“Sa namerom da podržimo lezbejke u Splitu i Hrvatskoj, promovišemo žensko zdravlje i bicikl kao sredstvo koje čuva prirodu, 1. juna krenule smo na 640 kilometara dugo putovanje do Splita”, uvode nas u priču Ivana i Nina.
Četvrta Parada ponosa u Splitu održana je 7. juna ove godine. Ona je posebna ne samo zato što je četvrta po redu, već i zato što su prethodne tri doprinele formiranju lokalne LGBT organizacije – Rišpet. Udruge Kontra, Iskorak i Domine – organizatorke prve tri Parade ponosa – aktivno su podržavale samoorganizovanje lezbejki, gejeva, biseksualnih i trans osoba u Splitu. Rezultat te podrške bilo je osnivanje Rišpeta, organizacije koja je preuzela pripremu četvrte Parade ponosa.
Aktivistkinje Mreže Žene protiv nasilja, uz kontinuiranu podršku Kvinna Till Kvinna fondacije, sa ponosom su ponovo bile u Splitu. Uz sećanje na 2011. godinu i najdramatičniju – prvu Paradu, želja za učešćem u svakoj narednoj paradi bila je još snažnija. Pored poruke ljubavi za lezbejke i gejeve širom regiona aktivistkinje Mreže ŽPN, Ivana Miučić i Nina Đurđević Filipović “vrteći pedale” do Splita želele su da pošalju još dve važne poruke. Prva se odnosi na brigu o ženskom zdravlju kroz bavljenje sportom, u ovom slučaju biciklizmom, a druga na brigu o jedinoj planeti i buđenje ekološke svesti. Ono što su druge aktivistkinje Mreže ŽPN mogle da zključe, diveći se Ivaninoj i Nininoj energiji, jeste da je ženska snaga nesaglediva i da ženska podrška ne poznaje granice.
107 kilometara vožnje biciklom dnevno!
“Izazovi na putu se nisu ogledali samo u broju pređenih kilometara već i u susretima sa scenama poplavljenih područja, usponima, strmim deonicama, kišom i snažnim udarima vetra”, prisećaju se Ivana i Nina
1. juni: Beograd – Šabac
Put od Beograda do Obrenovca isprva je išao uz desnu obalu Save – zaobilazeći poplavljena područja, odnosno prolazak kroz sam Obrenovac. Tužne slike poplavljenih kuća i dvorišta, nasipa od džakova, dodatno pojačane udisanjem isparenja, pratile su nas neko vreme. Cilj za 1. juni bio je ugledati Šabac. Sa ponosom smo završile rutu u Šapcu, na konaku kod prijateljice, uzbuđene zbog narednog dana: prelepa Bosna nas je čekala i mi smo joj se radovale.
2. juni: Šabac – Vlasenica
Jutrom smo krenule put Malog Zvornika i ušle u Bosnu i Hercegovinu. Do tada, put kroz Srbiju i isprva BiH bio je nežno zatalasan, a nakon što smo se odvojile od prelepe saputnice Drine krenuli su ozbiljniji usponi. Ovaj dan smo završile u brdima – u Vlasenici. Planinski uslovi – niska temperatura i kiša, osujetili su naše planove da razapnemo šator pozivajući nas u toplu motelsku sobu. Dan završavamo sa upamćenim slikama neverovatne prirode koja nas okružuje, umorne i srećne.
3. juni: Vlasenica – Sarajevo
Jutro iz mašte daje nam krila da se vinemo na cirka 1.200 metara visine, odakle kreće spust ka Han Pijesku. Nakon spusta u Sokolac, od malog sela Podromanija, kreće veliki uspon na Romaniju. Vreme je i dalje prohladno i kišovito, što je za ovako naporan uspon daleko bolja okolnost od letnje vreline. Treći dan završavamo u Sarajevu, na konaku kod prijateljice, računajući koliko je neverovatnih kilometara za nama, čuvajući Bosnu, Drinu i Romaniju u srcu.
4. juni: Sarajevo – Mostar
Od brdovitog Sarajeva nadalje prati nas toplo i sunčano vreme. Oko 45 kilometara nakon Sarajeva, posle sela Bradine, čeka nas neverovatno dug, strm i prelep spust do božanstvenog Konjica. Nastavak puta sve do Jablanice ide takođe manje-više nizbrdo. Od Jablanice lepotice krećemo kanjonom uz boginju Neretvu, do Mostara. U Mostaru kampujemo ispod Starog mosta na šljunkovitim terasama sećajući se bolne istorije mesta, sa ženama svih nacija u srcima.
5. juni: Mostar – Drvenik
Napuštamo prelepi Mostar i krećemo ka Hrvatskoj. Granicu prelazimo kod Metkovića. Od Metkovića, preko ušća Neretve u Jadran i sve vreme duž obale, do kraja dana, prati nas izuzetno jak frontalni vetar koji nas donekle usporava. Veče završavamo kampujući na plaži u Drveniku, nadomak nežnih valova.
6. juni: Drvenik – Split
Uz “palme na obali sreće gdje oblaci kruže svu noć, gdje lađa ka sreći se kreće i skoro u luku ce doć’, tri palme, tri tajne, tri sjene, naš raj, naše nebo, naš dom, i čarobni lik mlade žene u srcu sačuvala sam svom…”, u Split stižemo po planu i programu i provodimo veče kod prijatelja.
“Sutradan, 7. juna, pridružujemo se aktivistima/kinjama Rišpeta u njihovim novim kancelarijama, blizu Đardina. Program Parade osmišljen je tako da šetnja kreće od Đardina, nastavlja Marmontovom ulicom, do Rive, zatim se na Pjaci diže zastava duginih boja, i potom se vraćamo u Đardin da pratimo program Parade. Okupljanje, povorka i ceo program protekao je mirno i u najboljem redu. Okvirno je procenjeno da je bilo 200 ljudi. Policija je, standardno, osiguravala ceo skup, i ulazak i izlazak iz Đardina – isključivo je bio moguć kroz policijsku barikadu. Takođe, policija je standardno pratila povorku dok je prolazila ulicama. Tokom šetnje i na Pjaci tokom dizanja zastave ljudi su sedeli u kafićima – neki su aplaudirali, neki su samo posmatrali dešavanje. Na Đardinu su govorili organizatori/ke iz Rišpeta, Kontre, Domina, učesnicima/cama su se obratili i lokalni/e i regionalni/e aktivisti/kinje. Ivana i ja smo govorile o našoj akciji za lokalni splitski radio. Pošto je gradonačelnik Splita, Ivo Baldasar, bio sprečen da dođe, umesto njega je među učesnicima parade bio dogradonačelnik Goran Kovačević. Nije bilo učešća drugih predstavnika/ca vlasti”, prepričava Nina.
Narednog dana Nina i Ivana su se sastale sa Tončijem – aktivstom QSport organizacije iz Splita, te razmenile informacije o različitim LGBT sportskim aktivnostima i mogućnostima za organizovanje zajedničkih akcija.
O ženskom biciklizmu
Nezavisno putovanje biciklom podrazumeva da na biciklu nosite sve što će vam usput trebati – od garderobe, kozmetike, šatora, vreće za spavanje, hrane, raznih potrepština, pa do rezervnih delova i alata za eventualne popravke i sređivanje bicikla. Zavisno od količine tereta, on se raspoređuje prvenstveno u zadnje bisage (torbe), povrh njih, prednje bisage i prednju torbu na volanu. Alternativno, ili dodatno, moguće je prikačiti malu prikolicu za bicikl, te na nju spakovati još stvari. Ovaj način putovanja svakako postaje sve popularniji u svetu. Putovanje biciklom, osim što pospešuje zdravlje, omogućava putnici da se mnogo bolje upozna sa terenom koji prolazi, da uživa u prirodi, upoznaje ljude, i naravno to je sasvim ekološki način putovanja. Najbitnije – to je uzbudljiva avantura.
Putujući, iako je tek bio početak juna a na jek sezone, Ivana i Nina srele su mnoge putnike i putnice na biciklima. Primetno je da nijednom nisu naišle na samu ženu, ili čak par žena, već isključivo na singl muškarce, dvojicu muškaraca i muško-ženske parove. Pošto prate online siteove za biciklistkinje, specifično one za žene koje putuju na biciklima, znaju da ima dosta žena koje bicikliraju. Prošle godine Nina je na putu ka Dubrovniku srela ženu od sedamdesetak godina koja je sama putovala na natovarenom biciklu od Ljubljane do Crne Gore. Ipak, i dalje, žene su u manjini na drumu. Ivana i Nina pretpostavljaju da je pitanje bezbednosti jedan od ključnih faktora koji utiču na to. Fizička spremnost za ovakva i slična putovanja ne bi trebalo da bude odlučujuća – pošto putnica sama određuje tempo, brzinu, dnevnu kilometražu i rutu.
Pošto je “motor” koji pokreće vozilo zapravo telo, neophodno je biti u dovoljno dobroj kondiciji za taj poduhvat. Ali to nikako ne znači da treba biti na nivou profi biciklistkinje. Izgled tela je sasvim irelevantan – fokus je na onome što telo može da uradi. Žene su stalno pod određenim pritiskom po pitanju fizičkog izgleda – sve znamo poruku: moramo biti mršave! I kad smo ohrabrene da se bavimo svojim zdravljem i ojačamo telo uvek je poenta na tome da imamo “bikini telo”, “spremno za leto”, “bez naslaga na različitim delovima tela” ili da “imamo telo poput holivudskih glumica” – što je totalni waste of time i ni malo zabavno… i ne nudi ženama nikakav osećaj lične snage i moći – što bi trebalo da je jedan od benefita vežbanja i dobre fizičke kondicije. I što je skroz feministički. Do skora se činilo da se feminizam uopšte ne bavi tim pitanjem fizičke kondicije (osim u kritici modne industrije i sl.). Sve češće ipak nalazimo na online blogove/siteove femistkinja koje dele svoja iskustva i ideje o sportu, vežbanju, fizičkoj kondiciji – upravo sa fokusom na zdravlje i osećaj lične moći. Nina je nedavno, od jedne feminističke fitness blogerke (Krista Scott-Dixon) pročitala jako dobru definiciju dobre fizičke kondicije: to je moć činjenja. Dakle, izgled tela je nebitan, već je bitno iz njega izvući maksimum potencijala.
Izvor: Labris
