Razgovarao: Mirza Halilčević
Foto: Vreme
Marko Šelić Marčelo znao je ispravljati novinare koji su ga najavljivali kao “svestranog momka”. Kaže kako taj kompliment ipak pripada nekome ko je u isto vrijeme i astrofizičar i stolar i ginekolog, a kako se sve njegove aktivnosti tiču jedino pisanja! Kao takav, Marčelo je svoj dar za pisanje kanalisao kroz muzičke tekstove, novinske kolumne i prozu. Danas iza sebe ima objavljenih pet studijskih albuma, dva romana – Zajedno sami i Malterego, te zbirku tekstova O ljudima, psima i mišima. Ono što je sigurno jeste da pred njegovim radom niko ne ostaje ravnodušan, jer, kako kaže, poenta društveno angažiranog stvaralaštva i jeste u tome – da uznemiruje, osvještava, uzbuđuje i u konačnici pokuša prenijeti emociju koju je autor imao još za vrijeme stvaranja.
LGBT.ba: Marčelo, za sebe kažeš kako se ne bi mogao nazvati aktivistom. Šta onda za tebe znači aktivizam?
MARČELO: Ne bih tako okarakterisao sebe iz poštovanja prema ljudima koji to rade 24/7; moj je “posao” stvaralaštvo. S druge strane, ako uzmemo da je glavna aktivistička inicijalna kapisla potreba da se ukaže/reaguje na uočenu nepravdu, aktivizam jeste blizak angažovanom stvaralaštvu, a jedan ne baš maleni deo onoga što radim spada u to. I jedno i drugo ima cilj da ukaže na problem i pokrene ljude na razmišljanje, da izaziva reakcije. Čime, u idealnom scenariju, oba ta oblika delovanja bivaju i deo rešenja.
LGBT.ba: Imajući aktivističku vizuru, jesu li to onda reakcije koje i sam želiš izazvati svojim stvaralaštvom?
MARČELO: Angažovana umetnost sama po sebi mora biti prst u oko nekome, ali prst od misije; mora ukazivati, upozoravati, osvešćivati, ali nikako ostavljati ravnodušnim. U skladu sa tim, u stvaralaštvu nema udvaranja, tvoj rad je pre svega autentično tvoj: ako lažeš u umetnosti, ljudi te vrlo brzo raskrinkaju, budući da je, na kraju krajeva, tu uvek reč o pokušaju da se drugoj osobi prenese nepatvorena emocija, ista ona koju si osetio u trenu kad ti je ideja pala na pamet i kad si seo da od nje nešto izoblikuješ. A to su predeli gde se laž najlakše vidi. U svakom slučaju, da, angažovano stvaralaštvo mora da uzdrma. Ali to nije jedino što pišem. Pisanje mi je oblik “generalne autoterapije”, moj doživljaj i način poimanja svijeta. No, i sve što nije angažovano a jeste umetnost takođe mora da uzdrma, ako pod “uzdrmati” podrazumevamo “izazvati neku emociju u drugome”.
LGBT.ba: U jednom od svojih intervjua kazao si kako je za stvaranje potrebna neka vrsta disharmonije. Koja to disharmonija tebe pokreće?
MARČELO: Ne ja, jedan filozof. Umetnost je, kaže, kompenzacija – nastaje iz onoga čega nema(š). Na tome se temelji preterano, a često uverenje da stvaralac mora imati haotičan život (ili da bude lud) kako bi mogao da stvara izuzetna dela. Disharmonija je, srećom, širi pojam od disharmoničnog života, a duševni nemir ne mora imati razmere ludila da bi i dalje bio nemir. Za mene je umetnost, na kraju krajeva, uvek bila potraga za čovekom, na ovaj ili onaj način. Kod one angažovane, to je još očiglednije.
LGBT.ba: Pored tvojih muzičko-spisateljskih angažmana, okušao si se i u ulozi voditelja emisije Perspektiva. Da li ti je bilo teško zadržati moderatorsku neutralnost?
MARČELO: Teme kojima se bavim kvalifikovale su me za tu ulogu, te nisam na sasvim stranom terenu, ali Perspektiva je svejedno bila i ostala izazov za mene – između ostalog i zbog toga što je neutralnost, ili bar maksimalna težnja ka njoj, tu imperativ. Mi smo samo instrument sa zadatkom stvaranja i održavanja atmosfere u kojoj će srednjoškolci reći šta misle i zašto to misle, čuti sebe i čuti druge, čak i onda kad im se ne dopada ono što ti drugi govore. Baš ta kultura slušanja drugog bez histerične reakcije jeste jedna od stvari koje pogubno nedostaju našim narodima, naša svakodnevnica često je samo niz slučajeva strašne tendencije ka osebičenju reči normalnost: normalno, to sam ja – sve što nije (kao) ja nenormalno je, i pride me ugrožava – a samim tim ugrožava i normalnost kao takvu, te mora biti uništeno, ili makar uniženo. To je naš žalosni moto, to je tle na kojem uzgajamo decu da rezonuju isto tako. Pokušavam – ako se to može uz bar minimalnu nenametljivost – da objasnim učesnicima Perspektive kako ono što je drugačije od nas nije uvek upereno protiv nas, te kako vrlo često mešamo nenormalno sa onim što nam je neobično. To su teme koje me profesionalno veoma privlače, ali privatno veoma iscrpljuju: biti pripadnik rase koja se nada kontaktu sa vanzemaljskom inteligencijom, a još nema kontakt ni sa svojom sopstvenom i svakodnevno je, vekovima, troši na smeranje smrti svom prvom komšiji (ili bar njegovoj kravi) – to je poražavajuća spoznaja. Poražavajuća, ali nužna – moraš biti uveren u besmisao nečega da bi prestao to da radiš. Zato je notorno međuljudsko razumevanje, ne samo kod nas no svugde na globusu, stvarno posao za sve.
LGBT.ba: Kroz svoj rad često si imao priliku da pitaš i da budeš pitan za mišljenje o LGBTIQA populaciji, a jednom prilikom si kazao kako baš i nisi za organiziranje parade. Još uvijek si pri tom stavu?
MARČELO: Sasvim precizno: nisam siguran daje li ta taktika rezultate kod nas, to je sve što sugerišem. Balkan troši vreme i medijski prostor na polemiku da li se to sme u našoj maloj avliji, a to je potpuno pogrešno: naravno da se sme, piše u svakom ustavu. Ta polemika predstavlja vrhunski bezobrazluk i tiraniju većine. Pitanje do kojeg treba stići jeste da li treba tako – s tim da kriterijum nipošto ne sme biti gunđanje većine, nego da li služi svrsi same LGBTIQA populacije i njihovom osećanju slobode. Slika u kojoj policija kombijima razvozi šetače po kućama nakon manifestacije, jasno obeležene ne znam već čime da se ne pobrkaju s ostalima, kao da su ljudi nižeg ranga, jeste slika koja više podseća na logor nego na slobodu. Grubo pojednostavljeno, srž problema je neznanje, a tome je uvek lek – znanje. Većina, a to se bolno jasno vidi i kroz Perspektivu, nema nikakvu svest o činjenici da LGBTIQA ljudi imaju ikakvih problema, misle da ih niko ne dira i ne vređa ili teoretišu zavere a la homoseksualnost je zli, američki, plan, skovan sad pre koju godinu s ciljem da se uništi Srbija. Da se to razbije, treba mnogo domišljatog konstruktivizma, i ne kažem da je iole lako uporno ratovati s nerazumljem, objašnjavati nešto onima kojima se podrazumevano ne podrazumeva, dokazivati bilo kome da si pristojno ljudsko biće iako nisi isti kao on. Ali problem tako glasi. Kad sam bio mlađi, i sam sam imao klasičnu reakciju: ovi galame da hoće Paradu, ovi galame da hoće da ih tuku, ma pustite me na miru i jedni i drugi, šta ja imam sa svim tim. TO je ono što ne valja: nisam znao dovoljno o tome, a ta mi slika nije pomogla da znam. Ukazivala mi se samo opšta halabuka, galimatijas više vrsta inata, tipična balkanska kolektivna kaubojština. Uvek se valja setiti one čuvene Dositejeve “knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce” – ako većina nastavi da gaji svoju necivilizovanost, a sloboda ostane privid unutar kordona policije, svi zajedno nismo uradili ništa.
LGBT.ba: Ispričao si kako ti je za shvatanje do tada neviđenog gej poljupca trebalo tri sekunde, poslije si vođen logikom sebi objasnio da ljudi koji se vole, to i rade. Po čemu se razlikuješ od ostatka društva i kako doći do tog nivoa prihvatanja neobičnog, do sada neviđenog?
MARČELO: Potpuno je ljudski biti začuđen pred nečim što pre nisi video, sporno postaje tek ako ne uspeš da se sinhronizuješ s time. To jeste bio par kao svaki drugi. Vole se ljudi, šta ćemo sad? Ako ne mogu da ih tako i shvatim, to je onda do mene, ne do njih. Jedan moj drugar, koji ima mnogo iskustva u radu na izgradnji mira na Balkanu, kaže kako tolerancija nije ideal, nego donja granica, minimum, ono kad se tek trpimo, pride upinjući se iz petnih žila. Pravi ideal je suživot, situacija u kojoj te ne trpim, nego te prihvatam i razumem. Nije to neki nedostižni nivo čovekoljublja – većina ljudi zapravo jeste čovekoljubiva. Većina, međutim, nikad nije srela tog drugog koji joj je stran, te sve vreme govori o imaginarnom drugom i zamišlja ga manje ili više demonizovano, bio on drugačije vere, nacije, seksualnosti ili čega već. To demonizovanje teže uspeva kad pred sobom imaš osobe, stvarne ljude, a ne predstave.
LGBT.ba: Boro Stjepanović u jednom od svojih intervjua kazao je kako bismo prije svega na naše prostore trebali uvesti praznike stida, kada bismo se se svi stidjeli zbog stvari koje smo uradili ili nismo. Čega bismo se danas trebali stidjeti?
MARČELO: Teško bi se to primilo, mi smo i dalje sredine koje se radije stide svog stida nego svoje bestidnosti. Nekako tu spisak i počinje.
