Aktivizam u najširem smislu označava nečiji stav prema kome je bilo čiji pogled na svijet, odnosno ideologija ili teorija bezvrijedna ukoliko je osoba ne nastoji primijeniti u praksi, odnosno kroz akciju provesti ili pokušati provesti političke, ekonomske, kulturne ili ekološke promjene koje su u skladu s takvim idejama.
Aktivizam podrazumijeva svako djelovanje koje treba da rezultira nekom promjenom u društvu. Proizašao je iz nezadovoljstva stanjem u društvu i željom da se to stanje promijeni kroz različita djelovanja u javnoj sferi. Može da se ogleda u vidu različitih protesta, lobiranja, javnih skupova, političkih kampanja i raznih aktivističkih akcija.
Pitale smo neke od LGBT aktivista_kinja iz regije i BiH šta za njih predstavlja aktivizam i šta ih je lično podstaklo da se bave LGBT aktivizmom.
Aleksandra Gavrilović, aktivistkinja organizacije Labris iz Beograda
Aktivizam znači verovati da stvari mogu biti bolje i da naša uloga nije mala u tim promenama. Aktivizam znači podržati one koji su u društvu nevidljivi, obespravljeni, ugoženi, zaboravljeni… Znači da kada vidimo nekoga na ulici ko je u patnji ne razmišljamo da li da pomognemo i ne očekujemo da to može da učini neko drugi umesto nas.
Učestvovanje na prvom Splitskom prajdu promenilo je moje shvatanje o LGBT aktivizmu. Suočavanje sa situacijom da neko želi da me povredi, uništi, poništi, samo zato što sam drugačija, zato što mu se ne sviđam jer sam lezbejka osnažilo me je. Učinilo je da želim da se snažnije založim za LGBT prava, da se ne sklanjam, ne bežim, ne planiram odlazak u inostranstvo. Učinilo je da želim da živim ovde i ovde učinim život boljim za LGBT osobe.
Antonio Mihajlov, aktivist organizacije Subversive Front, Asocijacija za kritički pristup rodu i seksualnosti, Makedonija
Aktovizam je za mene poziv – poziv na odgovornost i akciju koja stvara utjecaj koji je mjerljiv i vidljiv. To je poziv na promjene. Aktivisti_kinje su agenti promjena u zajednicama sa kojima se identifikuju i u kojima napreduju. Svako ima tu odgovornost i svako bi trebao biti aktivst_kinja.
Kada sam se vratio u svoju državu – Makedoniju, nakon života i rada u Norveškoj i Belgiji, osjećao sam se ponovo zarobljeno u tom osjećaju sramote i straha. Osjećajima koje mi je nametnulo društvo kroz edukaciju, medije, politiku. Bez obzira na to, osjećaj istinske slobode sam imao kad sam živio u Norveškoj, jedinstven i iskren osjećaj življenja, pobijedio sam sram i strah, i tako, sam postao strastveniji, vatreniji i smjeliji LGBT aktivist.
Tomislav Ladišić, aktivist udruženja Rišpet, Split
Aktivizam je za mene način da se uključim u stvaranje bolje budućnosti za sve nas.
Sudjelovanje na prvom Split Pride-u 2011. godine me potaklo da se bavim aktivizmom. Tolika količina mržnje prema manjinama koja je za to vrijeme vladala Splitom me potaknula da se počnem baviti aktivizmom u nadi da ćemo s vremenom i radom promjeniti sliku Splita kao grada koji poštuje i prihvaća različitost.
Jasenko Suljetović, aktivist Banjalučkog udruženja kvir aktivista
Pored toga što čini jako bitan dio mog identiteta i što mi je pomogao da bolje razumijem sebe i svijet oko sebe, aktivizam mi daje mogućnost da se moj glas čuje.
Obzirom na okruženje u kojem sam odrastao, te stvavove društva prema LGBTTIQA populaciji i ženama, aktivizam mi nije bio toliko opcija već nešto prirodno. Onda kada počneš da uviđaš sav taj neprevedni tretman društva prema marginalizovanim skupinama i reaguješ na njega (na bilo koji način) aktivizam postaje dio tebe.
Adam Puškar, aktivist Pride Beograd
Po meni je aktivizam nešto što ima puno slojeva, nešto što čini mene samog, ali i ono što me okružuje. To nije samo sedenje u kancelariji i kuckanje raznih izveštaja ili izlazak na ulicu i protestvovanje, to je za mene svaki dah koji udahnem, svako pitanje koje sam sebi postavim ili meni neko postavi. U isto vreme za mene je aktivizam i kad neko koga ne poznajem ima dovoljno hrabrosti, ako tako slobodno mogu da kažem, da priđe i da pita ako nešto ne zna ili nije siguran_a da je upravu pa želi da se promeni, da podrži ili želi da bude deo promene.
Iskreno, kad razmislim nisam nikad ni pomislio da ću se baš striktno baviti ikada LGBT aktivizmom, taj pojam za mene nije postojao pre deset – petnest godina. Ono što je mene podstaklo da se bavim uopšteno aktivizmom je nešto što me je teralo da se bunim još u osnovnoj školi za razne nepravde, za sitnice koje većina nije primećivla, ali su meni jako, jako smetale. Prvi susret sa aktivizmom je za mene bio preko crvenog krsta, a to je bilo davnih 80-ih godina prošlog veka.
Ako bih sada morao da budem precizan i da direktno odgovorim na postavljeno pitanje, LGBT aktivizmom sam krenuo da se bavim onog trenutka kad sam shvatio da postoje još neki Pederi i Lezbejke i da i oni i one prolaze kroz iste probleme kao i ja. Nemogućnost da prevališ preko usana baš svakome da tebe baš neinteresuje suprotni pol i da ti se više dopada neko ko je kao i ti je bilo ispočetka jako teško, ali kroz priču, druženje i podršku najbolje drugarice Katarine, jednostavno sam shvatio da je to nešto lako i da mi nije problem da to i javno kažem… Ispočetka su ljudi mislili da se zezam i da sam skroz neozbiljan, ali vremenom su postali svesni moje ozbiljnosti. Ličnim razvojem i radom na sebi nekako je prirodno bilo i da krenem institucionalno da se bavim LGBT aktivizmom, prve kontakte sam ima preko feminističkih organizacija, pogotovu preko “Žena u crnom”, a onda i poznastvom sa mojim sadašnjim partnerom. Sada kada se okrenem i sumiram šta sam sve prošao i koja sam sve iskustva “pokupio”, mogu slobodno da kažem da sam PONOSAN GAY muškarac, koji ima uspešnu vezu (mada smo 2009. godine dobili i blagoslov u crkvi), koji radi da se i drugi pripadnici i pripadnice LGBT zajednice osećaju slobodno i ponosno i da budu to što jesu bez skrivanja i straha, jer mi nismo nešto sto je prljavo, bolesno ili izopačeno, mi smo i ljubav i vera i nada i mi smo tu da kažemo da postojimo.
