Izvor: Avangarda
Lepa Mlađenović jedna je od istaknutijih beogradskih aktivistkinja koja svojim radom i zalaganjem kontinuirano osnažuje žene, lezbejke, Romkinje, ali i sve one kojima je pomoć potrebna. Radeći u feminističkim organizacijama, Lepa Mlađenović je otvarala ključna pitanja poput nacionalizma, preuzimanja odgovornosti, ženske solidarnosti i važnosti autohtonog ženskog pokreta, oduvijek vodeći se feminističkim principima koji su propitivali nejednake odnose moći i ravnopravnosti
Lepa, Vaš nacionalni i jezički identitet je lezbejka, tako ste se barem izjasnili na posljednjem popisu, šta sve objedinjuje identitet koji ste odabrali?
Istina, tako sam se izjasnila na popisu 2011. u rubrikama “nacionalnost” i “maternji jezik” jer ne verujem da su ovo pitanja “krvi i tla” nego našeg slobodnog izbora. Na taj način odbacujem kategorije etniciteta – zbog kojih je vođen rat, “patrije” – očeve zemlje, i “matere” – majčinog jezika, prekidam mizoginično historijsko nasleđe, odjavljujem da saučestvujem u kolektivnoj mržnji žena i lezbejki. Ovim izborom otvaram polje građanskog izbora i uvrštavam se u grupu begunica patrijarhata, kako je govorila jedna lezbejska spisateljica, Monique Wittig. Identitet Lezbejke polje je višestrukih diskriminacija, gde vas društvo odbacuje i stigmatizira prvenstveno kao ženu, a zatim kao ljubiteljicu žena. Dakle mnogo toga je skoncentrisano u mom izboru Lezbejke, a pre svega ljubav prema ženama, i erotska i drugarska.
Činjenica je da sveukupnost društvenih odnosa uključuje različite feminističke principe. Šta danas podrazumijeva Vaš feministički pristup?
Ono što feminizam u svojoj osnovi treba da podrazumeva jeste kontinuirano suprostavljanje odnosima moći, dakle, mizoginiji – muškoj moći mržnje prema ženama, moći heteroseksualnosti da okrivljuje i isključuje ne-heteroseksualne izbore, ili nacionalističkoj moći. Na primer, kada smo kroz anti-ratnu grupu Žene u crnom u Beogradu izlazile u javni prostor i govorile srpskom režimu u lice “Ne u moje ime”. Ili, jedna od naših akcija 1996. je bila stajanje na Trgu Republike sa natpisom “Albanke su naše sestre”, što je rezultiralo fizičkim napadom motkama na nas. Sve je to, u konačnici, bio način pružanja otpora tadašnjem srpskom režimu koji je imao hiljadu oblika “šibicarskog fašizma”, kako je govorila Žarana Papić.
Smatrate da je jedna od ključnih odlika tranzicije, o kojoj govorimo, i čin preuzimanja odgovornosti i istupanja za obespravljene?
Da. Jasna mi je simbolika grada iz kojeg dolazim, činjenica da su brojne naredbe za eliminaciju suseda u Bosni i Hercegovini, Kosovu i Hrvatskoj stigle iz Beograda. Zato, često kada razgovaram sa ljudima, na primer sa taksistom u Sarajevu, važno mi je da kažem da sam za vreme rata bila u antiratnom pokretu, da sam radila protiv Miloševića i uvek ispočetka da kažem da mi je u konačnici žao zbog zločina koji su učinjeni u moje ime. Ja se bolje osećam kad to kažem. Tako se pozicioniram, odvojim se od zločinačkog srpskog režima. U suštini, preuzimanje građanske odgovornosti jedan je od oblika solidarnosti. Meni je jasno da anti-ratni pokret nije mogao zaustaviti rat, i da ja nisam mogla uticati na političke odluke, ali, činjenica je da danas građanke i građani iz zemlje u kojoj živim mogu da se odluče da znaju šta se dogodilo u ratu u Bosni i Hercegovini i da izraze svoje saosećanje.
Jedna od teza Žena u crnom bila je i “Ne dajte se od svojih prevariti”. Šta je ključno u razumijevanju i prevođenju ovakvih poruka?
To u konačnici znači da patrioti koji veruju da će ih njihove vođe štititi – zapravo često se nađu u situaciji da se osećaju izdatima. Tako su se verovatno i neki od vas osećali izdato od “Jugoslavije”, možemo reći: “naši” tenkovi JNA su pucali na nas – vas u Bosni i Hercegovini. To je politička izdaja prvog reda koja podstiče jako duboka osećanja izdaje.
U susjednoj Hrvatskoj imale smo slučaj Dubravke Ugrešić koja je zbog svojih istupa u Hrvatskoj od “svoje” nacije prozvana “hrvatskom vješticom”, i onda je ekskomunicirana na raznim nivoima, od komšijskih, do širih medijskih gdje je prozivana i napadana. Da je u jednom trenutku odlučila da mora napustiti “svoju” zemlju. Kao i danas Lejla Čolak. Tako imamo nomadkinje i nomade koji zbog iskustava raznih ugnjetavanja od “svojih” biraju da se odmaknu od pojma “svog vođe” i “svoje nacije”, ili zbog nasilja u porodici od “svog muža”. Mi feministkinje iz Žena u crnom smo imale iskustveno znanje da te najviše može prevariti tvoj vođa nacije, isto kao i tvoj muž, pa smo imale slogan “Dom je najopasnije mjesto za žene”. I naravno, bolno je, uvek je bolno kad te izdaju “tvoji”, koliko god bila distancirana od pripadništva i pripadanja, bolno je, jer izda te komšinica, izda te bog – otac.
Kako to izgleda kad te Bog izda, ili kada te izdaju oni koji, navodno, predstavljaju Boga?
Permanentno imamo ta iskustva. Svakog dana, na primer, odrasli seksualno zloupotrebljavaju devočice, svoje ćerke, na primer. To je ogroman zločin, izdaja čovečanstva nad detinjstvom devojčica. Isto kao i seksualno nasilje u ratu. Izdaja. Da ne podsećam sve nas da su jako često silovatelji u ratu bili poznati ženama, išli su u iste samoposluge. Jer i kada nisi aktivna u religiji mi imamo osećaj zajedništva i među-zavisnosti u jednoj zajednici. Pojam “Bog” možemo tumačiti i kao odluku da budemo dobronamjerne građanke – “eto ima nekog boga”, kada se rukovodimo etički jedni prema drugima. Ja nikad neću zaboraviti da su mnoge sugrađanke iz Sarajeva govorile, “Šta sam ja skrivila da moram da živim pod granatama?” Ništa. Dakle, njena patnja, bol, smrt bliskih i život u konstantnom strahu – to je izdaja od ideje čovečanstva. Od Boga. Ili na primer, šta sam ja skrivila čovečanstvu voleći žene, da mi slovima visine od jednog metra na zgradi gdje živim jednog jutra osvane: “Smrt pederima”?
Boro Stjepanović je u jednom intervjuu rekao kako je neposredno prije rata, dok su se ljudi okupljali na Baščaršiji i pokušavali da spriječe sukob, on otišao na vikendicu da sadi kruške i šljive, uvjeren da od rata nema ništa. I kaže – uvijek mislite da ste mogli da učinite više…
Razumem… Ja isto nisam mogla da shvatim, javili su mi neki potpuno drugi ljudi iz dalekih zemalja da je rat počeo, rat, koji se odvijao u mom gradu, mojoj zemlji… Verujem da je oslobađajuće reći – “stidim se” i “sramim se”, to nam svima treba da bismo otvorili susret. I reći nježnu riječ, da se volimo nežno.
