetnost (internet exceptionalism), rušenje simboličkih poredaka, itd…
Internet meme mi je jako bitan i tu pratim prakse koje su svojstvene internet okruženju: ridikul, brze kreativne forme, štosovi, predstave u sajberspejsu…koristim sve vrste standardnih i nestandardnih digitalnih kampanja da bih se probila sa nekom idejom na domaćem vebu.
Posmatram kako se veb razvija u okruženju, i tu umećem svoju umetnost. Ideje su stare, nikad nam ne pripadaju, i mi ih rađamo samo ako ih pustimo da žive. Ja sebe ne smatram kreatorom pojedinih radova, već se smatram privremenim sredstvom da te ideje izađu u društvo.

Jedan od tvojih statusa na facebooku je „Robote naše nasušne daj nam danas, i sačuvaj nam databaze naše, enter”. Koje alate koristiš?

Sajber: Koristim sve što se može na Internetu koristiti besplatno, uključujući i sve besplatne društvene mreže o kojima nemam najbolje mišljenje, ali na njima boravim dokle god postoji sloboda da prenosim ideje koje me opsedaju. Najviše volim otvorene formate, tj. momente kada se pojedine platforme otvore za ljudsku kreativnost. Poznata sam kao neko ko je u regionu isprogramirao gomilu robota da “žderu podatke” koje su Twitter useri nesvesno postavljali na mrežu. Ja uočavam takve trendove i nastojim da ih prikažem javnosti koja ih ne vidi. U tom smislu RSS feedovi, razni alati za automatizaciju i povezivanje različitih servisa kao što je IFTTT.com i ostali su moja osnovna sredstva s kojima postižem onaj kiborški imperativ, kojim sam se predstavljala na Twitteru: “Pola žena pola mašina”. Volim da prepustim deo svog identiteta mehanizaciji, jer na taj način osećam da živim u skladu sa vremenom. To je takođe moj način da izložim ridikulu ono mišljenje da smo mi u kontroli mašina, ali ne i obrnuto.

Dio si net kolektiva Žene s interneta. Ko su Žene s interneta i šta im je cilj?

Sajber: Žene sa Interneta su se pojavile kao kolektiv kada sam u regionu uočila dosta žena koje se bave kritikom medija na Internetu. Kolektiv se čvrsto oformio početkom 2013. (iako smo autorka bloga Izvan kuhinje i ja duže vreme pričale o uključivanju drugih žena) onda kada su se one (uz moje “provodadžisanje” ;)) upoznale i prepoznale kao aktivne netizenke u regionu. U tom smislu, ovakvih kolektiva ima na Internetu, ali mi regionalno nismo imali do sada platformu, skup žena, koje pišu, a koje nisu vezane za neku određenu NGO u regionu (ženske organizacije uglavnom postoje kao NGO). Na Žene sa Interneta dobrodošla je svaka autorka koja se bavi predstavama žena u medijima i temama koje doprinose nepovoljnom položaju žene u društvu. Cilj nam je da dovedemo u pitanje ženomrzačku kulturu i pokažemo kako neka od nastojanja II talasa feminizma ni do sada nisu probila ovu medijsku i društvenu klimu. U tom smislu mi sarađujemo sa raznim pojedincima u regionu, i razlikujemo se od njih po tome što se dobrovoljno separatišemo i uključujemo u nekakav malecni front gde postoji sloboda za pojedinku da kaže šta misli, a da zbog toga ne trpi posledice kritike okoline koja je vrlo često uzrok autocenzure, i koja obeshrabruje pojedinke da govore i delaju. Žene sa Interneta postoje da bi štitile feministkinje koje će tek progovoriti online. Online je neka vrsta škole, treninga za “away from keyboard” i neke od naših članica intenzivno prolaze kroz taj proces osvešćivanja za matrice patrijahalnog, seksističkog, homofobnog, rasističkog diskursa oko nas.

Sajberfeminizam u Srbiji? Kakav je odnos drugih feministica prema tebi? Prošle godine se desio jedan incident, kada su te skinule s mailing liste? Zašto?

Sajber: Prošle godine sam ja entuzijastično došla na prijateljičinu preporuku na jednu od najstarijih feminističkih/ženskih lista, koja ima jedno veoma esencijalističko pravilo: samo osobe ženskog pola (ne nužno i roda) koje je neko preporučio mogu da se priključe i učestvuju. Ova vrsta separatizma dobro funkcioniše kad se uzme u obzir da ova mreža primarno služi za međusobna obaveštavanja o tome šta se u regionu dešava. I to je neka vrsta digitalnog separatizma, koja donosi neku vrstu zaštite, sigurnosti za članice i organizacije koje tamo postavljaju i šalju sadržaje. Takva vrsta slobodne razmene među njima ne postoji otvoreno na Internetu, iako su mnoge koje su dugogodišnje članice te liste, privatno nalaze na društvenim mrežama. Moj utisak je da je ta mreža protkana strukturalnim hijerarhijama koje nastaju kao posledica komuniciranja između prominentnih pojedinki i između organizacija. Veći deo te mreže je tih, i sluša šta tribuni govore, i nije ni blizu atmosfere da se neke stvari dovode u pitanje.
Ja sam došla i osećajući da mogu da to kažem pred tim auditorijumom, rekla da su neke konkretne prakse kreiranja mejlova i slanja u tu mrežu, nefunkcionalne, i da su višak. Ta zamerka potiče iz mog, za feminističku sredinu, drugačijeg obrazovanja u vezi sa savremenim tehnologijama i Internet komunikacijama (kažem to sa svešću da sam izuzetak i da drugi izuzeci takođe postoje ali da je velika većina žena u feminističkim pokretima tehnički i digitalno nedovoljno u toku sa savremenim trendovima). I tu je nastao problem komunikacije među onima koji smatraju da je Internet komunikacija potpuno isto što i realna komunikacija, i da se neke nevidljive hijerahije moraju poštovati. Potom sam dovela u pitanje nepostojanje transparentnosti publike i članica te liste. To jeste bio moj “ispad” gde su neke od njih nastojale da objasne da su stare prakse zadržane jer za masu starijih žena na listi one i dalje bolje funkcionišu. No, s druge strane ja sam doživela vrstu “digitalnog ostrakizma” gde mi je već u prvih par mejlova razmenjenih na listi, zabranjeno bilo da postujem na listu svoje odgovore na tuđe zamerke i čak ekstremne ad-hominem napade. Dva dana sam gledala kako se pojedinke prepucavaju o tome ko sam ja, šta ja hoću, da nisam solidarna, itd. I to je tako do danas. Od mene je traženo da se za izrečeno izvinim, ali nikada nije uzeto u obzir da se tamo desio slučaj grupnog cyber mob zlostavljanja, bila to ja, ili neko drugi. Iz te neizloženosti kritici, nastaje nešto što je američki kompjuterski naučnik Jaron Lanier nazvao “digitalnim maoizmom”. Feminističke organizacije i grupacije na Internetu nisu dovoljno strategijski pismene, što je posledica delovanja u zatvorenim strukturama, i posledica neizlaganja kritici javnog mnjenja, što ih ponekad štiti, a u pojedinim slučajevima može da bude kontraproduktivno. Takođe, mi kao pojedinke, žene, feministkinje, queer-cyborg ličnosti, nismo dovoljno digitalno emocionalno pismene. I na tome treba raditi. Digitalni svet Interneta nije ništa drugo nego produžetak realnosti. A realnost je precenjena.

Razgovarala Jadranka Ćuzulan