Od 2. do 12. juna u prostorijama sarajevske galerije Collegium Artisticum, povodom IDAHOT-a, Međunarodnog dana borbe protiv homo/bi/transfobije, bila je postavljena dokumentaristička izložba Sva živa bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima autorice Hane Ćopić. Za LGBT.ba ona govori o svom aktivističkom angažmanu, inspiraciji koju nude aktivisti_ce, mjestu koje ljudska prava imaju u svakodnevici postjugoslovenskih zemalja i o tome kako se za slobodu uvijek iznova mora izboriti.
Hana Ćopić je diplomirala i magistrirala na odsjeku za njemački jezik i književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Pohađala je Ženske studije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Bavi se prevođenjem sa njemačkog na sprski sa fokusom na politiku i filozofiju. Radi kao projekt koordinatorica na pitanjima roda u Fondaciji Heinrich Böll.
Razgovarala: Jadranka Ćuzulan
LGBT.ba: Iz čega se sastojao tvoj dosadašnji aktivistički angažman, specifično u LGBT oblasti?
ĆOPIĆ: Svoj aktivizam prevashodno vezujem za feminizam; moja različita aktivistička interesovanja, odnosno angažovanja, ponikla su upravo iz postajanja feministkinjom početkom 2000-ih, a to su pre svega iskustva sa Ženama u crnom – feministički, antimilitaristički aktivizam, suočavanje sa prošlošću, odnosno ideja i želja za drugačijom vrstom moći i njenom preraspodelom u društvu. “Sve smo mi LGBT” je u tom smislu bio ne samo jedan od slogana na stajanjima, odnosno različitim protestima Žena u crnom, već i neraskidivi deo te politike. Konkretnije i specifičnije bavljenje LGBT temama usledilo je dugogodišnjim iskustvom sa aktivistkinjama_ima, odnosno prijateljicama_ima koje_i su nastojali da menjaju stvarnost, i radom u Fondaciji Heinrich Böll od 2008. godine. Na taj način sam dobila uvid u različite strukture i aktivizam na međunarodnom planu, ali i sama postala deo specifične strukture, pre svega u vrednosnom smislu u šta želim da verujem i danas.
LGBT.ba: Kako si došla do ideje o dokumentarističkoj izložbi?
ĆOPIĆ: Ta ideja se na neki način sama nametnula. Proistekla je iz praćenja tematike i problematike, odnosno prevashodno iz iskustva.
Polazeći od Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, izložba govori o pravima i aktivizmu LGBT osoba. Džogdžakarta principi koje prati stavljaju prava LGBT osoba upravo u kontekst ljudskih prava – posmatraju ih kao njihov integralni, a ne ekskluzivni deo nekakve povlašćene grupe.
Moja želja je bila da ih posredstvom ove izložbe kontekstualizujemo i to smeštajući ih ne samo u kontekst mape Evrope i sveta, već u vlastiti – postjugoslovenski. Tako je središnji deo izložbe – i principi i lične priče dočarane su na taj način – posvećen upravo ljudima, konkretnim osobama koje su zbog svoje ljubavi i hrabrosti da žive po svojoj meri gurnuti u zonu u kojoj se ljudska prava relativizuju. I ja im se i ovom prilikom zahvaljujem i na tome što svakodnevno čine i na tome što su pristali da budu deo ove izložbe.
Dokumentaristički pristup, dakle, prati aktuelno iskustvo zemalja bivše Jugoslavije i pokazuje različite nivoe problematike ostvarivanja elementarnih ljudskih prava osoba drugačije seksualne orijentacije od heteroseksualne.
Na jednako ilustrativan i univerzalan način o ljudskim pravima govore i video zapisi za koje smo se opredelile – dva sjajna i vrlo ilustrativna kratka filma feminističke produkcije Kriva, autorski dokumentarac Dane Budisavljević Nije ti život pjesma Havaja, East Side Story Igora Grubića kao i tri videa čiji autorke_i i aktivistkinje_i na različite načine govore o iskustvima u raskrinkavanju homofobije. Nezaobilazan deo i LGBT stvarnosti i izložbe takođe predstavljaju mediji kao što su GayEcho, regionalni portal namenjen gej i lezbejskoj populaciji i časopis Optimist.
LGBT.ba: Može li se reći da je “lično je političko” lajtmotiv tvoje izložbe? Na koji način su na tvoju percepciju aktivizma uticale priče tvojih sugovornika_ca?
ĆOPIĆ: Može se reći da je to lajtmotiv mog života, kao nekakav feministički lakmus test kojim stalno i iznova propitujem pre svega svoju poziciju.
Priče ljudi drugačije seksualne orijentacije od heteroseksualne lično pretvaraju u političko na više razina. Njima se seksualna orijentacija pripisuje kao glavno svojstvo, definiše ih, i na osnovu nje se guraju u zonu građana i građanki drugog reda, gde su vrlo često izloženi i višestrukoj diskriminaciji, relativizaciji ljudskosti, a samim tim i ljudskih prava.
Ova izložba jeste pokušaj da se slikovito dočara to mesto koja ljudska prava imaju u našoj svakodnevici, a ne na nivou apstraktnog i nametnutog pojma koji važi negde drugde, za neke druge ljude. To su, rečima Elenor Ruzvelt, ona mala mesta, u blizini doma – tako blizu i tako malena da ih je gotovo nemoguće videti na mapi; no, to je svet u kome žive pojedinke/ci – susedstvo, škola, sportski klub, fabrika, obdanište. I ako ta prava ne znače ništa upravo na tim mestima, onda ne mogu ni imati značenje na bilo kakvom širem nivou.
LGBT.ba: Po struci si germanistkinja, a za internacionalni kontekst izložbe kao primjer uzeta je Njemačka. Koje su razlike u našim kulturama, u percepciji ljudskih prava, nekada i sada?
ĆOPIĆ: Nemačka mi je, opet, i lično i politički, izrazito zgodan primer.
Budući da trenutno živim u Berlinu, pa sam time takoreći na izvoru informacija koje se nalaze u lezbejskom i gej arhivu odnosno muzeju, krenula sam u istraživanje naivno misleći da ću naići na sijaset izložbi posvećenih IDAHOT-u, Međunarodnom danu borbe protiv homo/bi/transfobije. Kada sam shvatila da to nije slučaj, odlučila sam da pronađem čvorišta koja borbu za ljudska prava čine zajedničkom i univerzalnom, odnosno bliskom našem kontekstu. Tako smo se opredelile_i upravo za materijal koji je prikazan na izložbi.
Osim te činjenice, primer Nemačke je zgodan u smislu demistifikacije. U njenoj istoriji postoji ta prelomna i ne tako davna godina 1945, tzv. nulti čas (Stunde Null) – potpuni krah nacizma, bezuslovna kapitulacija i nametnuto rešenje kako će se država razvijati od tog trenutka.
Ta posleratna Nemačka, poražena, podeljena, a potom i dobrano denacifikovana, nimalo nije ličila na doba Vajmarske republike, pa čak ni Berlin, dvadesetih godina glorifikovan kao grad slobode, dekadencije, bogate kulture, časopisa, klubova i pozorišta raznovrsne LGBT zajednice. Primeri koje smo odabrale_i za izložbu govore upravo o nelinearnosti historije, o njenim diskontinuitetima, o tome kako se sloboda nipošto ne podrazumeva već se vrlo lako može izgubiti; o tome da su upravo na Zapadu, koji uzimamo kao uzus ljudskih prava, promene bile pune lomova, a krčenje puta ka slobodi dug i nimalo jednostavan proces. I što je izuzetno važno – nedovršen proces. I politika i njena struktura i kultura se i dalje grade: to što, primera radi, postoji zakon o poricanju Holokausta, ne znači da je time problem rešen. To što je Berlin mesto najslobodnijeg života LGBT osoba, ne znači da se u njemu istovremeno ne dešava upravo najveći broj napada na taj deo populacije.
Kod nas stvari stoje kao da Nulti čas samo što nije. Imam utisak da je to neka vrsta raskoraka i zarobljenosti, odnosno večito vraćanje, tapkanje i tlapnja o vlastitoj žrtvi i nesreći, kao da neposredna prošlost nije proizvod i vlastite (istorijske) odgovornosti, nego nekakve neočekivane sile (koja se, razume se, pojavljuje iznenada i rešava stvar), i kao da nismo u stanju da se ni danas pogledamo u oči, ili makar u ogledalo, ne samo u vezi sa onim što smo učinile_i, ili pak nismo, već i u vezi sa tim šta se u naše ime proizvodi kao stvarnost, kakve politike kreiraju oni_e koje smo mi izabrale_i, dakle onim što predstavlja našu političku odgovornost. Kao da postoje nerešivi problemi sa fantazmagoričnim idejama nacije, identiteta, opasnih drugih, pa je mržnja vazda zgodno rešenje za navodne žrtve ukidanja nekakvih izmišljenih porodičnih vrednosti, dok većina stanovništva bivše Jugoslavije bukvalno grca od siromaštva, a u međuvremenu i bede koju ono proizvodi.
Ponekad to deluje kao da se nalazimo u skeču Letećeg cirkusa Montija Pajtona ili Top liste nadrealista. S tom razlikom da, budući da je reč o stvarnosti, ništa nije smešno.
LGBT.ba: Koliki je rascjep između Yogyakarta principa, kojima su izborena prava u legislativi naspram života LGBT osoba, u kontekstu zemalja bivše Jugoslavije?
ĆOPIĆ: Rascep je nepristojno velik bez obzira na ozbiljan i nezaustavljiv napredak. Takođe, kako legislativni, tako i nivo sprovođenja zakona na području bivše Jugoslavije se u međuvremenu dosta razlikuje od države do države. Hrvatska i Slovenija ozbiljno vode i to se mora jasno i glasno istaći kao uspeh.
Bilo mi je vrlo znakovito što su neki mediji preneli kako je izložba zapravo poziv na nenasilje prema LGBT osobama. To zapravo samo govori o stepenu izloženosti LGBT ljudi svakodnevnoj borbi za pravo na život. To je ono što je poražavajuće.
Država od najvišeg političkog nivoa pa nadole i dalje kreira politiku na način koji najbolje ilustruje fotografija sa transparentom u rukama Miloša Uroševića: “Vaša politika – naša krv”. Ta vrsta politike se ne odnosi samo na LGBT osobe; no, princip je i dalje isti – neprekidna proizvodnja neprijatelja i straha. A tako se društvo ne pravi. Tako se ne pravi ništa dobro.
Ne postoji zakon koji će bilo koga zaštititi ako se naprosto ne sprovodi. Da bi se to desilo na različitim nivoima, potrebna je široka baza nosilaca_teljki naših raznovrsnih i kompleksnih zajednica, ozbiljno praktikovanje antidiskriminacionih praksi. Jedino međusobnim razumevanjem i solidarnošću možemo stati na put tlačiteljskim politikama i praksama, kada nam pođe za rukom da sagledamo širu sliku zajedničke borbe za zaista zajednički, bolji život za sve nas.
