LJUDIMA JE VAŽNIJA JELENA KARLEUŠA NEGO JELKO KACIN
24.06.2013: Kristina Ljevak, tekst preuzet sa portala mediaonline.ba
Veća vidljivost omogućava i veći stepen slobode i manji rizik od ugroženosti LGBT osobe. Od svih medijskih kampanja u kojima je učestvovao, Boban Stojanović, gej aktivista iz Srbije, na kraju se odlučio na najradikalniju i ušao u kuću Velikog brata kako bi širokom auditorijumu približio neospornu činjenicu da su gej osobe sasvim normalni, obični ljudi. Intervjuom sa Bobanom koji je u Sarajevu gostovao na radionici u organizaciji Sarajevskog Otvorenog Centra, konkretizujemo priču o važnosti medijskog promovisanja LGBT prava, uz njegov akcenat na izbjegavanje elitističkog pristupa, s ciljem informisanja svih slojeva populacije.
Media Plan: Vaš aktivistički angažman podrazumijeva neselektivni izbor medija u kojima se pojavljujete, tvrdite da i poslije najgorih emisija i Vašeg gostovanja u njima, nivo prepoznavanja i odobravanja naa ulici poraste. Da li to znači da ne ne treba imati elitistički pristup prilikom biranja emisija, sagovornika/ca u kojima gostujete, urednika/ca kod kojih gostujete?
Boban Stojanović: Da, zato što mislim da su ciljne grupe različite, nas na ulici ne tuku ministri da moramo nužno njima da se obraćamo. Ja se najviše plašim, tako da kažem, naroda. To su ljudi do kojih jedino možeš da dođeš ako odeš u neke medije, ako govorimo o medijima, koji dopiru do najšireg sloja ljudi. Zato ja mislim da je nekreativni aktivista propali aktivista i mislim da moramo da imamo razumijevanje za vrijeme i sredinu u kojoj živimo i radimo, naravno uz puno uvažavanje onih pristupa koji se odnose na institucije ili na usmjerenje prema medijima koji su pod navodnim znacima ozbiljni… Mislim da je jednako važno ulaziti i u tabloide i u zabavne emisije i u rijaliti programe gdje god može da se uđe, jer mislim da se na taj način, ako postoji dobra volja da se nešto dobro i pozitivno kaže i da se prenese kao poruka, to može da se i na tom mjestu uradi.
Media Plan: Koliko je važno široj javnosti prenijeti poruku da LGBT osobe nisu samo obrazovane, uspješne mlade osobe, već da su oni/e predstavnici/e svih slojeva populacije, ljudi koji se bave najrazličitijim zanimanjima, da ih ima i među onima koji prave ili prodaju hljeb recimo?
Boban Stojanović: Moramo da budemo svjesni jedne činjenice, a to je da kad se govori o gej zajednici ona nije prepoznatljiva na selu koliko je prepoznatljiva u jednoj većoj urbanoj sredini. Ona nije ni karakteristika manjih gradova. Statistički, ako uzmemo da je to od sedam do deset posto ljudi, oni će se lakše grupisati u većem mjestu i jedna moja drugarica mi je je stalno govorila – ipak je to nekako urbana stvar. Urbana u smislu da to pripada nekoj većoj gradskoj sredini i to je prosto tako uz naravo puno poštovanje prema gej osobi koja živi u manjem mjestu ili u nekom selu itd., ona nije ništa manje vrijedna. Mora da bude jednako tretirana u zakonskom okviru. Ono što je vezano za gej kulturu i za tu vrstu vidljivosti, za tu vrstu ispoljavanja identiteta, to jeste nešto što je više vezano za grad u kom možeš da kreiraš svoj identitet, da ga pokažeš i da budeš sigurniji. Kada govorimo o nekom prosvetiteljskom pristupu toj temi, to će u većoj mjeri uvijek biti ljudi koji su obrazovani, osviješteni. Mislim da statistika stvara stereotip, ali ja mislim da pojavljivanje stereotpinog geja ili lezbejke može da podstakne druge ljude da prave kaming aut, da se pojavljuju. Primjećujem da sada u Srbiji postoji nekoliko ličnosti u javnoj sferi koje možda nisu tako obrazovane ili možda ne pripadaju urbanoj, elitnoj ekipi, to su neki trans ljudi koji žele da se pojave negdje, da budu viđeni, poznati i meni je to super jer sama gej zajednica je upravo to, različita među sobom. Nismo samo ovakvi ili onakvi, mi smo i na kulturnom i edukativnom planu vrlo različiti, zapravo ne razlikujemo se ni od jedne druge zajednice unutar svih građana koji postoje.
Media Plan: Šta veći efekat u javnosti izaziva? Kad se neki književnik, naprimjer, javno zalaže za prava LGBT osoba ili kad to uradi Jelena Karleuša?
Boban Stojanović: Prvo moram reći da ja pozdravljam svaku podršku. Svaka podrška je važna s obzirom da smo se i za tu podršku koju ćemo mi negdje klasifikovati kao nevažnu, mi za nju borili. Ako pogledam samo Srbiju prije desetak godina, čuli su se samo homofobi ako govorimo o javnoj sferi, onda ste imali Boru Čorbu, Ivanu Žigon ili neke takve opskurne persone koje su se pojavljivale i mediji su samo njih potencirali. Mi smo onda pokrenuli jednu akciju, konkretno organizacija iz koje dolazim Queerija centar, mi smo skupljali svaku javnu osobu koja hoće da nas podrži i onda su neki govorili – šta ona je samo snimila dvije reklame, kakav je on reditelj ili šta će vam ona, ona pjeva folk. Nema veze ako neko pjeva folk ali je u svim najtiražnijim novinama. Kada smo jedne godine radili izbor za gej ikonu godine desilo se da je pobijedila Indira Radić, jedna folk pjevačica, žena koja je karakteristična za splavove i tako dalje, ali ona je bila jako ponosna na to, njoj je to puno značilo i ona je u jednom veoma čitanom tabloidu rekla da ne bi imala problem kad bi joj sin bio gej. Mislim da je to poruka koja treba da dođe do tih ljudi jer lako je biti elita, lako je biti homofobična majka koja će poslati svoje dijete u Francusku na školovanje da ga se ovdje ne bi stidila. Ali šta ako živiš u nekom selu, šta ako tvoje dijete ne ide na fakultet, šta ako živiš u patrijarhalnom okviru sjedeći cijelog života sam u kući. Šta onda? Ja mislim da je to vrlo važno. I užasno sam ponosan na sve te ljude. To je možda i moj inat. Ja uvijek govorim da se mnogo više radujem kad me podrže ljudi koji po difoltu ne treba da me podržavaju.
Ono što znam iz slučaja Jelene Karleuše je da ona nije ništa dobila time što podržava gej ljude. Osim što je dobila beskrajnu ljubav gej zajednice koja je još više obožava, s obzirom da mi nismo nikakvo tržište, a tu ne mislim samo na Srbiju već i Bosnu i Makedoniju, ona ne živi od prodaje CD-a ili prodaje nečega što je zapadni kontekst. Mislim da kod nje postoji jedna vrsta hrabrosti, jer kad mi zovemo neke ljude za koje pomislimo da bi mogli da nas podrže onda se oni premišljaju, misle da nije pravi momenat itd., a to su obično ljudi koji su urbani, superkvalitetni, gradske face pa kažu ne treba, pa zašto bi, pa to je malo banalno da mi sad kao vas podržimo…
Ja mislim da sve što može da dođe do što većeg broja ljudi je sjajna stvar. To je bio i moj motiv da uđem u prokazanog Velikog brata i da uradim još neke stvari i to nekad nije lako, kada si aktivista. Pored toga što se gej zajednica vezuje za neku vrstu elitizma, aktivistička zajednica je još elitnija jer imamo tu moralnu superiornost, mi znamo, edukujemo, mi smo nad drugim ljudima… Ja uvijek nekako provučem kroz filter moju strinu ili nekog sličnog. Kome ona vjeruje? Do nje ne doseže informacija o specijalnom izvjestitelju Savjeta Evrope. To njoj ništa ne znači, ali joj znači Jelena Karleuša i ja znam da sam kao aktivista, sjedeći sa ljudima koji su politički važni, što u kontekstu Srbije što u kontekstu neke međunarodne zajednice, bio manje važan ljudima iz gej zajednice i da je mnogo bitnije da ja na facebook stavim sliku sa Jelenom Karleušom, to je njima vauuu, upoznao si Jecu. A niko mi nikad nije rekao vauuu upoznao si Jelka Kacina. To je mejstrim, osvajanje pijaca, prodavnica. Meni je bilo super danas kad smo ušli u neku prodavnicu i žena oduševljeno kaže – e, brat. Za pedera iz Srbije u Bosni je to genijalno. Ja imam lični istorijat mirovnog aktivizma i znam kako je teško, ali mislim da je mnogo važno. Ja ne volim taj elitistički pristup, kao samo urbana muzika. To je super i ja možda više pripadam tome već mejstrimu ali ako gledam šta ima efekat, onda stvari moraju radikalno da se promijene. Ako gledamo zapadnu kulturu, jer zapad uzimamo kao standard, tamo niša više nije donijelo slobodu ljudima kao jedan mejstrim pristup muzičara, glumaca, bilo koga.
I to što zovemo estrada i mediji, oni funkcionišu vrlo tabloidno, a tabloidi funkcionišu na nivou šta ljudi vole da čuju, to im se i plasira. Ako mi ulazio u tabloide, preko njih, a ne kao neki skandali, meni je to super. I mislim da je najgenijalniju kritiku Parade ponosa (koja se nije održala, op.a.) dala baš Jelena Karleuša u svojoj kolumni gdje je pljunula i nacionalizam i državu i policiju, ona kao žena, majka, domaćica. Zamjerka uvijek ide u tom pravcu da je ona oličenje patrijarhalne žene sa velikim grudima, udate za fudbalera i sve to tako. Ali ja mislim da je odlično da ona iz te pozicije sve ovo podržava i zapravo pokazuje da može, jer kako god da okreneš njoj niko ne može da ospori da ona nije žena, u smisli supruga i da nije rodila dvoje djece. Prema tome može da se bude majka i na taj način i meni je to super.
Media Plan: Analizirajući lični primjer i sve dosadašnje medijske kampanje, mogu li se njihovi rezultati porediti sa rezultatima koje ste ostvarili zbog boravka u kući Velikog brata?
Boban Stojanović: Pa ja mislim da bi se to prvo trebalo analizirati samo za sebe, ali ja zaista sa nekim punim opravdanjem stojim iza odluke da uđem tamo. I ono što je nastalo nakon izlaska je moj najbolji aktivistički poduhvat, ako govorim o sebi. Sad bih ja mogao da pohvalim i sve ono što sam radio sa drugim kolegama, ali, naravno, da neke stvari ne mogu da se porede. Mogli bi da je neki drugi gay aktivista, da je on ušao u šou, pa da analiziramo jeli stvorio stereotpinu sliku ili neku drugu, to bi već bilo mjerljivo. Ovako nije jer je jedinstveni slučaj, ali mislim da je to usuđivanje da se prekrše određena pravila, jer ja sam puno razgovarao sa različitim ljudima i sa mojim partnerom o tome da će sigurno biti kontigenti osuda, da je to televizija, da su to beskrupulozni mediji koji čovjeka izlažu ovome i onome… Ja sam tamo ušao kao ja, i to je ono što je jako zanimljivo. Jedan od pokazatelja je da koliko god da gostovao u nekim ‘pristojnim’ emisijama u srpskim medijima, meni su ljudi iz zajednice (LGBT) uvijek pisali da ja tamo promovišem sebe, koristim njih da bih vršio samopromociju. Ja sam ušao u taj rijaliti i to je najgori vid samopromocije, jer tamo uđeš ti, i gledaju samo tebe, i ti si samo ti i prvi put sam dobio potpuno kontra komentare. ‘Lijepo si nas predstavio, bilo je baš dobro’, i to je meni bilo čudno jer tamo sam ja bio najviše ja, jer kad sjednem sa političarima pa debatujem, govorim u ime svih ili barem većine, jer imati zakon je dobro za sve nas, a tamo sam samo bio ja i to je doživljeno kao jedan pozitivan, afirmativan, konstruktivan momenat za čitavu zajednicu. I meni je to bilo super i mislim da to jeste jedno od aktivističkih nastojanja, jer mi stalno pitamo da li poznajete neku gej osobu, da li poznajete neku lezbejku, zapravo je to prisustvo tamo dalo priliku ljudima da upoznaju nekog na taj način i ja sam potpuno ponosan na sve te reakcije i odlično je što mi na ulici prilaze majke sa malom djecom i stariji ljudi. I evo danas se u Sarajevu javilo nekoliko ljudi, nekako mi je to potpuno super, ne na egoističnom nivou – meni se javio, nego oni znaju kome se jave i to mi je važno da znaju ko sam ja. Uvijek postoji ta jedna rezistentnost prema nekome koga znate iz medija, kao ja, kako da mu priđete, ali je ona prevladana. Ako imaju potrebu da vam nešto kažu, znači da oni imaju poštovanje i nije to samo poštovanje prema Bobanu iz Velikog brata već poštovanje prema velikom broju gej osoba. I ja se zbog toga osjećam sasvim dobro.
Tekst je napravljen u okviru projekta “Tumačenja i praksa ljudskih prava – BEZ DIJALOGA” koji podržava Internews, Sarajevo. Stavovi izneseni u tekstu ne odražavaju nužno i stavove Internews-a i portala Mediaonline.
