Prema definiciji, Parada ponosa, Povorka ponosa (poznata i kao Gej parada) je godišnja povorka LGBT osoba, koja se održava u mnogim gradovima širom svijeta. Većina parada se organizuje u junu, kako bi se održalo sjećanje na Stounvolsku pobunu, ali ih, gledano na svjetskom nivou, ima tokom cijele godine.
Stounvolska pobuna je događaj koji se desio 27./28. juna, 1969. godine, u klubu “Stounvol in” u njujorškom kvartu Grinič Vilidž. Tom prilikom su se drag kvinsice pobunile protiv policijske racije, maltretiranja i hapšenja. Ovaj događaj se smatra jednim od najvažnijih događaja u istoriji LGBT pokreta i početkom savremene borbe za LGBT ljudska prava. Naredne godine, 28. juna, Front oslobođenja gejeva, pod koordinacijom Brende Hovard, organizovao je prvi marš u Njujorku u znak obilježavanja tzv. Stounvolske revolucije, marširajući od Grinič Vilidža do Central Parka. U isto vrijeme, LGBT osobe su organizovale slične marševe u Los Anđelesu i San Francisku.
Prve parade su imale značajnu političku ulogu u emancipaciji LGBT osoba, jačanju vidljivosti i postavljanju zahtjeva za poštivanje prava osoba drugačije seksualne orijentacije.
Proteklih godina, Parade ponosa se održavaju i u zemljama regije, a ponekad imaju prateći trend nemira i napada od strane nesimpatizera LGBT zajednice. Parade su održane u Zagrebu, Beogradu, Splitu, Podgorici, a BiH zaostaje za ovim trendom. Kako u BiH parada još nije održana, postavlja se pitanje da li je naše društvo, koje je mentalitetom, tradicijom i patrijarhalnošću slično ostalim državama regije, spremno za ovakav korak?
Daniel Martinović, koordinator Zagreb Pridea, kaže da je prva Povorka ponosa Zagreb Pride održana prije 12 godina, tačno godinu dana nakon prvog ikad održanog Pridea u exYU zemljama, krvavog beogradskog Pridea 2001. godine.
“Na tom pokušaju održavanja prvog beogradskog Pridea bilo je dosta žena, feministkinja i lezbijki iz Zagreba, koje su po povratku odlučile inicirati prvi Pride u Hrvatskoj. Krvave slike iz Beograda su toliko snažno utjecale na mnoge LGBT osobe u Hrvatskoj, pa i na mene osobno, i zato je sasvim jasno bilo da će se održati i prvi Zagreb Pride. Od prvog Zagreb Pridea skupa do danas, mnogo se toga promijenilo, kako u našem društvu, tako i politički, ali najviše se promijenila naša zajednica. Prvi Zagreb Pride imao je jedva 300 okupljenih osoba i možda jedva dvije zastave duginih boja, a danas se radi o kilometarskoj šarenoj povorci, u kojoj maršira 15.000 ljudi. Unatoč tome, Zagreb Pride nije napustio svoj aktivistički i politički duh, i mi dan danas otvaramo brojna pitanja i kritiziramo društvene norme i mijenjamo društvo na bolje”, kazao je Martinović za BUKU.
On ističe da je povorka ponosa važna prije svega za one osobe koje u njoj učestvuju. Ona je najvažnija za njih, jer ih osnažuje i zato jedino takav čin javnog djelovanja mijenja stvari iz temelja. Dodaje da grad u kojem se održava Povorka ponosa više nikada neće biti onaj grad koji nikada nije imao Povorku ponosa, bez obzira kako se taj skup završi. Takođe smatra da povorka ponosa pokazuje jedinu istinsku sliku društva u kojem živimo.
Martinović kaže da, ako se duh Stounvolske pobune dosljedno interpretira, onda se Povorkom poručuje da su LGBT osobe tu, da postoje baš u tom gradu i da se ne misle više skrivati, kao i da ih ne zanima što ko misli o njima, već da će se za svoju slobodu izboriti.
“Tako se prije 45 godina ta cijena borbe plaćala u sukobima s policijom. Isto tako se prije 12 godina u Zagrebu ta cijena plaćala time što su sugrađani i sugrađanke na nas bacali ‘molotovljeve koktele’. Danas je stvar bitno drugačija, Povorka ponosa Zagreb Pridea je nezaobilazni dio borbe za prava i slobode svih koji se na njoj pojave”, kaže on.
Međutim, oni koji se odluče na organizovanje Parade ponosa i danas se suočavaju sa mnogim rizicima.
“Što se vanjskih rizika tiče, oni mogu biti od toga da se radi aktivni politički otpor od najvišeg vrha vlasti, kao recimo u Rusiji, preko toga da lokalna vlast sabotira održavanje javnog skupa, kao recimo na prvom Prideu u Splitu, do toga da se organiziraju napadi na skup od strane radikalne uličarske desnice u liku fudbalskih huligana, vjerskih fanatika ili neonacista, kao recimo na prvom zagrebačkom Prideu. No, od vanjskih prijetnji važnija je sloga i vjera u promjenu onih koji su odlučili da će izaći u javnost kao LGBT osobe i tražiti promjene. Tako da, ako postoji snažna želja i potreba makar 30 ljudi da se javno okupe i kažu da su oni Povorka ponosa, onda će se to dogoditi. Svi oni koji pomjeraju granice slobode čine historijsku stvar i mijenjaju društvo”, kaže Martinović.
Zbog elementarne katastrofe koja je zadesila Srbiju i region, odgođene su sve aktivnosti planirane u okviru Nedelje ponosa koja je trebalo da se održi krajem maja 2014. godine u Srbiji.
Boban Stojanović, LGBT aktivista iz Beograda, kaže da je Parada ponosa najvažniji momenat u zalaganju za nešto što nazivamo LGBT prava.
“Od nje je sve počelo i njome se svake godine podvlači crta i sumira koliko se LGBT prava poštuju. Prajd predstavlja impuls jedne zajednice, on joj daje javni karakter i glasno govori o tome da mi, pederi, lezbejke, trandže i svi ostali kvir ljudi nemamo čega da se stidimo: mi samo želimo da budemo sigurni da nas niko neće prebiti na ulici ili ubiti u stanu samo zato što smo to što jesmo. Sve ostale probleme: nezaposlenost, siromaštvo i loš obrazovni sistem delimo sa svim drugim ljudima koji nas okružuju”, kaže za BUKU Stojanović.
Dodaje da u Srbiji LGBT organizacije djeluju više od dvadeset godina, ali tek od 2009. godine LGBT priča ulazi u širu javnu sferu, a LGBT zajednica se osnažuje.
“Sve je više onih koji prave coming out, ima više gay mesta za izlazak, tema je veoma prisutna u javnosti. To je dobro, a najveći pokretač svega toga je kontinuirana inicijativa za održavanjem Prajda. Iako je Prajd zabranjen tri godine za redom, održavane su Nedelje ponosa, koje su postale važan deo kulture grada. Beograd su posetili važni umetnici, zajednica je dobila prostor u kome može da kaže šta misli, pa čak i onda kad se suprotstavlja samom Prajdu. Važno je da postoji debata, a iz nje će se već nešto artikulisati”, ističe Stojanović.
On napominje da je kvir kultura dio urbane kulture i, kao takva, sastavni je dio svakog velikog grada.
“Parada i sve ono što se dešava oko nje, mislim pre svega na Nedelju ponosa, nisu samo deo EU integracija ili nešto što smo uvezli od negde tamo, naprotiv, parada je samo kontinuitet življenja LGBT zajednice. Ne treba zaboraviti da je prva diskoteka na Balkanu otvorena baš u Beogradu, a da su njeni posetioci bili gej ljudi. Bilo je to prvo mesto koje je tom linijom povezivalo Beograd sa svetom. Pomalo je neugodno razmišljati da danas, u vreme masovnih komunikacija i društvenih mreža, jedan veliki grad svesno prekida vezu sa ostatkom sveta. Kada bi jedan čovek to uradio svom životu, to bi značilo da svesno i sigurno umire”, objašnjava Stojanović.
Stojanović kaže da su ove godine, nakon puno razgovora i istraživanja, kreirali slogan koji na veoma dobar način objašnjava suštinu cijele manifestacije: Da kažemo da smo tu i kako nam je!
“Nažalost, dok god se ne desi jedna ili dve ili tri Parade u nizu, teško je odrediti njen konkretni cilj, ali ono što sa sigurnošću mogu da kažem jeste da se od nje nikada ne sme odustati, jer je samo inicijativa da se ona održi donela puno toga građanima ove zemlje”, kaže naš sagovornik.
Kada su u pitanju rizici na koje teba da se pripreme oni koji organizuju Pride, Stojanović kaže da su oni minimalni ako postoji institucionalna podrška događaju.
“Mi smo vremenom, nakon što smo se međusobno poubijali u ime vere i nacije, naučili da ne budemo tako glasno protiv toga. Priznajem, kao nemi posmatrač ratova devedesetih, da je cena tog saznanja bila prevelika. Takođe, važno je naglasiti da svako osvajanje slobode vodi takozvanoj radikalizaciji nasilja, pa što jedna manjina postaje vidljivija i prihvaćenija, to će biti više na udaru onih koji joj se suprotstavljaju. Ali, to je samo trenutak u kome se osvaja nešto što će ostatak života učiniti boljim i sigurnijim, što će uticati da mnoge naredne generacije žive bolje od nas”, kaže Stojanović.
Dodaje da se poteže i pitanje straha unutar same zajednice, pa se kaže da onda kada se najavi Prajd, ljudi žive sa većim strahom nego ranije.
“To je tačno, ali moramo da zapitamo sami sebe – gde je do tada bio taj strah koji osećamo. Odgovor je: tu, u nama – ali smo ga toliko prihvatili da je postao nevidljiv. Prajd, sasvim sigurno, oslobađa ne samo ne-LGBT ljude od predrasuda, već oslobađa i LGBT ljude straha od samih sebe”, ističe Stojanović.
PODRŠKA LOKALNE ZAJEDNICE
Boban Stojanović iz Beograda kaže da je podrška lokalne zajednice pri održavanju parade veoma bitna.
“Ali, više od onoga što nazivamo političkom voljom koja se nalazi u rukama ljudi na vlasti, važnije je da se izgrade dobre institucije koje će biti odgovorne za stanje ljudskih prava u nekoj zemlji. Iako su prethodnih godina te institucije bile prilično inertne, čini mi se da se one polako dozivaju pameti i da osim forme prepoznaju da treba da budu ispunjene i suštinom”, kaže Stojanović.
Martinović iz Zagreba kaže da je pri organizovanju Parade ponosa najvažnija podrška lokalne LGBT zajednice, a da je sve ostalo manje bitno.
“Povorka se može održati i u najneprijateljskijem okruženju, ilegalno, u obliku kratke direktne akcije, kao u Bjelorusiji ili Gruziji, do toga da lokalna politička zajednica aktivno sudjeluje logistički i financijski, poput Londona. U Zagrebu je situacija takva da postoji snažna podrška LGBT zajednice, uz nekako suzdržanu, a ja bih rekao čak i neprimjerenu podršku gradske uprave i gradonačelnika”, kaže on.
DA LI JE BiH SPREMNA NA PARADU PONOSA?
Istraživanje “Ko smo mi da sudimo drugima?” – Ispitivanje javnog mnijenja o stavovima prema homoseksualnosti i transrodnosti u Bosni i Hercegovini, autorke Zlatiborke Popov-Momčinoviću izdanju Fondacije Heinrich Böll – Ured za BiH, Fondacije CURE i Sarajevskog otvorenog centra, ukazuje na to da u BiH generalno postoji nizak stepen senzibilizacije opšte populacije prema LGBT osobama.
“Mali broj poznaje probleme sa kojima se ova populacija susreće, kao i zakonsku regulativu koja se odnosi na ovu oblast. No, mogu se naći i rudimenti tolerantnosti, budući da više od 90 % ispitanih ne bi vršilo fizičko ili verbalno nasilje nad ovom populacijom, a ¾ ga ne bi posmatralo pasivno, odnosno pomoglo bi žrtvi nasilja”, ističe se u ovoj studiji.
Skoro ¾ ispitanih navodi da ne poznaje nijednu osobu homoseksualne orijentacije.
“34,5% građana u BiH navode da im je prihvatljivo da im homoseksualna osoba bude komšija, šef ili kolega na poslu, kao i blizak prijatelj, a 42,22% građana imaju suprotan stav o ovom pitanju, odnosno imaju socijalnu distancu prema homoseksualnim osobama”.
Istraživanje je utvrdilo da su stavovi građana podijeljeni kada je riječ o tome da li paradom ponosa osobe homoseksualne orijentacije provociraju ostale građane.
“Tako 32,4% smatra da paradom ponosa homoseksualne osobe provociraju ostale građane, a 32,7% građana ima suprotan stav o ovom pitanju”, stoji u analizi.
Lejla Huremović, koordinatorica programa u Sarajevskom otvorenom centru, kaže da spremnost BiH na organizovanje Pridea ne bi trebalo da bude upitna, jer država mora da zaštiti sve građane. Ističe da se protestnom šetnjom koristi elementarno pravo, garantovano Ustavom, na slobodno okupljanje i protest koji ima za cilj da naglasi da je diskriminacija i nasilje nad LGBT osobama i dalje prisutna, a država treba zauzeti proaktivnu ulogu u zaštiti prava svih građana.
“Da bi se jedan takav događaj desio u BiH, treba raditi na jačanju LGBT zajednice, podizanju svijesti o problemima sa kojima se susreću LGBT osobe, diskriminaciji i nasilju koje doživljavaju, te potrebi organizovanja jednog ovakvog političkog protesta. Uspostaviti dijalog sa vladajućim političkim akterima, koji bi trebalo da zauzmu jasan stav kada su u pitanju ljudska prava LGBT osoba”, kaže za BUKU Huremović i dodaje da Parada šalje političku poruku da diskriminacija i nasilje nad LGBT osobama moraju prestati. U tom pogledu, ona je važna za tolerantnije i slobodnije društvo (grad, državu) u kojem živimo.
Ona napominje da, bez političke volje, parade ne može ni biti, a najbolji primjer za to nam je susjedna Srbija.
“Kada je bilo političke volje (2010. godine), Prajd je i održan. Lokalna i politička podrška je veoma važna. Bez podrške organizacija civilnog društva i pojedinaca/ki, borba ne može biti dovoljno snažna i efektivna, zbog čega je potrebno da se svi ujedinimo i zajedno borimo za sva ljudska prava. Samo zajedničkom borbom možemo doprinijeti pozitivnim promjenama”, kaže naša sagovornica.
Huremović ističe da BiH definitivno zaostaje po ovom pitanju u odnosu na zemlje u regionu i da treba još mnogo toga uraditi da bismo ih sustigli.
“Zajedničkim radom LGBT udruženja, LGBT aktivista_kinja i svih ostalih organizacija civilnog društva, te, naravno, podrškom i voljom države, može doći do organizovanja Parade kod nas”, kaže ona.
Daniel Martinović, koordinator Zagreb Pridea, rekao je da će se Pride u BiH desiti onda kada to bude htjela LGBT zajednica u nekom gradu, a ne kada to zaželi neko drugi.
Boban Stojanović, LGBT aktivista iz Beograda, kaže da se LGBT scena u Bosni i Hercegovini gradi polako, ali sigurno.
“Bosna ima najdivnije ljude na svetu, tu žive duše koje su osetile miris krvi i sevdah i tu ne može biti mržnje. Samo ako, kao i svugde, sopstvenu bol ne stavimo ispred boli onog drugog i sopstveno osećanje ljubavi i pripadanja ne stavimo ispred nečijeg. U ljubavi i boli nema nikakve hijerarhije, svi smo mi ljudi i to je u Bosni hiljadu puta ponovljeno. Radujem se Sarajevo Prajdu, kad god se on desio”, zaključuje Stojanović.
Izvor: BUKA
Foto: Zagreb Pride – Denis Lovrović; Belgrade Pride – Aleksandar Anđić
Ovaj članak je napisan u sklopu projekta “Coming out! Zagovaranje i zaštita prava LGBT osoba”, koji finansira Evropska unija, a implementira Fondacija Heinrich Böll- Ured za BiH, zajedno s partnerima Fondacijom CURE i Sarajevskim otvorenim centrom. Sadržaj članka je isključiva odgovornost Fondacije Heinrich Böll – Ureda za BiH, Fondacije CURE i Sarajevskog otvorenog centra i ni u kom slučaju ne predstavlja stanovište Evropske unije.
