Kroz našu LgbtČiTAONICU nastavljamo objavljivati queer priče i poeziju, kao i prikaze, recenzije i preporuke književnih djela queer tematike. Danas objavljujemo odomak iz romana Cena soli, Patricie Highsmith. Po ovom romanu, godine 2015. snimljen je igrani film „Kerol“.
Ujedno vas pozivamo da doprinesete ovoj rubrici tako što ćete nam poslati svoje kratke priče, odlomke iz duže prozne forme, ili poeziju. Ako ste pisali/e o nekoj zanimljivoj knjizi ili drugom djelu s queer motivima, ili ako pišete teoriju koja se zanima queer čitanjima, pošaljite nam svoja djela na [email protected]!
***
CENA SOLI
(odlomak iz romana)
Ričard je otpočeo.
- Zašto ti se ona toliko dopada?
Te večeri ona je otkazala sastanak s Ričardom, u slaboj nadi da će možda Kerol da navrati. Kerol nije, ali je umjesto nje naišao Ričard. Sada, u jedanaest i pet, u ogromnom kafeu ružičastih zidova na Aveniji Leksington, ona se spremala da otpočne, ali Ričard ju je pretekao.
- Volim da budem s njom, volim da pričam s njom. Drag mi je svako s kim mogu da razgovaram.
Kao da njima odgovara Ričardu, mislima su joj prolazile rečenice iz jednog pisma koje je napisala za Kerol i nikad ga nije poslala: Osećam se kao da stojim u pustinji ispruženih ruku, a ti padaš po meni kao kiša.
- Debelo si se zatreskala u nju – ozlojeđeno i teatralno je objasnio Ričard.
Tereza je duboko udahnula. Da li jednostavno da potvrdi ili da pokuša da mu objasni? Zar bi uopšte mogao da razume, makar potrošila miliuon reči na objašnjavanje?
- Da li ona to zna? Naravno da zna. – Ričard se namrštio i povukao dim iz cigarete. – Zar ne misliš da je to prilično glupo, da se zatreskaš kao školarica?
- Ne razumeš – rekla je. Osećala se u potpunosti samouvereno. Češljaću te poput muzike u krošnjama šumskog drveća…
- Šta ima tu da se razume? Ali ona razume. Ne bi trebalo da ti povlađuje. Ne bi trebalo tako da se poigrava tobom. To nije fer prema tebi.
- Nije fer prema meni?
- Šta si ti njoj? Služiš joj za zabavu? A ona će jednog dana da se zasiti i izbaciće te napolje.
Da me izbaci napolje, pomislila je. Šta je uopšte unutra, a šta napolju? Kako se osećanje izbacuje napolje? Naljutila se, ali nije htela da se raspravlja. Ništa nije rekla.
- Ti si ošamućena!
- Potpuno sam prisebna. Nikad nisam bila prisebnija.
Uzela je nož sa stola i stala da prevlači palcem gore-dole preko izbočine udno oštrice.
- Što me ne pustiš na miru?
Namrštio se.
- Da te pustim na miru?
- Misliš, i za Evropu?
- Da – rekla.
- Slušaj, Teri… – Ričard se vrpoljio na stolici i nagnuo se napred, oklevao je, onda je uzeo još jednu cigaretu, zapalio je s gađenjem i bacio šibicu na pod. – Ti si u nekakvom transu! To je gore…
- Samo zato što neću da se raspravljam s tobom?
- To je gore od ljubavne čežnje, jer je potpuno nerazumno! Zar ti to nije jasno?
Ne, nije razumevala nijednu reč.
- Ali prebolećeš to za nedelju dana. Nadam se. Gospode Bože! – ponovo se uzvrpoljio – Da pomislim… Da makar na kinut pomislim da praktično hoćeš da prekineš sa mnom zbog neke blesave zatreskanosti!
- Nisam to rekla. Ti si rekao. – uzvratila mu je pogled, a strogo lice počelo je da se crveni posred ravnih obraza – Ali zašto bih želela da budem s tobom ako se ti samo svađaš oko ovoga?
Ponovo je seo.
- Do srede, do sledeće subote, već više nećeš to da osećaš. Ne poznaješ je ni tri nedelje.
Skrenula je pogled na vitrinu s toplim jelima, uz koju je sporo išao red, ljudi su birali ovo i ono, napredovali ka krivini pored kase, odakle su se razilazili.
- Možemo lepo i da raskinemo – rekla je – jer zauvek ćemo da budemo kakvi smo ovog časa, nećemo da se promenimo.
- Tereza, ti si kao neko ko je sasvim poludeo, a misli da je totalno normalan!
- Daj, dosta više!
Ričardova pesnica, sa zglobovima prstiju koji su se isticali na beloj, pegavoj kož, nepokretno je ležala na stolu, ali ostavljala je utisak pesnice koja je treskom potvrdila nekakvu besplodnu, nečujnu poentu.
- Da ti kažem jednu stvar, mislim da tvoja prijateljica zna šta radi. Mislim da ona čini zločin protiv tebe. Razmišljam se da je prijavim nekome, ali problem je što ti nisi dete. Samo se ponašaš tako.
- Zašto praviš toliki problem od toga? – upitala je – Sav si se izbezumio.
- Ti praviš dovoljan problem da hoćeš da raskinemo! Šta znaš o njoj, uopšte?
- Šta ti znaš o njoj?
- Je l+ ti se nekad nabacivala?
- Gospode! – rekla je Tereza. Htela je to da ponovi deset puta. U toj reči bilo je sadržano sve, njeno zatočenje sada, ovde, još uvek. – Ti ne razumeš.
Ali jeste razumeo, i zato je bio ljut. Ali da li je razumeo i to da bi se ona isto osećala i da je Kerol nikad je dotakla? Da, čak i da joj se nikad više nije obratila nakon onog kratkog razgovora o koferčiću za lutke u robnoj kući. U stvari, čak i da joj se Kerol uopšte nikad nije obrtila, jer sve se to odigralo onog časa kad je ugledala Kerol kako stoji nasred odeljenja, i posmatra je. Zatim je shvatila da se toliko stvari dogodilo nakon tog susreta, i odjednom je pomislila da je imala nevjerovatnu sreću. Toliko je lako da muškarac i žena pronađu jedno drugo, da nađu nekog ko im odgovara, ali da ona pronađe Kerol…
- Mislim da te razumem bolje nego što ti razumeš mene – nastavila je – Ni ti u stvari ne želiš više da budeš sa mnom, jer i sam si rekao da nisam više ista osoba. Ako nastavimo da se viđamo, samo ćeš sve više da budeš… ovakav.
- Teri, zaboravi načas da sam ikad rekao da želim da me voliš, ili da ja tebe volim. Hoću da kažem, govorim o tebi kao o osobi. Dopadaš mi se… Hteo bih…
- Ponekad se pitam zašto misliš da ti se dopadam ili zašto si to uopšte mislio. Jer nisi me uopšte poznavao.
- Ti samu sebe ne poznaješ.
- Poznajem, i te kako, a poznajem i tebe. Jednog dana ćeš da napustiš slikanje, a i mene s njim. Baš kako si napustio sve što si ikad započeo, koliko ja znam. Ono s hemijskim čišćenjem, ili s prodajom polovnih automobila…
- To nije istina! – rekao je Ričard nabustio.
- Ali zašto misliš da ti se dopadam? Zato što i ja pomalo slikam, pa možemo da pričamo o tome? Ja sam za tebe nepraktično rešenje kao devojka baš kao što ti je slikarstvo nepraktično rešenje za posao – na trenutak je zastala, pa dovršila – U svakom slučaju, dovoljno poznaješ umetnost da znaš da nikad nećeš postati dobar slikar. Ti si kao dečkić koji beži s časova dokle god može, a sve vreme znaš šta bi trebalo da radiš i na kraju ćeš to i da učiniš – zaposlićeš se kod svog oca.
Ričardove plave oči iznenada su se ohladile. Stisnuo je usne u pravu i vrlo kratku liniju i jedva da mu se videla vijuga na tankoj gornjoj usni.
- To sve baš nije tema ovog razgovora, rekao bih.
- Pa, jeste! Zbog toga uporno ne popuštaš, iako znaš da nema nade i da ćeš na kraju morati da popustiš.
- Neću!
- Ričarde, nema svrhe…
- Predomislićeš se, znaš.
To je razumela. Bilo je to kao pesma koju joj stalno peva.
Odlomak iz romana objavljenog u izdanju beogradske izdavačke kuće Samizdat B92, 2014. godine, u prevodu Ivana Radosavljevića i Aleksandra Rašića
Patriša Hajsmit (Patricia Highsmith), rođena je u Teksasu, SAD, 1924. godine. Veliki dio života provela je u Švicarskoj i Francuskoj. Obrazovanje je stekla na Koledžu Barnard gdje je studirala latinski, grčki i engleski jezik.
Njen prvi roman Neznanci u vozu bjavljen 1950. godine postigao je ogroman uspjeh i po njemu je čuveni Alfred Hičkok snimio film. Uprkos ovom velikom uspjehu, tokom čitave karijere Patriša Smit nije u SAD-u stekla zasluženo priznanje.
Roman Cijena soli iz kojeg donosimo odlomak objavila je pod pseudonimom Kler Morgan daleke 1952. godine. Rukopis je njen tadašnji izdavač odbio zbog „otvorene homoseksualne tematike“, pa je Smit promijenila izdavača. Po ovom romanu, godine 2015. snimljen je igrani film „Kerol“.
Patriša Smit autorka je i romana o gizdavom sociopati Tomu Ripliju koji su takođe poslužili kao predlošci za film „Talentovani gospodin Ripli.“
Umrla je u Švicarskoj, u februaru 1995. godine.
