LGBTIQ osobe se svakodnevno susreću sa nerazumijevanjem i odbacivanjem od strane društva, raznim napadima i govorom mržnje. Situacija je još ozbiljnija za LGBTIQ osobe koje se autuju i koje ne naiđu na podršku porodice.
Piše: N. Tomić
U mnogim slučajevima LGBTIQ osobe moraju da napuste dom jer proživljavaju nasilje. Tada se susreću sa novim problemima pa moraju da počinju svoj život iz početka. Ukoliko su nezaposleni_e ili nemaju primanja, mnogi_e se odaju prostituciji, kriminalu, prosjačenju ili prosto postaju žrtve nasilja.
Uz ionako izraženu socijalnu isključenost, mnoge LGBTIQ osobe se odlučuju da nasilje ne prijave i da ćute o svojim problemima što dovodi do gubitka samopouzdanja i narušenog psihičkog zdravlja.
Tako je Andrea Libič čak dva puta bila izbačena iz porodične kuće. Andrea je interspolna osoba koja je prošla težak i dug put do razumijevanja sebe i svog identiteta. Tokom tinejdžerskih dana je mislila da je gej i iako to nije bilo glavni razlog nasilja i uznemiravanja, ističe da joj je otac uvijek to prebacivao i govorio kako ih sramoti.
„Kroz odrastanje je jako često gubio kontrolu i često se to završavalo psihičkim i fizičkim nasiljem. Najveći problem koji sam imala sa njim je bio kada sam napunila 17 godina jer sam jednostavno bila drugačija s obzirom da sam tada mislila da sam gej. Njemu je to smetalo jer se brinuo šta će ljudi reći. On je bio mišljenja da kada napunim 18 godina moram naći posao i sve ono što je on u mene uložio vratiti njemu nazad“, prisjeća se Andrea.
Ona je tada našla posao koji nije imao zadovoljavajuću platu. Njen otac je mislio da ga laže i tada je nastao problem.
„Kako je prošao prvi mjesec ja nisam ništa zaradila, a on je smatrao da ja te pare krijem. Jednom kada sam došla kući on je zahtijevao pare a ja sam rekla da ih nemam. On je postao fizički nasilan i tu su došli do izražaja problemi koje je imao sa mojim identitetom. Pretukao me je i govorio da ih sramotim i tad me je uvjetovao da odem od kuće ukoliko ne donesem tih 500KM“, govori Andrea.
S obzirom da novac nije imala, odlučila je da napusti dom. Prisjeća se i da je spavala u šupama i parkovima iako je bio februar jer nijedan član porodice nije želio da joj da smještaj.
Iako se ubrzo vratila u porodični dom, slična situacija se ponovila i naredne godine i to opet u februaru. Nakon što ju je otac ponovo pretukao rekla je sama sebi da to više neće dozvoliti i napustila je porodičnu kuću.
Andrea govori da je sve loše što joj se dešavalo čuvala u sebi jer nije imala kome da se obrati. Nije imala prijatelja, a ni članova porodice koji bi je prihvatili. Njeno psihičko zdravlje se narušilo, a samopouzdanja u jednom trenutku nije ni imala.
„Prvo nisam bila sigurna ni u svoj rodni identitet i još uvijek sam se pronalazila. Meni je prolazilo svašta kroz glavu, razmišljala sam o samoubojstvu, mislila sam da nisam ni za šta, nisam bila sigurna šta mi se dešava. Ja sam bila izgubljena i bila sam povučena u te probleme i sama se borila sa tim“, prisjeća se.
Ipak, skupila je hrabrost da potraži pomoć psihologa i njeno samopouzdanje se popravilo. Iako se susrela sa nerazumijevanjem službenice u Centru za socijalni rad, podrška i razumijevanje psihologinje pomogli su joj da ojača.
„Veliki problem LGBTIQ osoba je neizgrađeno samopouzdanje. Ukoliko neko vidi sa nemate samopouzdanje tako će se i ponašati prema vama. Ali sa druge strane ukoliko imaš karakter i ako se postaviš sa stavom i karakterom, svi će tebe tako i doživjeti. To sada zvuči jednostavno ali je to proces i ljudi sami teško mogu doći do toga“, govori.
Ističe i da je od roditelja tražila samo da ju prihvate, ne i da ju razumiju. Smatra da je veoma bitno da se LGBTIQ osobama pomogne jer su mnoge od njih i životno ugrožene te razmišljaju i o samoubistvu ukoliko ne naiđu na razumijevanje i podršku.
„Ti ljudi nemaju oslonac i nemaju kome da se obrate ako im treba pomoć, jer niko nema vremena za njih. Kad skupiš hrabrost da pitaš za pomoć i kada se javiš toj osobi, možda je baš ona ključna za spas. Ukoliko ona postupi kao i svi drugi ljudi možeš se povući i pojavi ti se želja za samoubojstvom jer vidiš da te niko ne razumije“, ističe.
U sličnoj situaciji se našao i Siniša. Nakon što su stanovnici grada u kome je živio saznali da je gej, njegova majka ga je istjerala iz kuće.
Uz pomoć prijatelja se preselio u drugi grad i pronašao posao. Ubrzo se i zaljubio i počeo da živi sa partnerom. Ipak, partner je pokazivao nasilno ponašanje koje je kulminiralo pokušajem ubistva. Na Sinišu je nasrnuo nožem.
„Vrištao sam i komšija je pozvao policiju. Policija je došla i kaznila me za uznemiravanje javnog reda. Moram da platim kaznu jer inače neću moći da dobijem svoje dokumente nazad. Dobio sam i otkaz i izgubio smještaj jer je gazda saznao šta se desilo. Morao sam da se vratim kući i mama je pristala da ostanem samo nekoliko sedmica“, govori Siniša.
S obzirom da ne može da se snađe u ovako kratkom roku i da pronađe novi stan i posao, odlučio je da pokrene akciju prikupljanja novca kako bi mogao da plati dvije kirije za stan, kupi hranu i započne svoj online posao prodaje odjeće za koji mu treba početni kapital.
Ukoliko želite da pomognete Siniši, novac možete da donirate ovdje.
Gdje LGBTIQ mogu pronaći podršku u ovakvim situacijama?
U Tuzlanskom otvorenom centru govore da se u ovakvim situacijama LGBTIQ osobe obično obraćaju organizacijama koje se bave LGBTIQ pitanjima i problemima.
„Podrška se može ogledati u pružanju psihološke podrške, pravne podrške i društvene podrške. Jako malo LGBTIQ osoba prijavi nasilje ili neravnopravan tretman javnim institucijama, jer nemaju povjerenje u taj sistem podrške“, govore u Tuzlanskom otvorenom centru.
Marija Šarić, psihoterapeutkinja i direktorica Fondacije „Krila nade“ ističe da mnoge LGBTIQ osobe odlučuju da se na autuju zbog straha od reakcije drugih ljudi. Jedan od najvećih strahova svake osobe je strah od neprihvatanja, izolacije i nepripadanja, govori.
„Ponekad su reakcije na autovanje burne i dolazi do psihičkog i fizičkog nasilja. Mi smo u praksi imali i pozitivnih i negativnih primjera. Iako je uvrježeno mišljenje da će doći do negativne reakcije okoline, dešavalo se da čitava porodica dođe sa mladom osobom da se dodatno informiraju i educiraju. U ekstremnim slučajevima da, mlade osobe su bile prisiljene da se odsele zbog permanentnog pritiska, izolacije i zahtjeva za negiranjem svog seksualnog ili rodnog identiteta, pa čak i zahtjevima za „konverzivnom“ terapijom koja je neetička i opasna“, govori ona.
U Bosni i Hercegovini trenutno ne postoji nikakav vid skloništa ili sigurne kuće za LGBTIQ osobe koje su u krizi i koje se suočavaju sa nasiljem. Nažalost, i podrška institucija je neodgovarajuća jer ne postoji svijest o značaju podrške LGBTIQ osobama.
Ipak, ohrabrujuća je činjenica da postoji interesovanje od strane institucija da se edukuju o ovoj problematici.
„Trenutno se od strane SOC-a u suradnji sa našom Fondacijom provodi projekat „Inkluzivna psihosocijalna podrška za LGBTI osobe“ i reakcije su pozitivne. Nadamo se i vjerujemo da ćemo zajedničkim radom uspjeti obezbijediti sigurnu podršku i mjesto za sve osobe iz zajednice i da će dovoljan broj stručnjaka/stručnjakinja biti senzibilizirano i educirano za rad sa zajednicom“, govori Šarić.
Iz Tuzlanskog otvorenog centra govore i da je pandemija koronavirusa dodatno otežala situaciju LGBTIQ osobama. Pozivi za pomoć su sve češći i sve je to jedno poražavajuće iskustvo za LGBTIQ osobe i društvo.
„Tačno je da LGBTIQ osobe jako često nailaze na nepodržavajuću sredinu i da zbog svoje seksualne orijentacije i/ili rodnog identiteta doživljavaju sve vrste nasilja. U slučaju izbacivanja iz kuće, LGBTIQ osobe su primorane da se snalaze za vlastitu egzistenciju. Mnogi od njih žive u lošim socio-ekonomskim uslovima, što nam potvrđuje sve veći poziv od strane LGBTIQ zajednice za brzim prikupljanjem novčanih sredstava za hranu, stanarinu, školu, proces prilagodbe spola itd. LGBTIQ osobe su u tom trenutku u potrazi za poslom kako bi osigurali sebi barem neka primanja“, govore.
I u TOC-u ističu da je potrebno da institucije počnu sa pružanjem odgovarajuće podrške LGBTIQ osobama.
„Potrebno je raditi sa institucijama i službama koje će moći ravnopravno i bez diskriminacije pružiti podršku LGBTIQ osobama u tim trenucima. To zahtijeva razvijanje dodatnih strategija i usluga od strane javnih institucija. Dakle, ovim problemom se treba baviti sistemski i razvijajući programske politike koje će imati kapaciteta da odgovore na potrebe LGBTIQ osoba“, govore.
