Marija Marković za LGBTI.ba: „Na savremenoj književnoj sceni ima dosta smelih glasova koji govore o queer ljubavi na jedan vrlo normalizovan način“

28. 07. 2022

Marija Marković tereti se za krađu idejnih slika iz života svojih predaka i alhemiju nad istim, koja se prema članu 98 Zakona o nedozvoljenim radnjama u slobodno vrijeme, definiše kao Vještičarenje. Vlasnici pomenutih priča su mahom preminuli. U skladu sa tim, optuženoj će za zločin Krađe suditi Udruženje Mrtvih. Što se samog Vještičarenja tiče, presudu donosi Čitalac.

Piše: Vanja Šunjić

Zbirka poezije „Žene koje nisu videle more“ prati transgeneracijske traume pretkinja lirskog subjekta, koje kroz motive nastoje da pronađu svoj glas. Lirski subjekt pokušava da propriča o nepravdama i njihovim zataškanim sudbinama. Kroz taj proces shvata da je i sama karika u neraskidivoj niti njegovanja patrijarhalnog sistema iz kog pokušava da se odvoji.

Tvoja prva zbirka poezije „Žene koje nisu videle more“ do sada je predstavljena u Kragujevcu, Beogradu i Pragu. Kakva je recepcija publike?

Te tri promocije su se desile u jednoj nedelji. Imali smo jači tempo i to nije bilo loše jer smo bili pod adrenalinom, ali bilo je naporno izneti tri grada i tri lokacije u dvije zemlje. To je zaista bio poduhvat.

Publiku bih podelila na bliske ljude i širu publiku. Ljudi koji me znaju, uvek su znatiželjni da otkriju da li je neka pesma istinita. Interesantno mi je da ljudi žele da znaju da li se to zaista desilo i ko je ta žena iz pesme. Moja mama stalno pita o kome se ovde radi, zašto si ovo pomenula, pa kažem da je to motiv, a ne pesma o nekoj osobi. Što se tiče ljudi koji prvi put čitaju moju poeziju, uglavnom mi javljaju ili da su se prepoznali, ili plakali. To su dve najčešće reakcije, što znači da među nama postoji neki univerzalni motiv, pa možemo da se povežemo sa pesmama.

U posljednje vrijeme stalno slušamo o „literaturi za more“ koju ja sebi nikako ne mogu definisati, a u recenziji tvoje knjige pjesnikinja Staša Aras kaže da je tvoja poezija opojna i oštra, mirisna i glatka, da je kao dlan, i kao šamar, a na korici knjige je alga. Pa, da li je onda zbirka poezije „Žene koje nisu videle more“ literatura za plažu?

Meni je literatura za plažu svaka literatura, u zavisnosti kog si kapaciteta da čitaš nešto. Mi uvek o moru, o kojem maštamo, govorimo kao o nečemu što idealizujemo, a zaboravljamo da ono može da bude i nemirno i nepredvidivo. To je ono što bih najviše povezala sa ovom zbirkom poezije. Cela zbirka je bura, a pred kraj dolazi maestral. Tako da, možda stvarno jeste pogodna na more.

Korice koje je radio Arman Fatić su baš asocijacija na more. Mnogo ljudi mi šalje fotografije sa knjigom sa plaže. Ljudi, možda ne sluteći šta je u knjizi, povezuju je sa morem. I zbog naslova neki čitaoci imaju potrebu da donesu tu knjigu na more, zbog ustupka ženama koje nisu videle more.

Ko su zapravo žene iz tvoje zbirke?

Naslov je došao na samom kraju, baš kao posledica pesama. Bilo je 5-6 drugih naslova, ali kada smo došli do naslova i ja sam se zapitala ko su te žene. Onda sam izgovarajući taj naslov shvatila da naše bake i mame zaista nisu videle more. Mi tu rečenicu povezujemo sa fizičkim more, ali to ima veze i sa slobodama koje nismo osvojile, ili ih tek osvajamo, a neke možda nikada nećemo.

Skoro sam u Češkoj bila na selu i upoznala baku svoje prijateljice koja ima 85 godina i nikada nije videla more, a imala je relativno prilika. Ona je jako edukovana i emancipovana žena, ali nije imala želju da to iskoristi. Pomislila sam koliko je u nama usađeno to da nemamo želju i potrebu da idemo dalje i koliko (ne)želimo da potvrđujemo osvojena i osvajamo neka druga prava i prostore slobode.

Te žene su patile i voljele u svoja četiri zida, ali su za nas ipak osvojile određene prostore slobode. Shodno tome, koliko je naša obaveza da pomjerimo tu granicu u kontekstu queernessa i osvojimo neke nove prostore?

Meni se sve više čini da do osvajanja slobode i revolucije dolazi tek u kriznim situacijama. Ako govorimo konkretno o pravima žena i ženskom pitanju, sve više verujem da naša ženska energija nije osvajačka, niti se mi preterano bunimo dok naša egzistencijalna prava nisu ugrožena. Nisam sigurna koliko se zaista na dnevnom nivou borimo, to pokazujemo uglavnom kada bude neka kriza. Ne kažem da neko treba biti odgovoran za to, nego u kontekstu toga kako funkcionišemo. Vrlo je slično i u kontekstu queernessa. Tek kada smo stvarno ugroženi, izaći ćemo da vratimo svoja prava nazad. Bilo bi dobro kada bismo se svakog dana malo po malo borili. Ja prva se svakog dana ne borim za svoja prava, ali to bi bilo idealno, da u društvu u kojem učestvuješ kao socijalna osoba, neprestano se boriš za svoja prava.

Dosta pratiš savremenu scenu. Kako je ocjenjuješ i smatraš li da mladi ljudi kroz poeziju i prozu komuniciraju važne teme i pitanja? Može li to barem malo pomjeriti granice i stvoriti nas osvještenijim?

Definitivno da može. Ima mnogo umetnika i stvaralaca, dosta smelih glasova koji govore o queer ljubavi na jedan vrlo normalizovan način. To je osvežavajuće i ta scena je dosta smelija. Sigurno je queernessa uvek bilo, ali opreznije i sakrivenije. Sada se o tome govori direktnije i dopire do publike do koje treba da dopire. Ne može da pomeri granice u smislu da će osvestiti radikalnu desnicu, ali će dopreti do onih koji se dvoume i nisu sigurni sa čime da se povežu. Fantastičan mi je mladi pesnik Đorđe Simić koji o queernessu, ali i mnogim drugim temama, čak i ženskom pitanju piše na jedan tako nežan način i iz iskustva koje je primenljivo na mnoge. Ljudi mogu vrlo da se identifikuju sa njegovom poezijom i nova zbirka „Bili smo dobri momci“ kao i prethodna „Pitomi vulkani“ su mi pravo osveženje.

Tvoj pjesnički glas je vrlo autentičan, artikulisan i smio i ono što je meni zanimljivo u tome jeste stapanje arhaičnih i queer motiva. Je li to došlo samo po sebi i jesi li imala strah od toga?

Nisam imala strah pri artikulaciji pesničkog glasa, ali sam imala strah kada je došla zbirka i kada sam osvestila da će ovo svi da čitaju; mama, tata… onda sam sama sebi govorila ovo moraš da preživiš, pa kako bude, ali u toku nastanka mislim da sam razmišljala o tome kako ću se osećati dok budem pisala. U momentima pisanja bila sam fokusirana na pesmu i pesma je pobedila. Ono što je unutar tebe mora da izađe van, a tvoje je pitanje da li ćeš to dati na čitanje ili ne. U mom slučaju tada nastaje strah.

Budući da nakon prvijenca slijedi kriza druge knjige, s ovim iskustvom da li ćeš pokušati obuzdati svoj glas, ili je ovo motivacija za novo podastiranje i otvaranje?

Neću se sputavati. Sada ću još glasnije da govorim. Ženama se ne prašta ako su lajave i ako su direktne u pisanju, ako psuju… smatram da je to zdravo osloboditi, a ovo mi je bila kao neka kapija ka tome da upoznam sebe i govorim slobodnije. Živimo u vremenu velike cenzure i postoji ustaljena kultura konsenzusa. Svi se slažemo oko svega, adekvatna kritika je na kašičicu, tako da, važno da je da pisac oslobodi sebe, a nekada je upravo najgora kritika potvrda da si došao do sebe.

U posljednje vrijeme na alternativnoj sceni primjećujem veliki broj autorica kod kojih se u ljubavnoj poeziji žene eksplicitno obraćaju ženama i pokušavaju da detabuiziraju seksualnosti, žensko tijelo… s druge strane, imam osjećaj da je u mejnstrimu sve to mnogo veći tabu nego ranije i da se žene sklanjaju da ne bi bile povrijeđene ili krivo protumačene.

Mislim da je čak 30-ih godina prošlog veka bilo više eksplicitne književnosti na evropskoj sceni, što se tiče erotike i ženske seksualnosti. Uvek nedostaje tih dela. I danas ih je malo, nisam sigurna kako je to prihvaćeno na Balkanu, ali bi bilo osveženje pročitati jednu krajnje oslobođenu, žensku viziju seksualnosti.

Prvu tvoju zbirku je objavio literarni, queer kolektiv „Književna Zadruga“ i ti si bila prva pobjednica Konkursa „Pionir/ka Književne Zadruge“. Koliko ti je važno što je jedan takav kolektiv objavio zbirku i koliko možeš da se poistovjetiš s tim vrijednostima koje danas nisu istaknute u prvi plan, kroz sve ono što živimo?

Možda jesu istaknute, ali su istaknute ovlaš. To je problem. Lako je u mejnstrimu da korporacija stavi zastavu duginih boja i kaže da podržava queer zajednicu. Zadruga veruje u ono što radi, jer mislim da ljudi iz Zadruge polaze od sebe i toga u kakvom svetu žele da žive. Važna mi je njihova energija koja je iskrena i lična i to me loži. Zbog toga sam kliknula s njima i nadam se da će se ta priča širiti i da će se ljudi identifikovati s tim vrednostima.

Članak je objavljen uz podršku američkog naroda putem Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID). Sadržaj članka isključiva je odgovornost Sarajevskog otvorenog centra i nužno ne odražava stavove USAID-a niti Vlade Sjedinjenih Američkih Država.

Komentari

komentara

Mapa organizacijaMapa organizacija, institucija, centara i drugih ustanova u Bosni i Hercegovini koje pružaju adekvatnu potporu, pružaju usluge i/ili su senzibilizirane za rad sa LGBTI osobama

LGBTI.BA – BH LGBTI info portal

LGBTI.ba je prvi news portal namijenjen prvenstveno LGBTI zajednici u Bosni i Hercegovini i njenom informisanju o događajima, aktivnostima i problemima vezanim za LGBTI prava i kulturu.

Urednica
Nejra Agić

Psihološko savjetovanje za LGBT osobe
[email protected]

Pravno savjetovanje za LGBT osobe
[email protected]

Kontakt
e-mail: [email protected]
telefon: +387 33 551 000

Kontaktirajte nas!