Oni su svjesni da tu ne mogu ništa, ali isto tako vjeruju da ljudi koji rade na promociji i unapređenju prava LGBTI zajednice u BiH rade težak i dugotrajan posao koji će jednog dana dati konkretne rezultate.
Piše: Dalibor Tanić
Dugo sam razmišljao kako da započnemo priču o Irfanu i Goranu. Odmah da kažem, ovo nisu njihova prava imena, izmislio sam ih, ali sve ono o čemu smo pričali je istina. Njih dvojica su partneri, žive zajedno, obrazovani su, mladi i traže posao… Ovo je priča o dvojici muškaraca koji dijele istu sudbinu kao stotine hiljada mladih ljudi u Bosni i Hercegovini. Dobro, nije baš ista. Zapravo, nije ista nikako, jer pored svih uobičajenih problema, njih dvojica imaju još jedan nepremostiv problem. Irfan i Goran su za BiH nevedljivi. Njihova zajednica nije priznata, niti se može registrovati na bilo koji način. U međuvremenu, oni redovno plaćaju porez, račune i sve ono što država nameće kao obavezu.
Od suza do idile
U pauzi između dva nerviranja, jer ne mogu da kupe zajedničku nekretninu, ili što Irfan Goranu mora dati ovlašćenje dok vozi zajednički auto, njih dvojica idu na pijacu, kupuju namirnice, kuhaju, peru suđe i naravno traže posao. Njihovi roditelji znaju da su oni partneri… Tako je danas, ali od perioda kada su otkrili roditeljima da su gej, do ovih nekih, kako kažu, idiličnih momenata, odvijala se velika borba.
Goran kaže da je roditeljima vrlo rano otkrio da je gej. Uslijedio je šok.
“Bilo je to bolno iskustvo u prvih mjesec dana. Nakon nekog vremena su me ponovo pitali da li sam siguran da sam gej? Rekao sam im da prihvate istinu koliko god mogu da je prihvate… Nakon toliko vremena, sada im je jasno ko sam i šta sam… Prihvatili su to da sam gej, ali se o tome ne govori u kući”, ispričao je Goran.
Kod Irfana je bilo malo teže, jer se njegovo otkrivanje ponovilo dva puta. Prvi put je to bilo kroz suze njega i njegove majke, koja je mislila da je to samo faza. Podsvjesno je poricala da je njen sin gej više od godinu dana, a onda je rekla šta zaista misli.
“Ja sam se tada već osamostalio. Živo sam već neko vrijeme u Sarajevu. Čekali smo autobus, ispraćao sam je kući… Dok smo čekali, ona mi je ipak rekla da ne može da prihvati da sam gej, na šta sam ja reagovao hladnokrvno. Rekao sam da ne moramo više ni da se viđamo i da nemam namjeru da se mijenjam”, prisjećao se Irfan.
Nakon ove situacije, uslijedilo je definitivno prihvatanje. Danas je, kako Irfan kaže, situacija idilična. Svjesni su da Irfan živi sa Goranom, da su par i da su sretni zajedno.
Nije za svačije uši
Paralelno sa outovanjem roditeljima, Irfan i Goran su otkrivali svoju seksualnu orijentaciju i prijateljima. Krug se polako širio, ali je ostalo možda ono najgore – suočavanje sa cjelokupnim društvom i svakodnevnim životom…
Dolaze novi ljudi i nova upoznavanja. Goran kaže da njihova priča definitivno “nije za svačije uši”, ali ne može se živjeti u krugu od nekoliko bliskih prijatelja. Treba živjeti…
Irfan svoju seksualnu orijentaciju ne stavlja u prvi plan i taj dio njegovog identiteta nije na prvom mjestu.
“Ja sam prije svega Irfan. I mnogo prije nego što sam gej, ja sam brat, sin, kum… Ne pravim nikakav plan i program kako da nekom saopštim da sam gej. Kroz razgovor će taj neko sam shvatiti da sam gej, pa kada me upozna kroz sve to što jesam, ostaje mu da prihvati, ili ne moju seksualnu orijentaciju”, objašnjava Irfan.
Goran kaže da to što su zajedno ne kriju, ali da sve to drže za neki svoj krug prijatelja. Sa druge strane i on dodaje da jednostavno nije primat to što su njih dvojica gej par…
“Dok prođemo kroz sve naše druge identitete, ljudi nas već dovoljno upoznaju. Kada se dođe do toga, svi sa kojima se upoznamo već stvore neku sliku o nama. A vjerujem da je sasvim dovoljno i to što uvijek govorimo u množini”, kaže Goran.
To što njih dvojica na ovaj način postavljaju sebe u odnosu na cjelokupno društvo, nimalo ne olakšava činjnicu da su u najgorem mogućem smislu diskriminisani.
Za njih dvojicu brak ne znači ništa, ali su ipak primorani da im znači – zakonski. To ih bukvalno “šamara” na svakom koraku. Sem cuka koje imaju, oni ne mogu imati ništa zajedničko. Na zajednički auto i nekretninu, za sada mogu da zaborave, a da i ne govorimo o ostalim pravima bračnih partnera koja se podrazumjevaju.
Oni su svjesni da tu ne mogu ništa, ali isto tako vjeruju da ljudi koji rade na promociji i unapređenju prava LGBTI zajednice u BiH, rade težak i dugotrajan posao koji će jednog dana dati konkretne rezultate.
“Ne govorim da nama treba zakonsko rješenje, samo da bi eto nas dvojica bili u braku, nego da treba mijenjati svaki zakon koji je diskriminatoran. Vjenčaćemo se, ali ne po cijenu da idemo odavde”, kaže Goran i dodaje da koliko god borba treba da bude agresivna, ona je ipak preagresivna, jer stalno zaboravljamo da smo tradicionalno društvo.
“Možda sve to treba biti suptilno, a učinkovito”, kaže Goran.
Problemi u zajednici
Pored svih dobrih i loših stvari o kojima smo razgovarali, Irfan i Goran su otvoreno pričali o svim problemima unutar same zajednice, posebno one u Sarajevu. Ne kriju da postoji velika podijeljenost i da postoje “klanovi”. Sa jedne strane, za određen dio zajednice postoji kodeks oblačenja, ponošanja i cjelokupnog izgleda, dok na drugoj strani, postoje osobe za koje nikada niko ne bi rekao da su gej, jer se ponašaju i izgledaju netipično.
Irfan je otvoreno rekao da mu užasno smeta da ga bilo ko identifikuje sa ljudima poput nekih tv voditelja, ili gej muškaraca koji se baš trude da izgledaju gej!
“Kakva se slika jednom prosječnom Bošnji stvori kada pomisli “gej”? Pa neće zamisliti mene sigurno, nego će mu prva asocijacija biti Emerik Gudelj, ili neko takav. A kada Goran i ja kažemo da smo gej – e onda uslijedi šok”, objašnjava Irfan.
I zaista, neka bude svako od nas fer prema sebi i neka prizna sebi šta su mu asocijacije kada pomisli na gej osobu: Tjesne majice, po mogućnosti roze, posebna frizura, čudno mahanje rukom i ženskasto ponašanje. Ovo je samo jedan od stereotipa koji se javljalju kod većine ljudi. Čak i ako se neko ponaša i oblači ovako kako smo opisali, ne znači da je gej.
Irfan i Goran upravo to dokazuju. Jedan je godinama trenirao fudbal, drugi karate. Izgladaju tipično. I naravno, gej su, ali samo za sebe i ljude koje ih prihvate kao takve.
“Mi zaista imamo veliki problem. Kao zajednica tražimo da se osoba ne posmatra kroz pol, rod, ili bilo koje drugo fizičko obilježje, a sami namećemo sve to. To nam ne treba. Borimo se protiv diskriminacije koju sami namećemo. To je pomalo kontradiktorno”, objašnjava Goran.
Uobičajen život
I kada se opet vratimo na početak priče, Goran i Irfan vode jedan uobičajeni život. Ekonomska situacija podjednako utiče i na njih. Goran se priprema da ode na kruzer, jer iako je psiholog, radi kao konobar. Kako kaže, imaju probleme kao i svi ostali parovi, ponekad se posvađaju, pa se pomire, izlaze, druže se i imaju potrebe kao svi mladi ljudi u BiH.
U njihovim životima nema nikakvih tajni, nema posebne gej hrane, a otkrili su nam tajnu koja ruši još jedan društveni stereotip. Njihova zajednica je zajednica dva muškarca – tačka! Niko od njih nije “žena”. Oni su muškaraci koji žive zajedno i koji se vole – podjednako.
