PIŠE: Sanja Gojević
Za osećaj sigurnosti nije dovoljno samo odsustvo opasnosti. Sigurnost je stanje tela, trenutak kada se nervni sistem smiri i prestane da očekuje pretnju. Za osobe koje su preživele nasilje ili su dugo živele u stanju hroničnog stresa, taj mir ne dolazi automatski. Telo često ostaje u oprezu i kada neposredna opasnost nestane.
Iz tog razloga sigurni prostori i sigurni ljudi ne postaju odmah sigurni u doživljaju osobe čiji je nervni sistem navikao na hiperbudnost. Osobe koje su dugo živele u nasilnim ili neprijateljskim okruženjima često dolaze u nove prostore sa osećajem stalne napetosti, kao da je opasnost i dalje negde u blizini. U radu sa tim ljudima postaje jasno koliko proces prilagođavanja i povratka osećaja sigurnosti može biti spor i složen.
Iz svog rada u sigurnoj kući za LGBTIQ+ osobe, gde sam deo osoblja, ali i iz ličnog života i odnosa sa ljudima iz okruženja, često prepoznajem taj trenutak hiperbudnosti. Stanje u kojem osoba stalno osluškuje prostor oko sebe i čeka da se nešto loše dogodi, čak i u odnosima sa ljudima koji deluju sigurni i dobronamerni. Taj unutrašnji gard često znači i manjak spontanosti u odnosima. Bliskost se gradi sporije, jer strah od povređivanja ili izdaje ostaje prisutan i onda kada objektivna opasnost više ne postoji.
U sigurnom prostoru se zato često može posmatrati jedan vrlo delikatan proces. Ljudi koji su bili izloženi nasilju ili dugotrajnom manjinskom stresu dolaze sa oprezom koji se ne spušta odmah. Potrebno je vreme, ali i pažljiv balans između profesionalnosti i ljudske bliskosti od strane stručnog osoblja, kako bi osoba postepeno počela da spušta gard. U tim prvim susretima podrška i prisustvo ponekad se čak i testiraju – kao da se proverava da li iza ponuđene sigurnosti možda ipak stoji nova potencijalna opasnost.
Poverenje se zato ne pojavljuje automatski. Ono se gradi kroz male, ponovljene interakcije – kroz doslednost, jasna pravila, smiren ton razgovora i osećaj da je osoba viđena i prihvaćena. Rad u sigurnoj kući doživljavam kao posmatranje tog procesa u malom – trenutka kada, korak po korak, ljudi počinju da veruju da je moguće spustiti gard i makar na kratko osetiti mir.
Upravo u tim malim pomacima počinje i proces ponovnog učenja sigurnosti.
Kako se gradi poverenje u sigurnom prostoru
Prema rečima Nejle Zejnilagić, socijalne radnice Fondacije Krila nade i koordinatorke Sigurne kuće za LGBTIQ+ osobe u Bosni i Hercegovini, prvi korak nije ubrzavanje procesa oporavka.
„Nakon nasilja ljudi često dolaze u stanje stalne napetosti i opreza. Zato je važno ne nametati tempo oporavka, nego dopustiti osobi vrijeme da se smiri i da osjeti da više nije u akutnoj opasnosti“, objašnjava ona.
U tom procesu važnu ulogu igra i sam prostor. Sigurnost se ponekad prenosi kroz vrlo male signale. To može biti način na koji osoba bude dočekana, ton razgovora, ali i simboli koji šalju poruku prihvatanja.
Kako Nejla kaže, nekad su to i naizgled sitni detalji, poput zastavice u duginim bojama ili narukvice koju stručna osoba nosi. Takvi znakovi mogu biti podsetnik da je osoba zaista u prostoru podrške. “To je poruka da fokus nije na seksualnom opredjeljenju ili rodnom identitetu, nego na osobi, na njenoj priči i na emocijama koje nosi.”
Tek nakon tog prvog osećaja smirivanja počinje proces koji je često mnogo sporiji, a to je izgradnja poverenja.
Osoba koja je preživela nasilje svoj strah nosi sa sobom. Novi prostor sam po sebi ne briše taj osećaj. Sigurnost dolazi postepeno, kroz iskustvo da su granice jasne, a odnosi stabilni.
Zato struktura u sigurnim prostorima igra važnu ulogu. Kada Nejla korisnicima/cama Sigurne kuće predstavlja pravila, ona ih ne predstavlja kao kontrolu, već kao okvir koji štiti sve koji u tom prostoru borave.
„Uvijek objašnjavam da ta pravila rade i za njih i za mene, da su tu da svima nama pruže sigurnost i zaštitu. Kada ljudi vide da postoji struktura i briga, često već tada osjete određeni nivo sigurnosti.“
Jednako važni su i ljudi koji rade u takvim prostorima. Stručnost je nužna, ali sama po sebi nije dovoljna. “Mi jesmo profesionalci/ke, ali jednako je važan i osjećaj bliskosti, povjerenja i autentičnog odnosa koji gradimo s osobom koja dolazi po podršku. Ta kombinacija stručnosti i jedne vrste jednakosti ili bliskosti često osobama daje prostor u kojem se prvi put mogu ponašati potpuno autentično,” naglašava Nejla.
U praksi se često dešava da upravo u sigurnom prostoru ljudi prvi put mogu govoriti o svom životu bez autocenzure – da partnera ili partnerku spomenu u stvarnom rodu, bez straha ili skrivanja. Takvi trenuci, koliko god mali delovali, mogu biti početak vraćanja osećaja sigurnosti.
Ali krajnji cilj nikada nije samo sigurnost u prostoru.
Kako Nejla naglašava, čitav proces podrške ima širi horizont, da osoba vremenom pronađe sigurnost u sebi. Kroz psihoterapiju, razgovore i izgradnju unutrašnjih resursa, ljudi počinju razvijati alate koji im pomažu da se nose sa nesigurnim okruženjem.
„Cilj je da osoba zna gdje su mjesta podrške, ali i da zna da ima načine da sebe zaštiti i da nastavi živjeti autentično“, kaže ona.
Sigurnost, u tom smislu, nije stanje koje se jednostavno dobije. Ona je nešto što se gradi – polako, kroz iskustvo, odnos i vreme.
Sigurnost – iskustvo koje telo mora da nauči
Kada govorimo o oporavku nakon nasilja ili dugotrajnog manjinskog stresa, pitanje sigurnosti ne odnosi se samo na spoljašnje okolnosti. Ono se tiče i unutrašnjeg iskustva tela.
Kako objašnjava Selma Mezetović, geštalt terapeutkinja pod supervizijom, osećaj sigurnosti je jedna od osnovnih potreba svakog ljudskog bića. U geštalt terapiji govori se o homeostazi – prirodnom stanju ravnoteže iz kojeg osoba može rasti, istraživati i razvijati svoje potencijale.
„Kada je sigurnost narušena, psihička i tjelesna energija se preusmjerava na jedan jedini zadatak – preživljavanje“, kaže Selma. U takvom stanju osoba više ne može slobodno biti u kontaktu ni sa sobom ni sa svojom okolinom, jer je čitav organizam usmeren na pitanje: jesam li sigurna/an?
Manjinski stres dodatno otežava taj proces, jer za razliku od pojedinačnih traumatskih događaja često traje dugo i postaje deo svakodnevice. To je, kako Selma objašnjava, stanje hronične budnosti i iščekivanja opasnosti, u kojem osoba uči da je svet nepredvidivo mesto i da je ponekad potrebno skrivati delove sebe kako bi ostala sigurna.
Zbog toga povratak osećaja sigurnosti zahteva iskustvo drugačijih odnosa i prostora, onih u kojima osoba može polako spustiti taj stalni oprez. Ključno je da 2sigurnost ne bude samo racionalna spoznaja, već iskustvo koje osoba zaista oseti.
„Osoba treba istinski doživjeti da je moguće biti viđena i prihvaćena bez posljedica, a ne samo intelektualno znati da bi to trebalo biti tako“, objašnjava ona.
U tom procesu važnu ulogu ima i telo. Stres i trauma ne ostaju samo na nivou misli, oni se često zadržavaju u napetim mišićima, plitkom disanju i stalnom osećaju unutrašnje pripravnosti.
Kroz rad sa telesnim senzacijama, svesno disanje i pokret, telo postepeno dobija priliku da registruje drugačije iskustvo. To je spor proces, ali važan. Dok telo ne oseti sigurnost, ni um je ne može u potpunosti prihvatiti.
U oporavku veliku ulogu imaju i odnosi poverenja. Ljudi se, kako Selma naglašava, razvijaju u odnosima, i upravo kroz odnose mogu ponovo naučiti šta znači biti prihvaćen/a.
Kada osoba iskusi da je neko vidi bez procenjivanja i bez potrebe da bude drugačija nego što jeste, to može postati temelj novog osećaja sigurnosti – iskustvo da njeno postojanje ima vrednost i mesto u svetu.
Sigurnost kao proces, a ne trenutak
Sigurnost se retko pojavljuje kao nagli preokret. Mnogo češće ona dolazi tiho, kroz male promene koje se dešavaju u odnosima, u prostoru i u telu. Za osobe koje su dugo živele u nasilju ili pod pritiskom manjinskog stresa, poverenje se ne gradi odjednom, već kroz ponovljena iskustva prihvatanja i doslednosti.
Sigurni prostori, ljudi i odnosi tada postaju mesto u kojem osoba prvi put može da proveri da li je moguće spustiti oprez i biti ono što jeste. Ponekad su to vrlo mali trenuci, razgovor bez autocenzure, osećaj da je neko zaista prisutan, ili trenutak u kojem telo prvi put posle dugo vremena oseti mir.
Upravo kroz takva iskustva sigurnost počinje ponovo da se uči. Ne kao apstraktna ideja, već kao nešto što se gradi polako – kroz odnos, vreme i iskustvo da je moguće biti viđen/a i prihvaćen/a bez straha.
