PIŠE: Mirnes Bakija
Milan Nikolić, filolog i novinar, govorio za portal LGBT.ba o stanju ljudskih prava u Srbiji, sve češćem nasilju prema LGBT osobama, mentalnom zdravlju ove zajednice, kao i društvenim mrežama koje su prepune govora mržnje. Diplomirao je na Katedri za svjetsku književnost i nauke o književnosti Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, ali je već kao apsolvent ušao u svijet medija. Dvadeset i tri godine se bavi novinarstvom, a najveći dio karijere proveo je na uredničkim pozicijama u muškim magazinima – Men's Health, Esquire, Playboy. Trenutno, kako ističe, na svoje veliko zadovoljstvo, radi emisiju Tabu na televiziji Insajder. Kroz razgovor osvrnuo se i na nepostojanje političke volje u Srbiji da se usvoji zakon o istospolnom partnerstvu, a govorio je i o lošem utjecaju reality emisija na društvo.
Koliko je teško biti outovani gay muškarac u Srbiji i baviti se javnim poslom, u Vašem slučaju novinarstvom?
Milan Nikolić: U mom slučaju nije preterano teško ali morate imati u vidu da ja živim i radim u Beogradu, u sasvim specifičnoj sredini. U drugim profesijama, manje gradove da i ne pominjem, diskriminacija je bolna svakodnevica. S druge strane, podrška porodice i prijatelja mi mnogo znači i olakšava život.
Kako ocjenjujete stanje ljudskih prava LGBT osoba u Srbiji?
Milan Nikolić: To je, imam utisak, stajanje u mestu koje se maskira kozmetičkim promenama. Da, imamo Pride jednom godišnje, ali tog dana grad je i dalje pod opsadom. Izostaje rad na promeni najtvrdokornijih ubeđenja, razbijanje predrasuda. Nedostaje ta volja da se ljudi edukuju, da im se objasni da davanje Ustavom garantovanih prava jednoj manjini ni na koji način neće promeniti život većine niti će je ugroziti. Kao da se čine ustupci Evropi jer „mora se“ što dodatno pojačava gnev onih koji su homofobični. Takođe, takav stav jako ide u prilog teorijama zavere koje u Srbiji cvetaju.
Početkom godine nepoznate maskirane osobe su u Banjoj Luci fizički napale aktiviste, novinare i članove i članice Bh. povorke ponosa, pri čemu je nekoliko osoba povrijeđeno. Koliko su ovakvi ili slični scenariji česti u Srbiji?
Milan Nikolić: Dešava se. Ove godine su dva mladića izbodena nožem u parku Manjež, dešavaju se incidenti u javnom prevozu, noćnom životu. Trans osobe su posebno ugrožene. Brutalno ubistvo trans tinejdžerke u junu mesecu nije alarmiralo društvo već samo manjinu koja se inače bavi ljudskim pravima. Simbolično mesto pomena su iste večeri oskrnavili srednjoškolci. Mržnja se prenosi s generacije na generaciju. Ne istim tempom kao ranije ali se prenosi.
Tema mentalnog zdravlja često se zapostavlja kako u BiH, tako i u Srbiji. S kojim izazovima se suočavaju LGBTI osobe u Srbiji kada govorimo o mentalnom zdravlju?
Milan Nikolić: U Srbija je odlazak kod psihologa ili psihijatra i dalje snažan tabu što je zaista nepojmljivo za vreme u kojem živimo. Sa velikom lakoćom se stigmatizuju osobe sa mentalnim problemima. U slučaju manjinskih grupa sve je duplo teže. Posebno ukoliko ljudi nemaju novac za privatnu psihoterapiju. U zvaničnim institucijama prvo bi trebalo da sačekaju da dođu na red a potom i da naiđu na stručnjaka koji će imati razumevanja za njih. I koji će želeti da im se posveti. Neretko čujem za neverovatna iskustva pacijenata koje su stručna lica ubeđivala da su „umislili svoju orijentaciju“, da je to „trend sa Zapada“ i prolazna stvar. Na sreću, sve je više SOS linija za ljude sa problemima, posebno sa depresijom, kao i za prevenciju suicida.
Društvene mreže su prepune govora mržnje prema LGBTI osobama. Koliko ovakvi komentari doprinose stvarnom nasilju prema zajednici?
Milan Nikolić: Doprinose opštoj atmosferi mržnje i diskriminacije. Ne ostvaruju se pretnje sa interneta često u javnosti ali veoma, veoma zagađuju prostor i učvršćuju negativna i netačna uverenja o manjinama, o ženama, o feminizmu, o ljudskim pravima uopšte.
Još uvijek nema naznaka da će Srbija usvojiti Zakon o istospolnom partnerstvu. Zašto je usvajanje ovog zakona važno i koja prava su trenutno uskraćena ovim osobama?
Milan Nikolić: Nema političke volje da se na tome radi. Zatim, donosi loše poene u većinskom biračkom telu koje je veoma homofobično i od strane desnice nakljukano zaverama o agendi za konačno uništenje tradicionalne porodice. Zato ni edukacija mnogima ne ide na ruku te je često opstruirana. Iz udžbenika se izbacuju lekcije zasnovane na nauci, na internetu kulja gnev na nepostojećeg neprijatelja.
Prema Vašem mišljenju, koliko LGBTI osobe u Srbiji doživljavaju diskriminaciji kroz zdravstvo i pri zapošljavanju?
Milan Nikolić: Nadam se manje nego ranije. Ipak, na lokalu je situacija teža. I kad nema diskriminacije od strane nadređenih postoji podozrivost kolega, a često i otvoreno ruganje i maltretiranje. Ne zaboravite da je radnik fabrike u Ugrinovcima nadomak Beograda, pre nekoliko godina, zbog iživljavanja kolektiva otišao direktno na prugu i sačekao voz koji će ga izbaviti iz užasa. Smrt je za njega bila jedini izlaz.
Prema Vašem mišljenju, da li u Srbiji dolaze neke nove generacije mladih koji su aktivni u društvu i teže ka pozitivnim promjenama ili nam dolazi neka nova generacija radikaliziranih mladih?
Milan Nikolić: Verujem u generaciju Z jer zahvaljujući internetu može da vidi svet i izvan svog dvorišta. Nadam se da će sav taj nacionalizam u kojem se Srbija davi već 35 godina teže preneti na one koji nisu osuđeni na život u zatvorenom društvu. Dobro je da mogu da ga vide makar i kroz prozor.
Da li je došlo do nekih promjena u sistemu od stravičnih masovnih ubistava s početka maja? Koliko je sistem u Srbiji odgovoran za sve češće nasilje koje se dešava, kako kroz politiku vladajućih struktura, tako i kroz medije, pa i različite reality emisije?
Milan Nikolić; Odgovor je „Elita“, derivat rijalitija Zadruga koji nam se ruga u lice svima. Ali to je savršeno logično. Pink skoro 30 godina uspostavlja elitu ovog društva. Elitu koja se rodila na ruševinama jedne zemlje, elitu koja je nastala iz etičkog i estetskog posrnuća, iz nacionalizma i ksenofobije, iz neznanja, gluposti, bahatosti. Elitu koja vodi u srce patrijarhata u kojem je muškarcima dozvoljen samo mačistički identitet, naravno u čvrstim okvirima nacionalizma i ženu koja bi trebalo da bude njegova zabava, odmorište i predmet požude. Nasilnik i njegov objekat. On da brani, a ona da rađa. Zbog toga propadamo decenijama i lično sve manje verujem u renesansu.
Članak je objavljen uz podršku američkog naroda putem Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID). Sadržaj članka isključiva je odgovornost Sarajevskog otvorenog centra i nužno ne odražava stavove USAID-a niti Vlade Sjedinjenih Američkih Država.
