Prvi coming out imao sam kada sam bio jako bijesan i dao mami brošuru za roditelje čija su djeca lezbejke, gejevi i biseksualna. Uradio sam to u afektu, mada to nema nikakve veze sa mnom – nikada nisam mislio da sam lezbejka. Mama je tada pomislila da sam ja gej, a ja sam htio bilo šta uraditi tako bijesan, iako joj nisam mislio tada reći da sam trans. Ona je to pročitala i počela plakati. Govorila je: “Znala sam”, “nisi u Amsterdamu”, i slične stvari. I tada je to bila završena priča.
Nakon toga sam počeo zujati po Tuzli, jer sam tamo počeo studirati. Kada me je profesorica na fakultetu prvi put pitala da se predstavim, ja sam se predstavio kao Aleks. Nakon toga sam objašnjavao i njoj i svim ostalim profesorima/icama na fakultetu, svaki put kada su me oslovljavali/e ženskim imenom koje sam dobio na rođenju. Iscrpljivao sam se objašnjavajući i ispravljajući ih. A onda me je jedna profesorica uputila kod doktora Perovića koji je bio njen dobar prijatelj. Ona se tada i šalila sa mnom i govorila da je mama htjela curicu, a dobila dječaka. I sada mi ona lajka statuse i čestita rođendane na fejsu i još uvijek smo u kontaktu.
I prije sam znao da sve informacije i medicinsku pomoć mogu dobiti u Srbiji, ali me je tada profesorica uputila na pravo mjesto, gdje sam i dobio prve prave informacije. Kada je profesor Perović bio u posjeti na UKC-u Tuzla otišao sam na kliniku i tada me je prvi put pregledao. Bilo mi je jako neprijatno. Morao sam da se skinem, a onda me je cijelog ispipao. Ja prije toga nikad nisam išao ginekologu/inji, pa je sve bilo jako neugodno. Rekao je da imam ekstremno ženski klitoris, a ja sam se gotovo rasplakao. Pokazivao je na mom tijelu gdje treba uraditi koji zahvat, a okolo su ljudi prolazili koji su mogli da me vide kroz staklo…
Profesor Perović me je uputio kod psihijatra seksologa koji radi sa trans osobama. Rekao sam mu sve ono što je očekivao, a on mi je rekao da mi ne može dati dijagnozu, jer je potrebno zadovoljiti još jedan uslov – da kažem porodici, čija je podrška neophodna.
U BiH nema stručnog medicinskog osoblja koje se bavi pitanjima transrodnosti. Prije Beograda sam otišao kod plastičnog hirurga ovdje da pitam da li bih mogao uraditi mastektomiju (hirurško odstranjenje grudi). On mi je rekao da postoji neka psihologinja u Banjaluci koja bi mi mogla dati papir, nakon čega bi on mogao izvesti taj zahvat. Međutim, shvatio sam da je to sve pogrešno, jer ja nisam vreća krompira da me šetaju i sjeckaju bez ikakvog smisla.
Kasnije sam bio i kod doktora Đorđevića u Beogradu. On me je sve vrijeme oslovljavao u muškom rodu, ali kada sam skinuo majicu da me pregleda, počeo je da se zbunjuje i nekoliko puta se prešaltao na ženski rod. Zanimljivo je to da čim ljudi vide ženske karakteristike, automatski griješe. Međutim, i ja se ponekad osjećam neugodno kada treba da ispravljam ljude, jer meni to nije bitno toliko. Šta su uopšte te zamjenice: la, o, šta god? Prije tranzicije mi je to bilo mnogo bitnije, jer mi je bilo važno da ukazujem da nije uvijek stvar onakva kako izgleda. Valjda je to taj poriv da dokažem da nije uvijek sve tako društveno uslovljeno, binarno, da nije sve crno-bijelo.
Već u autobusu, dok sam se vraćao u Tuzlu, počeo sam pisati pisma. Poslao sam tri pisma: mami, tati i sestri. Moja mama i sestra su paničarke, pa se mama uspaničila i čim je dobila pisma, sakrila je tatino pismo. Njih dvije su to pročitale. Ja sam čekao dva dana da mi odgovore, a onda me je sestra nazvala i počela plakati. I ja sam se rasplakao, jer sam dugo čekao da mi se jave i mislio sam da me više neće voljeti. Međutim, obje su rekle da je sve uredu, ali su bile jako uznemirene.
Nakon toga pričao sam i sa zetom i zajedno smo odlučili da idemo u Beograd – mama, sestra, zet i njihova kćerka, kojoj su govorili da idemo u “Veliki grad”, da se ne bi izletila pred tatom gdje je bila. Sestra i mama su nasamo pričale sa psihijatrom koji im je rekao da ću ja biti jedan lijep dječak, odnosno, da to već jesam. Mama je nakon tog razgovora odjednom postala sva ponosna i počela mi se obraćati u muškom rodu. Vidjelo se da se ona bori u sebi, ali i da ne dopušta da to izađe van. Od tada se dešava da, recimo, kada sretnemo neku njenu poznanicu na ulici, ona me predstavlja kao svog sina.
Ja sam htio i tati da kažem, ali to je takva sredina u kojoj se njemu ne smije reći. Nekoliko puta sam pokušao, ali su me mama i sestra sprečavale. I zet me je sprečavao i govorio da se oni boje šta se može desiti kada ja odem u Tuzlu i oni ostanu sami sa tatom.
Kada je krenuo proces tranzicije, počeo sam da se mijenjam. Tata me je nekoliko puta pitao kakav mi je to muški glas. Sada mi raste i brada i ja se uvijek obrijem kad idem kod njih, ali se to ipak vidi. Od tada me uvijek zagleda dok priča sa mnom, ništa mu nije jasno, govori kako imam više dlaka na nogama nego on, kroz šalu izgovara rečenice poput: “Moja sinčina”. Jednom me je nazvao i rekao: “Gdje je moj veliki dječak?”
Sada definitivno moram da mu kažem, nije uredu da više ne razgovaram s njim o tome. Pomaže mi to što su mama i sestra dobro sve to prihvatile. Sada je taj momenat kada ne mogu više da biram hoću li ljudima pričati ili neću, jer su razlike vidljive, već skoro dvije godine sam na testosteronu. I to je ta specifičnost vezana za transeksualnost – ne postoji izbor hoćemo li ili nećemo pričati da smo trans, jer su promjene koje nam se događaju vrlo vidljive, za razliku od lezbejki i gejeva koje/i mogu da biraju kome i da li da pričaju o svojoj seksualnosti.
Sa sredinom nisam imao nikakvih problema. Čak i kada sam dobivao batine, dobivao sam ih jer su mislili da sam biološki muškarac i to nikada nije imalo veze sa mojom transrodnošću. Kako se uglavnom družim sa ženama, za mene misle da sam “pička” ili “gej”, pa sam zbog toga imao problema. Na fakultetu sam odmah na početku objasnio sve i svi su dobro odreagovali i odlučili da poštuju moje zahtjeve da mi se obraćaju u muškom rodu, bez obzira na dokumente koji govore drugačije. Svi su me oduvijek podržavali, čak i prije tranzicije. Jedino su mi dok sam radio u kafani, prije tranzicije, govorili razne stvari iz nerazumijevanja. Brojni su bili komentari poput: “Lijep si k’o lutka”, “imaš ženske ruke”, “ne možeš nikada osjetiti što ja mogu dok sam sa ženom”, “ti nikad ne možeš biti muškarac”. Sve to mi je više smetalo dok nisam bio na testosteronu, jer su me tada ubjeđivali da sam žensko i da nisam muško. Sada mi je ipak lakše. Obožavam gledati face onih koji su mi ranije tako govorili, a sada kada me vide ništa ne kontaju. Najviše me nervira kada mi tako nešto kaže gej koji ne želi to da prizna, pa tada uvijek odgovaram: “Ja mogu biti muškarac, a ti nikad nećeš sebi priznati da si gej”.
Definitivno postoji razlika u saopštavanju drugima prije tranzicije i sada – sada više ništa ni ne objašnjavam, sada me već svi/e vide kao biološkog muškarca, tako da ni nemam šta da objašnjavam. Međutim, ja i dalje volim govoriti svima da sam trans, jer mi nije cilj da pređem preko toga. Meni je cilj izmijeniti neke stvari, npr. dokumente, ali mi nije cilj da postanem biološki muškarac i tako ostanem potpuno nevidljiv. Bitno mi je da i dalje pričam o tome kako trans pitanje ne bi ostalo nevidljivo. Većina ljudi radi drugačije i kada završe sa tranzicijom, više nikada ne spominju trans priču, niti žele da imaju bilo kakve veze sa tim. Poštujem svačiju odluku, razumijem zašto ljudi imaju potrebu da pređu na drugu stranu, ali meni je važno da se uvijek izjašnjavam kao trans muškarac, pogotovo zbog sredine u kojoj živim i upravo zbog trans nevidljivosti.
Ne znam za puno ljudi iz BiH koji su trans. Znam za još jednog dečka koji ima 18 godina. Preporučio sam mu da ide u Beograd, a on je jako nestrpljiv da uđe u tranziciju, pogotovo sada kad vidi sve promjene koje se meni dešavaju. Znam još nekoliko trans ljudi iz BiH i uvijek se jako obradujem – poludim od sreće svaki put kad upoznam još neku trans osobu odavde. Znam još jednog dečka koji je imao puno problema, dobio je neku dijagnozu od psihologa sa kojom je kasnije otišao kod doktora. To kod nas ide sve jako teško, moraju se pronalaziti kanali u traženju medicinske pomoći. Taj doktor mu je rekao da oni uopšte nemaju iskustva sa transrodnošću, da se nikada nisu susretali sa tim “problemom”, ali mu je ipak prepisao na svakih dvadeset dana testosteron. On me je jednom zvao da mi kaže da u gradu nema testosterona, nakon čega smo obojica bili u panici. Razgovarali smo o tome ko koliko uzima testosterona, on se žalio kako uzima manje od mene. Sve su to vrlo interesantne razmjene…
Sada ipak više osjećam da sam dio LGBT zajednice, nego strejt. Više imam i prijatelja iz LGBT zajednice. Ne mogu da zamislim sebe kako izlazim u kafanu sa nekim krkanima i pričam o pičkama i sisama, fudbalu ili svemu onome što me ne interesuje. Kada sam bio mali, družio sam se stalno sa dječacima, nikad sa curicama. Pravio sam gluposti kakve su pravili dječaci. Sada kontam da nemam strejt prijatelja, čak i oni koji su strejt – makar malo su queer. Ima nekih kolegica sa fakulteta sa kojima zujim, a koje su strejt, ali i one zbog mene sada mnogo više stvari razumiju i otvaraju se.
Međutim, čak i u okviru LGBT zajednice malo se govori o trans temama. Mi smo u manjini među onima koji su već manjina. Čak i kada se govori o trans temama, prvenstveno se misli na transeksualnost, a transrodnost se zaboravlja, iako i među LGB osobama ima puno transrodnih. To pitanje je dosta nerazumljivo i nepoznato i među samom LGBT zajednicom. Pored toga, tu je i činjenica da mnoge transeksualne osobe kada završe sa tranzicijom, više ne žele da budu dio LGBT zajednice, već je potpuno napuštaju. Niti na čitavom Balkanu skoro da ne postoji trans aktivizam, nema aktivista/kinja koji/e mogu da budu role modeli i koji/e o tome javno govore. Zato je meni važno svuda i uvijek da govorim o transrodnosti, da pričam o promjenama koje nastaju na tijelu, kako nastaju, da širim priču o onome o čemu se uopšte ne priča.
Tekst preuzet iz Čitanke LGBT ljudskih prava – 2. dopunjeno izdanje
