Piše: Jasna Dimitrijević
Votka je razvila vrtoglavicu i pre nego što su otvorili prozor, ščepali me kao vreću i bacili na stepenice. Lako, glatko. Nisam se branio. Plesao sam. Ovo bi mogao biti rođendan dokumentarnog baleta, bez zezanja. Konzumirajući stereotip, izbegao sam batine za crnu hroniku. Ni ceo ni slomljen.
Dečko nas je maltretirao od ranog jutra. Poslednje što mi je trebalo na kraju paklene nedelje bio je arhitekta s viškom ideja i manjkom znanja iz fizike pod pomodnim šeširićem. U prvih pet minuta čovek ne može sa sigurnošću da razlikuje renesansnu ličnost od nadobudnog magarca, ali s ovim „Šeširdžijom“ nije bilo greške. Pojačao mi je nivo mizantropije u krvi preko dozvoljene granice i samo je votka mogla da me dovede u balans. Malog skota je Institut angažovao na restauraciji jedne od zgrada na obavi Save u okviru projekta Savamala Today. Ili Tomorrow? Zaboravio sam šta je pisalo u dokumentima, nisam pažljivo ni pogledao predmet. Skoro dve decenije provedene u administraciji, a bogme i na terapiji, anestezirale su Kafku u meni i donele blagotvornu ravnodušnost, ali su zauvek odnele sve mladalačke ambicije. Za napredovanje u poslu, za pisanje,za život. Ali ne bunim se.
Dakle, bio je to jedan od onih projekata koji mi već samim imenom ulivaju nepoverenje. Razlog za brzo reagovanje, započinjanje sutrašnjice danas, bio je najavljen dolazak Arapa. Nije da su poverovali da će šeik el burazer napraviti Las Vegas za 1001 noć, nego su morali da stave šapu na lokaciju, da započnu radove pre nego što PPVobori ugovor sa Opštinom i dodeli mesto i posao istaknutom preduzetniku iz Rakovice.
Već se spremao ranoprolećni mrak kad smo se konačno razišli. Rašrafljena „dvojka“ zamalo da me liši te male slobode dok sam pretrčavao Karađorđevu ispod Brankovog mosta.
Pritisnuo sam dugme pored imena Štefica Cvek i pogledao u kameru iznad vrata. Nekoliko sekundi je trajalo odmeravanje, a onda je mašina zazujala u znak dobrodošlice. Jedan sprat ispod Apartmana, poznatog gej kluba, Štefica je za kratko vreme postala
mirno mesto za odmetnike od klabinga koji bi samo da popiju piće sa svojim partnerima bez rizika da se vrate kući razbijenog nosa.
Mesto je bilo gotovo prazno. Lik iz obezbeđenja bi nas najradije bacio lavovima, ali su ga u tome sprečavali nepouzdani temelji izbegličke montažne kuće u Smederevskoj Palanci i kredit za „golfa“. Takav mi treba. Jedan koji ćuti i ne dira.
Da nemam 40 godina, da radim brze droge i volim tehno žurke – da volim žurke uopšte!
– sada ne bismo bili ovde. Odveo bih vas u neku hipstersku baštu, detoksicirali bismo se ciderom i nosili tamne naočare po mraku. Muvao bih konobara po povratku sa pišanja i igrao bih na sigurno. Plesač na pozornici geta. Ali glup sam. Ili samo jesam.
U Šteficu sam odlazio po inerciji i kada smo prestali da se čujemo, srećemo, dodirujemo. Valjda kad jednom prihvatiš da je na većini mesta preporučljivo da budeš neko drugi, onda i na solo kafu počinješ da odlaziš samo tamo gde ne moraš da budeš na oprezu. Nauka sigurno ima objašnjenje za to ponašanje. Nadam se da ono ne vodi do Pavlovljevog psa.
Dupla votka br. 1.
Dakle, ipak Nataša. A verovao sam da je to jedini argument koji sam mogao da pobijem. Pobogu, pa priroda je namojoj strani!
Pouzdana, samostalna, duhovita i posvećena. Taj refren slušam od Nove godine. Zapravo, to je bio hit decenije, ali ja sam sebi podesio drugu stanicu. Blizanci su odrasli, sva letovanja su odletovana, svi roditelji umrli, svi krediti otplaćeni, svi homofobni šefovi penzionisani. Ostala je samo Nataša. Doduše, i prostata. A kad se tome dodaju iscrpljenost prestupnika u bekstvu i komfor porodičnog doma – jasno je kao dan da ja tu ne mogu da dobijem. Društvo uvek sjebe prirodu.
Dupla votka br. 2.
Ma sve bih ja lakše preležao da mi detlić nije probijao lobanju i vadio na sunce crva nade koji samo jedno zna da kaže: nisi ti odlučio, ti si bio odlučen. I njegov ljigavi trag maglio mi je činjenicu da odluka time ipak nije bila manje čvrsta, manje stvarna i manje tvoja. Na toj sam infuziji sam predugo živeo parelelno sa životom.
A ti si živeo dvaput. Nije fer. Nije fer.
Dupla votka br. 3.
Galama dolazi spolja. Pogledam kroz prozor i vidim Šeširdžiju. I on će u Šteficu. Jebiga. Na njega viču trojica sa klupe. Ostavljaju pivo u plastičnoj flaši i stavljaju kapuljače na glave. Pritrčavaju. Stižu na vreme da uđu u zgradu dok se vrata nisu zatvorila. Trčanje uz stepenice. Tresak pred Štefičinim vratima. Šamar!
Da skratim, kad bi postojao Bukvar za fašiste, na slovo P stajala bi Šeširdžijina slika. I to ga je zamalo koštalo lepog lica i ponekog rebra. Danak neiskustvu platio je kada je glas iz kapuljače (Jebem te u ta usta pederska!) pokušao da nadmudri dramskom pauzom i ironičnim gestom. Uglavnom, dobio je šamar. Pomislio sam da bih mogao da sačekam da primi još jedan, ali nešto se oglasilo u glavi. Neka je pištaljka svirala za kraj. Izašao sam u hodnik.
Ljudi spasavaju pse lutalice, protestuju s fabričkim radnicima, volontiraju u centru za slepe i slabovide, ali nisam ja od tih. Možda se u meni znojio loš karakter – ne volim ni životinje ni ljude – pa se zato nisam preterano trošio na tuđu muku. Spustim neki novčić u kutiju, pustim SMS za gladne i bolesne, malo češće pomognem ženi s detetom i pratećim teretom da lakše prođe kroz tramvaj, dom zdravlja, život. Ali to je sve od mene. Samo s bezbedne distance. Ja skačem za bližnjeg svoga u punoj rezoluciji onoliko često koliko bližnji skače za mene.
Kad sam sutradan hladne glave pokušao da razmislim o svemu, prestravila me je primisao da nije u meni proradio altruizam kad je banda bila na granici dozvoljenog nasilja u službi folklora, već nervna žica samoubice.
Samo da prestane svesno stanje,prokleto svesno stanje.
„Ko je tražio pušenje, moliću lepo?“, progovorio sam razgovetno i staloženo kad se niz grlo spustio poslednji gutljaj votke br. 4. Očekivao sam nož ili pesnicu u stomak, ali umesto toga sam dobio samo malo mlake pljuvačke u lice. Zgledali smo se nekoliko sekundi jedna kapuljača i ja, a onda mi je na um palo nešto blesavo: umesto da bežim i da se branim, mogao bih ja prvi da reagujem. Polako sam podigao dlan. Pomislili su da dižem ruku u znak predaje i molbe da me ostave na miru, ali ja sam, umesto toga, prstima samo blago pomilovao alfa-kapuljaču po ramenu. On je ustuknuo, pogledao u
ostale i za sekund smo otpočeli kratku jurnjavu po Štefici. Ubrzo sam leteo kroz prozor, a šta je obezbeđenje uradilo s kapuljačama nije me bilo briga.
Ležeći na starim stepenicama iz nekog od bivših života Beograda, s glavom nizbrdo i dušom u nosu, jasno sam video ovaj svet i svoje mesto u njemu.
Video sam Novi Beograd, Genex, 28. sprat i sofu na kojoj sediš pred televizorom. Video sam Natašu kako oblači moju prugastu potkošulju, češka jaja u šljampavoj trenerci, iznosi na sto pistaće i grisine. Smešta se pored tebe. Jastuk na butinu, glava na jastuk. Ljubiš je u teme, u onaj proređeni krug koji frustirano nosim poslednjih godina, dlanom joj prvo široko pređeš preko dvodnevne brade, a onda temeljno počneš da češkaš od uva do uva. Promrmljaš ono što si prvi put izgovorio u Pragu pre devet godina: „Nećeš mi prodati aljkavost kao stil, lenštino. Ja znam da si se samo uspavao.“
Video sam kako planirate uskršnje praznike (Breaking Bad ili True Detective?), video sam kako je usred neke noći, ne toliko daleke, voziš u Hitnu (hipertenziju vučem od gimnazije), video sam kako ulaziš u bolničko sobu kada se stanje stabilizuje, kako joj spuštaš dlan na čelo (dlanovi ti se znoje, tvoj dodir je uvek mekan), kako shvataš da je prošlo i da ste preživeli.
Video sam kako jednog dana, kada kafa i holesterol budu uveliko zabranjeni, vrelom vodom prelivaš kesice čaja u napuklim, flekavim šoljama, dok Milka Canić iz TV-a progovara: „Dobro veče.“ Tačno je, ja sam čitavog života samo želeo da budem malograđanin, ali jedino to mi je uvek izmicalo. Zato sam morao da budem Kafka, Vudi Alen, poznavalac Konvencije o ljudskim pravima i ko zna šta sve. Morao sam to da budem jer nije bilo drugog načina da shvatim.
A vrlo je jednostavno.
Ono što sam video dok sam ležao naglavačke na tim stepenicama, bilo je sve što se ima videti i znati. Kada se stišao kovitlac tuge, straha, zavisti, stida i svih drugih tegoba koje tutnjale mojim bićem, jedino što je ostalo, nepromenljivo i nepobedivo, bio je ovaj ravnodušni grad i modronebo pod njim.
